Сећам се једног цитата: „Сви смо ми роботи. Програмирани смо да мислимо на одређени начин, понашамо се на одређени начин и умремо на тачно одређен начин. А живот пролази поред нас. Пробудите се!“
Навео ме је на размишљање о свету у ком ја живим – све је мање узбуђења и авантуре. Најважнија достигнућа су постале социјалне мреже и лажно слатки живот који животаримо. Размишљајући о свему овоме и листајући моју Инстаграм страницу (иронично, знам), пажњу ми је заокупила фотографија пса који гледа у лоса. Ушла сам на профил, заинтригирана самом фотографијом- био је то профил човека који путује са својим псом. Повремено сам пратила овај профил и била пријатно изненађена енергијом и целом причом коју су ово двоје авантуриста причали. Идеја да напишем причу о њима се јавила тада, али сама реализација се десила неколико месеци касније. И тако је прича о Кану и Топрак угледала светлост дана.
Уколико укуцате @jeepandkangal у Инстаграм претраживачку опцију, видећете јако занимљив фото-албум: преслатког мешанца Анадолског пастирског пса Топрак и њеног власника Каана. Њих двоје су започели најзанимљивију авантуру- путовање по Америци. Путују џипом, посећују сваку државу на свом путу, уједно откривајући прелепе пределе и своје унутрашње ја.
Здраво. Како сте се вас двоје упознали? Ћао. Ја сам Кан а ово је моја принцеза Топрак. Пронашао сам је када је била стара свега неколико недеља, у малом граду Манyас, у Турској. Пратила ме је док сам шетао градом. Била је јако слатка и разиграна. Већ сам усвојио пса годину дана пре, и заиста нисам имао намеру да усвојим још једног. Али, улична мачка је напала Топрак и нанела јој озбиљну повреду између очију. Наравно да нисам могао да је оставим повређену на улици, и само да се уверим да је добро, узео сам је са собом. Сада, годину дана касније, још увек смо заједно, и то у сред Америке! .
Како си дошао на идеју да започнеш ово путовање? Почело је као жеља али се претворило у нешто велико и јако инспиративно. Одувек сам желео да путујем по Америци. После неких не баш пријатних животних околности, схватио сам да је живот кратак, и да треба да урадим нешто за себе. Провео сам око 1,5 месеци у планирању пута, набавци залиха, модификовању аутомобила… Када је све било спремно, Топрак и ја, у нашем џипу, започели смо путовање. Први план је било кратко путовање, не дуже од 45 дана, јер нисам планирао да посетим све државе. Али сада, више од 250 дана касније, и преко 32000 километара, још увек истражујемо.
Како си се осећао на почетку?
Уплашено и препљавен најразличитијим емоцијама. Мислио сам да је ово лудост и шта ја то заправо радим.
Шта те је навело да промениш првобитни план и останеш на путу оволико дуго?
Путовање сам почео са одређеном идејом, али онда бих срео некога на паркингу и пошто бих поделио причу о путовању са њима, рекли би ми: „То што радис је заиста супер. Треба да провериш и локацију док си овде.” И послушао сам их. Дешава се и да људи виде аутомобил и стикере, пишу ми на Инстаграму и поделе савете везано за места која вреди посетити. Тако да је почело да расте временом. Волим и да “осетим” место- ако ми се свиђа останем ту неко време, ако не, настављам пут.
Све време путовања успеваш да своју Инстаграм страницу чиниш веома активном као и остале социјалне мреже. Да ли је тешко све ово одржавати док си константно на путу?
Једно од највећих задовољстава на овом путу јесте бележење сваког дана кроз мој објектив. Фотографија је била моја страст од малих ногу и чињеница да сам добио шансу да поново октријем ту страст је дивна. Све што делим је оно како га ја видим- нешто изгледа добро, нешто не. Имам јос 7000 фотографија које треба да средим и сортирам. И, да будем искрен, мислим да су нас дигиталне камере учиниле лењим- када је све што сам имао била једна ролна филма, са потенцијалних 25-30 фотографија, свака од њих је била посебна.
Топрак зна сјајно да позира.
Сви ми то кажу, али некако се трудим да сакријем чињеницу да иза сваке добре фотографије стоје бар 63 покушаја док не добијем ону праву.
На путу сте готово сваки дан у последњих девет месеци. Како се Топрак прилагодила, и да ли је срећна? Мислим да је срећна. Она је пас, и тешко да схвата шта се тачно дешава и да је ово што да радимо нешто не баш уобичајено. Срећна је када смо заједно, и када је слободна и може да трчи.
Истина је да је до сада путовала много више него било која просечна особа и видела је много прелепих места, и то све за кратко време, Морам признати да је она један посебан пас.
Када би Топрак могла да говори, шта мислиш да би ти рекла?
“Ок Кан, знам да си луцкаст, али ја желим да јурим веверице и трчим. Када ћемо да се вратимо кући?”
Шалу на старну, сањати је лепо, али Топрак не може да говори, тако да можемо само да наслућујемо о чему мисли. Из моје перспективе могу да кажем да је ово искуство направило бољу особу од мене и Топрак је била са мном сво ово време. Она је моја цура.
Да ли се нешто променило у твом животу?
Многе ствари ме мање погађају сада. Научио сам да ценим сваки дан, и да живим у садашњем моменту, данас, јер сутра је нови дан. Не бавим се прошлошћу, немам очекивања од будућности, и све што ме занима је садашњост.
Да ли имаш неки савет за људе који се спремају да започну сопствену авантуру?
Свако искуство је лично и другачије. Постоји разлика између људи који ризикују и то раде на паметан начин и оних који уопште не размишљају. Треба се препустити и забављати се, али бити паметан. Моја мама има изреку: “Постоји решење за све у животу изузев смрти. А све док си жив, остатак ћемо некако већ схватити.”
Хвала што си поделио вашу причу са нама.
Хвала вама што сте део наше приче и наших успомена, и сто сте били део овог путовања где сам открио себе. Путујте, истражујте, читајте, будите креативни, лењи- било шта што вас чини срећним, али будите срећни.
Кан и Топрак активно настављају своје путовање кроз пар месеци, када ће њихов профил опет красити предивне фотографије. Летњу сезону ће одмарати поред мора и скупљати снагу за нове авантуре. До тада, запратите их на Инстаграму и уживајте у досадашњим путовањима ове две прелепе душе. Срећно @jeepandkangal
Текст: Јелена Миливојевић
Извор: ТВ Арс Медија