У шеснаестом колу Антологијске едиције Десет векова српске књижевности Издавачког центра Матице српске недавно је објављено једанаест књига. У тој едицији је досад објављено стотину и шездесет свечано опремљених књига.
Ново коло, као и свако у досадашњим годинама од 2010, изашло је у пролећне дане, али и различито је од свих ранијих. Тој разлици први убедљив знак даје Историја српске књижевности професора Јована Деретића, уз чије име је један екран недавно приказао портрет човека с истим именом који је тврдио да пре Срба није ни било другог народа. Професор Деретић није саопштавао такве бесмислице, али јесте досад једини писац историје српске књижевности од њених почетака у народним причама и стиховима, од средњовековног времена до краја двадесетог века. Прву верзију те знамените књиге објавио је Деретић кад није имао ни пуних педесет година, касније додавао важне делове, успевао да стиже време, све док није у пуној стваралачкој снази покошен жестоком болешћу. Историју Јована Деретића, у три књиге, с пропратним текстовима Горана Максимовића и Мила Ломпара, сада су читаоци добили у пречишћеном издању с великим именицима у литератури и регистру.
Деретић је тумачењима начео и онај део јужнословенске књижевности која због своје вредности и значаја доноси још један непотребни неспоразум Срба и Хрвата. Дубровачка држава трајала је дуго и била колико се год могло самостална, гранична међу народима по свему, па тако и по језику својих песника. Међу њима је најпознатији вишеструки дубровачки кнез Џиво Гундулић који је у Осману опевао смедеревску јединицу међу дванаесторицом браће, лепу девојку Сунчаницу.
Путем логике да је стара дубровачка књижевност у историјском смислу део и српског и хрватског наслеђа, раније смо одатле објавили три књиге, а сада, у шеснаестом колу, уз Деретићеву синтезу, штампали и једину досад целовиту Историју дубровачке књижевности академика САНУ Злате Бојовић, опремљену огледима академика АНУРС Бранка Летића и професора Славка Петаковића. Немамо другу едицију у којој се може наћи овако обједињена, у четири књиге разврстана, историја књижевности која је настајала на разним варијантама српског језика. И то је довољно да оправда изреку из наслова овог уредничког извештаја.
Али, то није све кад је реч о целовитости. Први пут у миленијумском захвату, у једној антологијској књизи, сабрани су примери српске сатире и афоризма од народне књижевности до наших младих савременика, од шаљиве приче о попу који се топи али не даје руку спасиоцу, од поуке „Кад султан назебе, раја кија“, од Орфелина, Вука и Доситеја, „Главе шећера“, „Вође“ и „Мртвог мора“ до Виба, Душка, два Милована и Бране, Баљка и Весне која је написала „Свако носи свој крст, а неки и читава гробља“. Тако обухватан и замашан избор годинама је радио професор Јован Љуштановић (рођен1954, преминуо 2019), а подухват преузела и завршила Љиљана Пешикан Љуштановић. Осим њихових огледа који осветљавају дуг временски период и читаве букете аутора у антологији је и студија Мирослава Егерића о српској сатири скорашњег времена.
А млади професор Бранко Вранеш из свестраног опуса Слободана Јовановића тематски је сложио безмало све књижевне огледе, осврте, приказе, рецензије и есеје, укључив и познати спис о српском „културном обрасцу“ који почиње реченицом: „Култура је шири појам и од науке, и од уметности, и од политике“. О књижевним пословима и „београдском стилу“ Слободана Јовановића Вранеш је одабрао поучне текстове Јована Скерлића, Живорада Стојковића и Душана Иванића.
Воја Чолановић, за мене одавно оригинални шармер учености, у својој књизи с одломком романа Друга половина неба и целом Одом мањем злу, са три приповетке и есејем „Homo Fictus“ добио је занимљиве одреднице својих тумача. У предговору је Јелена Журић писала о „укрштајима супротности“ и уз избор Чолановићеве прозе додала три прилога у којима Љиљана Шоп у наслову помиње „наук о митском летењу“, Славко Гордић „свезнање, смех и сету“, а Марко Недић „витализам и скепсу“. А Чолановић у приповеци „Моира“ издваја шаљиво досетљив редак:
„Ех: с црниша на гориш“.
Сретен Марић, обележен надимком Парижанин из Субјела, у српску књижевност ушао је као шездесетогодишњак с чувеним „пропланцима есеја“ и „раскршћима“. Расправљао је о светским писцима опширно, а узгредно о Ћосићу, Михаилу Лалићу и понеком још. Марићеве огледе у нов поредак је увела Горана Раичевић и о њима изабрала Светозара Петровића и Јована Христића есеје који су и марићевски у исти мах.
Подесно је кад већ помињем сродности да кажем да је у шеснаестом колу књига костићевски обележеног Светислава Стефановића и по жанровима њему блиског Ранка Младеновића. Предговоре о њиховим песмама, есејима, књижевним критикама и „драмским гаткама“ написала је Драгана Бедов, а да би све било у природном оквиру унела је и огледе Димитрија Митриновића, Предрага Палавестре и Миливоја Ненина.
Када је својевремено Драгиша Витошевић објавио антологију Орфеј међу шљивама, као чудо су деловали изворни стихови чији су аутори познати. Из тог цветника смо одабрали најпознатијег – Добрицу Ерића, најтрагичнијег – Србољуба Митића и најлиричнију – Милену Јововић. Њихову књигу је приредила Јелена Марићевић Балаћ. Вешто је уснопила оно што им је заједничко, у избору стихова указала и на разлике, да би све завршила записима Витошевића, Драгана Лакићевића и Јоване Дишић.
Као што се види, у припреми књига, да би све било по оној „Све у шеснаест“, предност смо дали младим историчарима књижевности, а да би све било појачаније и савременије шеснаесто коло у Антологијској едицији Десет векова српске књижевности заокружују романи Бициклисти и Успон и пад Паркинсонове болести Светислава Басаре. Књигу је приредио Драган Бабић, а у њој о Басари пишу и Маја Рогач и Александар Јерков.
Разуме се да су сви наслови опремљени по моделу који се у едицији примењује од почетка, да су свуда додаци који овакав подухват чине и научним издањима која су без препрека доступна свима који су још увек верни читању књига добрих српских писаца.
Извор: Библиотека Матице српске
Текст: Миро Вуксановић
Фото: Владимир Шанталаб
Администратор: ДНМ