„Отворени Балкан“ – изазови, перспективе
Аутор: др Јелена Тодоровић Лазић
У европским и регионалним оквирима већ неколико деценија води се дебата на тему како на најбољи начин остварити регионалну сарадњу на постконфликтном подручју региона Западног Балкана. Том приликом помињу се многа европска регионална и субрегионална искуства попут сарадње нордијских земаља, Бенелукса, сарадње балтичких земаља, а у последње време и сарадње у оквиру Вишеградске групе (В4). Бројне специфичности савремених балканских односа нису осигуравале реалну основу за примену ових искустава у пракси. Ту се пре свега мисли на догађаје везане за оружани распад СФРЈ. Након завршетка сукоба у бившој Југославији, током 1996. године било је покренуто неколико десетина регионалних иницијатива (тачније око 30), а половином 1999. године настао је чувени Пакт за стабилност југоисточне Европе.
Изненадно повећање броја иницијатива није резултирало и конкретном ефикасношћу у погледу ефиктивно остварене регионалне сарадње. Напротив, дешавало се често да се иницијативе покрећу само зарад осигурања властитог пројектног финансирања, а да то не прате и одређене активности које би заиста допринеле побољшању односа у региону. Трансформација некадашњег Пакта за стабилност југоисточне Европе у данашњи Савет за регионалну сарадњу формално је окончана почетком 2008. године. Те године промовисано је и ново начело у погледу реализације регионалне сарадње – начело „регионалног власништва” (regional ownership). То је подразумевало и да одговорност за финансирање функционисања регионалне сарадње буде на државама региона, а не као до тада искључиво код страних иницијатора и донатора (пре свега САД и ЕУ).
Сви покушаји регионалне сарадње која би се у потпуности заснивала на „регионалном власништву“ нису дали резултате, тако да се може рећи да Западни Балкан до сада није био у стању да апсорбује било који облик регионалне сарадње засноване на одлучујућој улози регионалних (локалних) актера без контроле и праћења које би обезбедили спољни актери.
Са тим у вези, једна од регионалних иницијатива која долази из ЕУ јесте и Берлински процес. Покренут је на иницијативу Немачке, настојећи да се земље Западног Балкана одрже на европском путу, да се убрза приближавање Западног Балкана Европској унији, као и да се смањи утицај других (углавном ваневропских) актера у региону. Фокус Берлинског процеса од његовог покретања 2014. године био је везан за интензивирање секторске сарадње, развој регионалне инфраструктуре и повећање сарадње у области безбедности, али је постепено прешао на друга економска питања на Западном Балкану. Иако је трајање ове дипломатске иницијативе било ограничено на четири године, до 2018. године, након усвајања Стратегије проширења 2018. године, њено трајање је продужено.
На Самиту одржаном у оквиру Берлинског процеса у Софији у новембру 2020. године лидери Западног Балкана представили су Заједничко регионално тржиште. Акционим планом за Заједничко регионално тржиште предвиђено је да се све планиране активности реализују у периоду 2021–2024, након чега се очекује почетак његове пуне имплементације.
Паралелно са наставком Берлинског процеса, председник Србије Александар Вучић, тадашњи премијер Северне Македоније Зоран Заев и премијер Албаније Еди Рама представили су нову регионалну иницијативу под називом „Мини Шенген“. У оквиру првог заједничког састанка одржаног у Новом Саду 10. октобра 2019. године, потписана је Заједничка декларација у којој се истиче да би ова иницијатива „требало да помогне да читав регион Западног Балкана почне да функционише на принципу четири кључна принципа слободе Европске уније – слободе кретања капитала, робе, услуга и људи”, док истовремено државе потписнице настављају свој европски пут.
Треба нагласити да најзначајнији домет до сада у оквиру Берлинског процеса представља план за успостављање Заједничког регионалног тржишта, чији је циљ пуна конвергенција са европским заједничким тржиштем. На овај начин суштински је „преузета” идеја из „Мини Шенгена”. Разлог за преузимање јесте то што „Мини Шенген“ није пратила инклузија свих западнобалканских актера, већ су биле укључене само три поменуте државе региона. Преузимање ове идеје од стране Берлинског процеса схваћено је као могућност да се сви актери из региона укључе у конституисање подручја у коме би се имплементирале четири основне слободе Европске уније.
Један од првобитних циљева „Мини Шенгена“ био је да се обезбеди пуна слобода кретања широм региона са важећом личном картом, али и пуна слобода кретања радне снаге. Овлашћења „Мини Шенгена“ сукцесивно су проширена до краја 2019. године на различите области сарадње – од зелене агенде до сарадње у ванредним ситуацијама након земљотреса који је погодио Драч. С друге стране, избијање пандемије вируса корона почетком 2020. године условило је у одређеној мери обуставу конкретних активности иницијативе. Међутим, концепт „Мини Шенгена“ није напуштен, упркос смањеном обиму састанака њених лидера током 2020. године.
Лидери три земље Западног Балкана, заједно са представницима пословне заједнице из региона, састали су се 29. јула 2021. године у оквиру Форума за регионалну економску сарадњу у Скопљу. Том приликом саопштили су да је иницијатива до тада позната као „Мини Шенген“ добила нови назив – „Отворени Балкан“. У Заједничкој изјави истакнуто је да три земље „остају привржене Берлинском процесу и европској перспективи, док се влада обавезује на имплементацију четири слободе и изградњу ‘Отвореног Балкана’ у истој визији као и заједничко регионално тржиште“.
Поставља се питање зашто су неки од представника политичких система на Западном Балкану учествовали у стварању негативног дискурса о иницијативи „Отворени Балкан”, упркос чињеници да су регионалне интеграције комплементарне прокламованом циљу чланства у Европској унији? Од самог почетка развоја регионалне иницијативе „Отворени Балкан“ у појединим земљама региона више је него приметан отпор таквом мултилатералном облику сарадње. То је, пре свега, одраз дугогодишњег и континуираног недостатка међусобног поверења између водећих актера и политичких елита у региону. Ту су и бројни нерешени процеси (дијалог Београда и Приштине, унутрашњи односи у Босни и Херцеговини, политичка криза у Црној Гори) – или, другачије речено, сви они нерешени проблеми везани за распад бивше Југославије који се воде као статусна и идентитетска питања. Оно што се, такође, показало као додатни разлог за оволико сумње према иницијативи „Отворени Балкан“ јесте то што Европска унија није успела да реалније представи грађанима овог дела Европе нужност њихове мултилатералне регионалне сарадње.
Треба напоменути да је, поред значајног и/или доминантног противљења јавности неких земаља, попут Црне Горе и Босне и Херцеговине, јак отпор овој иницијативи постојао и у Албанији, Србији и Северној Македонији (најмање у њој). Ова опозиција првенствено се заснивала на политичким ставовима, а мање на економским аргументима. „Мини Шенген“ је у Србији тумачен као одраз потенцијалне албанске доминације на Балкану. У Северној Македонији противљења нису биле претерано јака, али су била везана за ставове опозиционе партије ВМРО-ДПМНЕ. Албанска јавност, такође, није гледала превише благонаклоно на настанак и развој „Мини Шенгена“. Значајан отпор овој иницијативи пружила је опозициона Демократска партија Албаније, која је тврдила да је то увод у потенцијалну српску доминацију на Западном Балкану.
Ипак, неспорна чињеница је да „Отворени Балкан“ и Берлински процес имају много више сличности него што то они који одбијају интеграцију кроз „Отворени Балкан“ тврде. Суштински, оба су осмишљена у одсуству јасне перспективе чланства држава региона у ЕУ. Такође, оба процеса воде ка истом циљу – стварању јединственог регионалног тржишта. Разлози за противљење леже у страху да би регионална интеграција са регионалним власништвом продубила старе статусне и идентитетске спорове и можда чак отворила и нове.
У анализи „Отвореног Балкана” немогуће је заобићи економски приступ, иако он није био довољно заступљен у дискурсу који преовлађује у региону. Ово додатно потврђује тезу да дискурс о „Отвореном Балкану“ није формиран анализом економских трошкова и користи за сваку државу појединачно, већ се опредељење заснива пренствено на политичким ставовима о статусним и идентитетским питањима. Стварање јединственог регионалног тржишта захтева врло сложену хармонизацију система. Само успостављање царинске уније значило би изједначавање царина, односно, просечних царинских стопа, које се очигледно разликују од земље до земље, а додатно је компликовано чињеницом да су три од пет земаља региона чланице Светске трговинске организације и нису дозвољена подизања царина изнад консолидованог нивоа.
Док протагонисти „Отвореног Балкана” истичу да ће се боље повезан регион Западног Балкана брже и успешније интегрисати у ЕУ, противници ову иницијативу доживљавају као директну препреку за даље европске интеграције. Упркос сложеним геополитичким околностима и очигледном недостатку поверења у Западни Балкан, у пословним круговима, посебно међу националним привредним коморама, постоји известан оптимизам да ће се иницијатива „Отворени Балкан“ наставити да се развија.
Неукључивање осталих држава региона Западног Балкана показује у извесном смислу политичку кратковидост јер њихова географска близина условљава трговинске и друштвене везе које неће нестати ни након приступања ЕУ. Зато је важно да даљи развој „Отвореног Балкана“ буде у пуној комплементарности са евроатлантским и европским напорима земаља Западног Балкана, затим, да буде заснован на европским принципима и стандардима и да буде кохерентан и у потпуној координацији са већ постојећим регионалним иницијативама.
Коришћена литература:
Đukanović, Dragan (2022). „The Open Balkan: Challenges of Sustainability and Unfinished Inclusion“. Report on regional integration “Open Balkans”. Belgrade: Igman Initiative.
Đukanović, Dragan, Dašić Marko (2021). „Modeliranje regionalne saradnje na Balkanu nakon 1999. godine: evropska iskustva i njihova primenaˮ. Međunarodni problemi. 73 (4): 617‒636.
Đukanović, Dragan, Đorđević Branislav (2020). „’Mali Šengen’ ‒ koncept, implementacija i kontroverze“. Međunarodni problemi. 72 (3): 595–618.
Rapaić, Stevan (2020). „’Mali Šengen’ kao mogućnost nove regionalne ekonomske integracije”. Međunarodni problemi. LXXII (3): 566−594.
Surlić Stefan, Lazarević Andrijana, Kolarski Ljiljana (2022). Integration vs. sovereignation. The ‘Open Balkan’ in the framework of status and identity disputes. Српска политичка мисао. 3/2022: 57–78.
Ђукановић Драган, Крстић Милан (2021). „Регионална сарадња на Западном Балкану – дугорочно чекање на чланство у Европској унији иили ‘Балканска унија’“. Српска политичка мисао. 1/2021: 9–26.
Извор: Културни центар Новог Сада
Администратор: ДНМ