БУРНА ДИСКУСИЈА НА РУСКО-СРПСКОМ СКУПУ У САНУ

У свечаној сали Српске академије наука и уметности  у четвртак, 3. октобра 2019. године организован је Међународни научни скуп «Српско-руски односи у епохи крупних политичких промена (крај XVII – крај XX века)». У првом делу скупа председавајући су били академик Михаило Војводић, доктор историјских наука, секретар Одељења историјских наука САНУ, Јуриј Петров, доктор историјских наука, директор Института росијске историје Руске академије наука и Славенко Терзић, доктор историјских наука и дописни члан САНУ.

Први потпредседник Владе Републике Србије и министар спољних послова Србије Ивица Дачић изјавио је, отварајући овај скуп  да су односи Србије и Руске Федерације на историјски највишем нивоу и одликују се динамичном сарадњом на свим пољима и међусобном подршком и разумевањем. Званични сајт Владе Србије преноси у целини говор који је Дачић одржао на међународном скупу „Српско-руски односи у епохи крупних политичких промена (крај 18–20. века)“ у Српској академији наука и уметности Дачић се обратио речима; «Поштоване даме и господо, Поштовани академици, Позната је чињеница, која буди осећај поноса, да Србија и Русија имају вишевековне, чврсто утемељене и изразито пријатељске односе. Управо смо прошле године прославили 180-годишњицу успостављања дипломатских односа.»

Председник САНУ Владимир Костић је на скупу, како преносе «Вечерње Новости»  рекао да се руско-српски односи често погрешно интерпретирају.

На скупу су изложена бројна питања из Српско-руских односа у епохи крупних политичких промена (крај XVII – крај XX века). Академик Михаило Војводић је говорио на српском језику на тему «Очекивања српске Народне скупштине од руске политике у Анексионој кризи», Јуриј Александрович Петров је говорио на руском језику на тему «Русија и Србија у XIX – почетком XX века: развој међудржавних односа». Константиин Владиимирович Никиифоров, доктор историских наука, директор  Института науке о Словенима Руске академије наука је на српском језику говорио на тему «Политика Русије према југословенској кризи (1991 – 2001)».  Марија Петрова је изложила на руском језику запажен рад на тему «Фјодор Ивановић Јанковић (де Миријево) и адаптација српског образовног искуства у Руској империји у последњој четвртини XVIII века». Један од најплодотворних аутора у овој области Јелена Кудрјавцева је говорила на руском језику на тему «Руско Министарство иностраних послова – координатор руско-српских односа у епохи Николаја II». Њен колега Максим Анисимов је говорио на тему «Русија и Србија после Кримског рата: Руски конзул у периоду 1856 – 1860 и М.Р. Милошевич». Доскорашњи Амбасадор Србије у Русији и дописни члан САНУ Славенко Терзић је говорио на тему «Иван Јастребов о Албанској лиги у Призрену». У другом делу председавајући пленарног заседања су били са српске стране академик Љубодрга Димић, доктор историјских наука, заменик секретара Одељења историјских наука САНУ, а са руске стране Константиин Владиимирович Никиифоров, директор  Института науке о Словенима Руске академије наука. У том делу на српском језику је говорио Александар Растовић на тему «Русија и Руси у „Дневнику“ Милана Ђ. Милићевића», Мирослав Перишић, доктор историјских наука, директор Архива Србије је говорио на српском језику на тему «Разговори Косте Цукића, српског дипломатског представника у Бечу, са руским дипломатским и војним представницима (1874 – 1878)». Борис Котов је на руском језику изложио значајно питање о односу руских средстава јавног информисања о стварању Албаније у оквиру теме «Балкански ратови 1912 – 1913 г. и руско друштвено мнење». Мира Радојевић је цитирала неколико британских политичара који су негативно говорили о Емигрантској влади Краљевине Југославије али је у оквиру теме «Емигрантска влада краљевине Југославије и Совјетски савез (1943 – 1945)» заборавила да напомене да се радови Слободана Јовановића, председника Министарског савета Краљевине Југославије до 26. јуна 1943. године у Лондону тек у последњих двадесетак година у српком народу и науци изучавају као навећи бисери правне науке и мисли уопште. Али и поред тога међу представницима САНУ те промене се очевидно још не осећају.

Јован Чавошки је емотивно говорио на српском језику на тему «Југословенска и совјетска политика отварања према несврстаним земљама Азије (1954 – 1955)», док је председавајући Љубодраг Димић говорио на српском језику на тему «Југославија, Совјетски савез и Београдска конференција несврстаних земаља».

Пре паузе другог дела скупа за реч се јавио Јуриј Александрович Петров, директор Института расијске историје РАН који је изразио протест што организатори нису обезбедили ако не симултани, а оно макар, синхрони превод излагања аутора. Скренуо је пажњу и ауторима да не треба да читају радове јер ће то моћи да се прочита из зборника радова за који је изразио наду да ће бити издат после скупа. Указао је да је најважнији део оваквог скупа размена мишљења а значи дискусија које није могло бити јер неки од учесника нису уопште разумели радове које су аутори исчитавали на српском односно на руском језику. У том духу Петров је задао неколико питања колеги Котову везано за ставове средстава јавног информисања у Русији у вези формирања Албаније и затражио да он изнесе и сопствено мишљење о томе јер је то питање и данас актуелно, пошто су многи листови почетком ХХ века у Русији оцењивали да се Албанија формира од стране Запада само да би се спречио излазак Србије на море.

Али ни после ове важне интеревенције организатор није имао (ни финансијске) ни техничке могућности да обезбеди било какав превод са српског на руски и обратно било ког излагача.

Славенко Терзић је на крају скупа покушао да резимира излагања и истакне значај аутора и радова и финансијским разлозима објасни што на тако значајном скупу није обезбеђен превод излагања, што су неки схватили као језуитско лукавство да се учесници мање разумеју посебно о неким оценама из не тако давне историје ХХ века. Академик Љубодраг Димић је резимирао радовe скупа у другој половини дана.

А онда је, како је визионарски истакао Јуриј Александрович Петров – настао најинтересантији део рада овог скупа: дискусија.

За реч се јавио професор Божидар Митровић, доктор правних наука, Србин који већ 34 године привремено живи и ради у Москви и предаје како на државним тако и приватним универзитетима и факултетима у својству професора. Константиин Владиимирович Никиифоров, доктор историских наука, директор  Института науке о Словенима Руске академије наука је као председавајући је одбио да допусти Божидару Митровићу да говори јер очигледно не дели његово мишљење. Али српски копредседник Љубодраг Димић је и поред тога предложио да се и овом научнику дозволи да говори три минута. Никифоров је поново покушао да искључи Божидара Митровића тиме што је инсистирао да Митровић може да говорио само у оквиру теме скупа крај XVII – крај XX века. Митровић се сложио са тим условом па му је дозвољено да се обрати са трибине САНУ.

Митровић је телеграфски на руском језику изнео следеће:

«На данашњем научном скупу изнети радови су разматрали сегментарно поједина питања изоловано од целине односа, што је методолошко лукавство. Управо због тога  ни у једном раду није било могућности да се уоче и изложе било какве закономерности у српско-руским односима, без чега нема науке. Није било могућности да се изведу било какви закључци како унапредити односе српског и руског народа и превазићи и размиоилажења којима је у ХХ веку био изложен, не својом вољом, и српкси и руско народ у тим узајамним односима. Због тога ћу ја покушати да укажем на корене српско – руских односа и на заједнички извор руско-српске културе, годорећи о савременом стању односа. Овде је број 8 за 2019 годину признатог научног часописа који излази у Москви на руском језику под називом МЕЂУНАРОДНА ЕКОНОМИКА. У том броју је недавно на 12 страница објављен мој чланак „Две цивилизације у Европи“. На почетку чланка сам указао на поетски израз «Србија је Исток на Западу и Запад на Истоку» који многи прихватају као основу конципирања политике Србије. Овај поетски израз су приписивали светом Сави Српском. Иако нико није нашао такву тврдњу у делима св. Саве таква изрека се укоренила. Овај поетски израз је јако леп али је, у научном смислу, нетачан. У Европи и данас постоје две цивилизације као што трају већ неколико хиљада година.»

Константиин Владиимирович Никиифоров као председавајући је покушавао да деконцентрише професора Митроића опаскама на руско-енлеском «Само без фентези» откривајући своја глобалистичка идеолошка опредељења.

Али је професор Митровић непоколебљиво и уверено наставио:

 «Овај поетски слоган је научно нетачан јер и данас у Европи постоје две цивилизације:
-цивилизација рода (СлоВена/рАсСена/руских), која је најстарија у Европи , а коју данас називамо Россия/Русије (чије се извориште налази у Лепенском Виру и Винчи), на просторима које се очувало 192 (на)рода, благодарећи томе што у Русији и српским земљама на Балкану не важи принцип «Једна територија – једна нација», пошто, слава Богу «Нису сви становници Русије – Руси», и «Нису сви становници Србије – Србијанци/Срби», што је цивилизацијска вредност од огромног значаја за цео свет, јер је то пут избегавања територијалних конфликата и етничких прогона,
-територијална цивилизација (Рима, Римске империје, која је зачета 509. године пре н.е.), тако да је Сенат Римски после неколико векова прогласио «Сви становници на територији Римске империје су – Римљани», који важи и данас у свим земљама на Западу: «Сви становници на територији Италије су – Италијани», «Сви становници на територији Француске су – Французи», «Сви становници на територији САД су – Американци», јер је у тој цивилизацији «међа/граница» проглашена за највишу вредност друштва и узрок је сталних братоубистава.

Због тога «Србија НИје Исток на Западу НИ  Запад на Истоку» јер Србија и Српски народ не само да припадају РасСенској/Руској цивилизацији него су и њено извориште, јер је ова цивилизација зачета пре 12200 година управо на најстаријем археолошком налазишту у Европи – Лепенски Вир.

Сви сте Ви добили на руском и одвојено на српском језику од мене један мали сувенир са три јубиларне марке и купоном (како се то каже у руској филателији) где се види на првој марки да Сунце и дан данас већ више од 12000 година сваког 21. јуна у време дугодневице у 6 сати ујутру изрони на супротној страни Лепенског Вира и као круг сјаја својим зрацима око брдашцета Трескавац формира слово «А» што је за древне СлоВене било «Аз» то јест «Коло», које се материјализује, како су они сматрали, на пресеку дрвета у виду ГОДова, што им је омогућило да одреде КолоДар/каленДар и пређу са номадског на седелачки облик живота у Винчи. Управо из тог знака «Аз» формирана је реч «Раз» односно реч «РАс» како су Срби себе звали све до 1848. године, што се налази у основи и речи «РасСија». На руском и српском «РАс» значи «родПервоначала» а за древне СлоВене «Аз/Прапочетак» је било «Коло» које се види на другој марки на кнемиди из Горње Винче која је нађена у данашњој Републици Српској а иста структура се види и на Покровском саборном храму на прекрасном тргу у Москви», где четири велике куполе формирају крст Сунца а четири мале куполе крст Мајке-Земље.»

У то је председавајући Никифоров покушао некоректно да прекине излагање Божидара Митровића па му је професор Митровић узвратио крајње енергично.

«Ви сте се сви уверили како овај представник Руске академије наука покушава некоректно да спречи изношење простих и надасве очеВидних доказа да српски и руски народ имају један исти извор културе и историје што појединци из РАН покушавају да спрече да се изнесе у јавност. То је очигледан прогон мене и мојих научних открића. Мени је син погинуо у Руској академији наука. Био је млад, леп, није пушио, није пио и надасве примеран млад човек који је говорио изузетно добро не само руски и српски него и енлески језик. Али ето видите погинуо је управо, и не случајно у Руској академији наука. Ја овде пред свима вама признајем да сам ја заиста луд (сумашедши) јер ми је син погинуо у Русији а ја и даље величам Русију као најстарију цивилизацију јер је то очигледна истина, а ја то чиним не само због Русије и Руса него и због нас Срба јер је извориште Руске цивилизације овде у Србији. А ево видите како ме прогоне неки преставници РАН без икакве савести и морала!»

У то се подигао и Љубодраг Димић, српски копредседник овог дела пленарног заседања коме је присуствовало свега двадесетак излагача и скренуо пажњу професору Митровићу да не сме да злоупотребљава трибину и скуп и да не сме да вређа и општужује представнике РАН.

Одговарајући на приговор Димића Митровић је рекао да у домаћинском духу предаје Никофорову свој енциклопедијски рад «КолоВени (СлоВени) и непрекидност културе и права» од 756 страница формата 300 мм х 300 мм и тежине 4,5 кг и Зборник радова од 1000 страница са научне конференције «На изворишту кулутуре и науке» која је организована и финансирана од стране Божидара у Београду 2012. године када су са позиције 10 (и словима: десет) различитих наука научници са неколико континената мултидисциплинарно размотрили историју СлоВена до V века јер је Влада царске Русије прва финансирала ископавање у Винчи од 2009. године. Али како је Никифоров игнорисао овај гест добре воље Божидара, књиге су на предлог Митровића остале у рукама Љубодрага Димића јер је часно одржао реч и, поред притисака Никифорова, Митровићу дао реч и омогућио му да изнесе ове очигледне чињенице, чиме је Димић очувао углед науке која не трпе догме и једноумље.

Напуштајући трибину професор Митровић је на сталне и неразумљиве опаске Никифорова гласно истакао «И из данашњег рада једног од излагача се види да Русија ордењем награђује оне који је критикују и пљују, а ви сви видите како се представници РАН односе према мени који величам и Руску и Српску историју и који сам организовао у Русији Научну школу НЕПРЕКИДНОСТИ КУЛТУРЕ И ПРАВА СЛОВЕНА, којом треба и морамо сви ми СлоВени да се супротставимо глобализму, чак и када долази из Института славјановедењија РАН!»

Ту се реплика и сукоб професора Митровића и Никифорова није завршио јер је Никифоров покушао да демантује очеВидну чињеницу да је реч «РАс» настала на простору Србије (која се чак и на картама из Рима из 1689. године називала РасЦија/РасСија) и да демантује да је реч РасСија настала у епохи Лепенског Вира из слоВенских речи «рАс/родПервоначала». Никифоров је као председавајући почео да доказује да је општеприхваћено да реч «Руси» потиче од норманско-шведске речи «роутси/веслати» на шта је Божидар Митровић из сале добацио да су то очевидне лажи и невиђене глупости.

Академик Михаило Војводић, секретар Одељења историјских наука САНУ је као организатор смирио атмосферу и после ове бурне и жестоке дискусије позвао све учеснике скупа на заједничку вечеру.

Професору Бождару Митровићу очигледно није било до вечере па је напустио фоаје где су учесници наставили куртоазну дискусију. Али је Јелена Кудрјавцева, један од  доајена  руске делегације приметила да Божидар Митровић напушта ово друштво па је потрчала за њим и не скривајући изјавила «Господине Митровићу Ви мене памтите са научне конференције “На изворишту руске државности” у Калуги где само заједнички излагали. Немојте мислити да ми не поштујемо Ваш научни рад. Ми изузетно ценимо вашу постојаност.» Професор јој је изразио благодарност за те изузетно коректне и људске речи и очински је и српски три пута пољубио у образе што и сведочи, како Митровић тврди да ми нисмо пријатељски и братски народи већ један род.

Ваљда ће то академици и политичари једног дана схватити.

Неизоставно овде треба напоменути да водећи руски научници из области теорије државе и права не само подржавају научна открића Божидара Митровића већ их у писаној форми и књигама величају као научну парадигму «са пузданим доказима». Неизоставно треба изнети и чињеницу да је овај Србин заштитио докторску дисертацију на катедри грађанског права Московског државног универзитета им. М. В. Ломоносова, јер је систематизовао најсложенију област уговорног права и решавања спрова међу уговорним странама под називом «Рекламационо право» те не треба сумњати да ће и овај рекламациони спор професор Митровић решити у корист српског и руског народа јер је већ «добио» један инвестициони спор у међународној арбитражи и руским судовима на више од два милиона долара, што је и наплатио управо од Руске академије наука у корист српског инвеститора.

 

 

 

 

 

 

Извор: АРС МЕДИЈА
Текст: Б. Маринковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *