Налазите се овде
Почетна > Образовање > Интервју > РАДУЛЕ БОШКОВИЋ – УМЕТНОСТ ПЛАКАТА – СНП (1981-2019)

РАДУЛЕ БОШКОВИЋ – УМЕТНОСТ ПЛАКАТА – СНП (1981-2019)

Српско народно позориште организовало је промоцију монографије и изложбу плаката, у петак 26. марта 2021. године, у доњем фоајеу сцене „Пере Добриновић“ СНП-а, у  Новом Саду. Поред аутора Радула Бошковића, присутнима су се обратили: др Зоран Ђерић, управник Српског народног позоришта, Здравко Мићановић, професор дизајна у пензији, Владимир Митровић, виши кустос – историчар уметности, уредник монографије. Изложбу је отворио Александар Милосављевић, театролог.

Путем линка у целости преносимо говор са промоције.

Изложбу плаката публика може да погледа у фоајеу КЦВ „Милош Црњански“ и доњем фоајеу сцене „Пера Добриновић“ у Српском народном позоришту у Новом Саду.

фото. са изложбе плаката Р.Б.

На самом почетку приче, ради лакшег разумевања гледалаца и читалаца, да кажемо и неку реч о плакату. Плакат је најчешће оглас штампан на папиру, јавно је изложен и има функцију да промовише одређени производ, догађај, или да изазове одређену емоцију кроз сликуи или текст. Главни задатак плаката је да буде примећен: мора привући пажњу и извршити одређен утицај на што већи број пролазника. Реч плакат потиче од новолатинске речи ”placare” i ”placatum”, што значи велики оглас, објаву или проглас, истакнуту на зиду или стубу. Такође, плакат на енглеском ”постер”,  ”posted up”, значи постављено на стуб, а на француском ”affiche” и немачком ”anschlag” – прилепљивање, налепљивање.

фото. са изложбе плаката Р.Б.

Кроз историју уметности, позоришним и другим плакатом бавли су се бројни признати уметници у свету: Тулуз-Лотрек, Пјер Бонар, Алфонс Муха, Обри Бирдсли, Густав Климт, Ел Лисицки, Александр Родченко и други. На подручју бивше Југославије плакатом су се бавили разни уметници, међу којима су звучнија имена: Радуле Бошковић, Слободан Машић, Бранислав Добановачки, Капитањ Ласло, Ференц Барат, Бошко Шево и други.

Први позоришни плакат у Србији потиче из 1833. године, мада није штампан у Србији. Први, позоришни плакат штампан у Србији у вези је са радом  Театра на Ђумруку и најављује представу „Смрт Стефана Дечанског“ Јована Стерије Поповића за 4. децембар 1841. године.

Како је изгледало стваралаштво плаката Радула Бошковића, који је својим ауторским радом дао немерљив допринос развоју српског позоришног плаката, открива нам сам аутор у разговору који је приредио Жељко Савић за портал ТВ Арс Медију, дана 26. 3. 2021. године.

Ж.С.: Замолио бих Вас, када је реч о плакату, да нам приближите како је изгледао Ваш стваралачки рад, пошто се и техника мењала, током периода од када Ви радите. Како је изгледало радити осамдесетих, деведесетих и сада у последње време?

Р.Б.: Било је доста сходно еволуцији технолошких могућности тако да су се и неке технике мењале и приступ свему томе. Ликовни је увек остао исти јер ја сам сликар графичар по вокацији, тако да од старта сам неговао на неки начин не само властити рукопис, него и заштитни рукопис Српског народног позоришта. За непуних 40 година трудио сам се да заштитим идентитет ове куће,  да на високом нивоу буде ликовни идентитет, али и да испратим технолошке могућности. Првих 20 година, од 1981. када сам се запослио као млад дизајнер, иницирао сам причу о ликовном плакату, позоришном плакату. У Новом Саду постоји култура и ликовног и позоришног плаката Ферика Бараке и то је неговао Палацика Капитан, али не у тој размери и у том континуитету као што је то ово велико Српско народно позориште захтевало. Ја сам то врло озбиљно схватио у старту и на неки начин са амбицијом кренуо да формирам уметнички дизајн студио са фотографом и оперативцима. У зависности од технике, некада сам радио сам монтаже, фолије, декфарбе, летрасет. Имао сам асистента техничара који је то научио и у сарадњи са штампаријиама сам носио, доносио. Све је то било некако у повоју, али је имало душу онога графичког листа. Тада је плакат у ситној штами носио тај један штих униката. Тиражи су били мали и сваки плакат је био графика, уметничко дело. Касније, када су се дигиталне технологије појавиле, изменили су се и приступи, убрзала се реализација, скратио поступак. На неки начин нисам морао физички да учествујем у тој припреми, него је све то рађено репрофотографијом, сетерима за формирање, типо слогом. Исто је радила монтажа, али на крају је све компјутер преузео и све се решавало за столом у фотошопу, индизајну, илустратору, у тим озбиљним  програмима који су данас преузели превагу. То се некада није учило, али млади дизајнери данас то на академијама уче. Љубиша Ристић је први  донео компјутер у Српско народно позориште и од тада је кренула једна дигитализација Српског народног позоришта. Првихваћена је прво код мене у дизајн студију, ту су се радиле дигиталне припреме и ту је евуолуирала. Штампачи су први дошли, затим ласери на фолијама, припреме. Сада више не видимо те ствари, директно се на плоче дигитални фајл преноси, само видите одштампани предложак.

Ж.С.: Када припремате један плакат, треба да изаберете фонт, расподелите слова, дате основне информације, да уклопите ликовне садржаје, користите одређене илустрације. Како Ви започињете рад са плакатима?

Р.Б.: Плакат је, по мени, ликовно дело које има примењену сврху. Он је део примењене уметности, плајд арт или дизајн како га зову. Међутим , ја сам га схватио као уметнички сликарски, односно ликовни  предложак. Са обележјима која носе информативни, композициони, утилитарни сегмент,  да образује, на неки начин привуче публику и да наговести садржај представе, али не и да је разоткрије до краја. То су моји полазни постулати у сарадњи са редитељем и претпоставком да је прво прочитано то уметничко дело, либрето, сценарио, зависи шта се узело да се реализује као пројекат. Потребна је припрема, обавештеност у првом разговору са редитељем, присуствовање пробама, концепција редитеља, промене, адаптација. Све је то утицало, на неки начин, да ја осмишљам   идеју како ће се то презентовати.  Некада буде и по више скица, па редитељ усмери где је његова идеја адаптације режије да видимо у ком смеру ћемо и ликовно најавити публици.  Касније, на неки начин, то је сазрело да могу да препознам редитељску намеру и понудим чак одмах решење. У разговору дођемо до неке заједничке идеје и на крају, то иде само као моје нека ликовна реализација. Композиција наравно и фонт то су битне ставке, препознатљивост и сврсисходност фонта да одговара теми. У почетку је било проблема пошто су ћирилични фонтови оскудни, сада је то већ мало еволуирало и технолошки доступно људима на интернету и дигитално. У почетку сам се сналазио, па сам монтирао из латинице, правио неке клонове ћириличног фонта.

Ж.С.: Ви сте радили плакате за балектске представе, за опере, драме и остале потребе Српског народног позоришта. Шта би Ви издвојили као најуспелији сегмент Вашег рада када је реч о тим целинама?

Р.Б.: Превасходно имао сам намеру да Српском народном позоришту поклоним један аутентични идентитет и неговање још једне уметничке институције. Осим драме, опере и балета, овде постоји и сценографска уметност и уметност костима, то су све уметничке категорије. На крају, уметност плаката је ушла равноправно за ових 30 година као једна нова уметничка институција у ову кућу, која се утемељила да се без тога не може.

Ж.С.: Прва моја асоцијација када помислим на историју плаката су Алфонс Муха и Сара Бернар. Да ли сте и Ви овде имали Вашу Сару Бернар или неку сарадницу која је послужила као модел, за ваше плакате?

Р.Б.: У том смислу не, зато што је ово огроман ансамбл који подразумева  и драму, оперу и балет,  безмало 200-300 школованих уметника, од којих би било тешко некога издвојити, фаворизовати као музу. Ја сам једноставно имао своју неку ликовну поставку,  едукацију и начин размишљања где сам свакој теми прилазио са свог аспекта, остао у свом неком рукопису, али трудио сам се да то буде у једном професионалном естетском нивоу због ове куће и њеног реномеа . Није нимало нереспектабилно  дочекати 160 година постојања. Мало позоришта на Балкану, а и шире, могу да се похвале са једном таквом традицијом.  Моја сатисфакција је што сам учинак дао свему томе, и наравно хвала људима који су то препознали. Данас имамо промоцију монографије која обележава преко 300 наслова које сам урадио за ових непуних 40 година.

Ж.С.: Када причамо о медијима уопште,  плакат спада у један сегмент медија, каква је будућност плаката као таквог?

Р.Б.: Он је постао помало кабинетска форма зато што на улици не може да доживи сутрадан. Лепе се разноразне обавести, кратке и свакојаке информације преко плаката. Један уметнички плакат мора да има своју витрину, мора да има посебно место за наговештај, за објаву, за информацију. На згради Српског народног позоришта постоје позиције где се понекад одраде зидни плакати, великог формата, али то је у зависности од економског фактора и није баш сврсисходно за сваку представу јер немамо баш простора. Ова изложба треба да подсети на неке наслове  који су рађени  последњих 38 година које монографија обувата и преко 300 наслова у библиографији,  и неких 100 у пуној страни. Ово је озбиљан издавачки подухват Културног центра Војводине „Милош Црњански“ и Српског народног позоришта заједно.


Ж.С.: Да ли сте планирали са неким образовним институцијама, да на одређеним предметима попут плаката предмета или неким сродним предметима, наставите неку врсту едукације и искуства са студентима?

Р.Б.: Надам се да ће ова монографија бити вредно штиво. План је да се свим школама дизајна и факултетима у Србији достави примерак као допринос едукацији информација и презентације. Већ сам учествовао у неким едукацијама, у предавањима Високе техничке школе струковних студија у Новом Саду и Технолошком факултету. Било је времена када сам по позиву учествовао у разговорима, у предавањима о уметничком позоришном плакату.

Хвала на разгору.

Хвала и Вама.

 

Фото. Радуле Бошковић

РАДУЛЕ БОШКОВИЋ (скраћена биографија), рођен је  у Новом Саду, 2. фебруара 1954. године. Школу за примењену уметност у Новом Саду, графички одсек, завршио 1972. године, а 1978. године дипломирао на Факултету за примењене уметности у Београду, на Одсеку графике, у класи професора Бранислава Макеша и графику књиге код професора Богдана Кршића. Од 1979. године члан је УЛУВ-а (Удружење ликовних уметника Војводине). Живи и ради у Новом Саду. Бави се сликарством, графиком, сценографијом и графичким обликовањем. У Српском народном позоришту радио од 1981. као дизајнер и оснивач Дизајн студија, затим као уметнички директор Маркетинга, потом као директор Културног Центра  Новог Сада и поново у Српском народном позоришту, као руководилац Промо центра. Члан Арт клуба Србије од оснивања и Удружења уметника „Ликовни круг“ из Петроварадина.

У линку који прослеђујемо можете погледати све плакате које је радио Радуле Бошковић

који су постављени на сајту СНП-а.

Click to access Monografija-KNJIGA.pdf

 

Извор: ТВ Арс Медија

Текст и фотографије: Жељко Савић

Лектор: Марија Tомић

Илустрације – плакати, Радуле Бошковић

Оставите одговор

Top