Налазите се овде
Почетна > Култура > „КАД ЈЕ ДОБРО, НЕКА ЈЕ И БОЉЕ” – ОДРЖАНО ВЕЧЕ О ПЕВАЊУ УЗ ГУСЛЕ

„КАД ЈЕ ДОБРО, НЕКА ЈЕ И БОЉЕ” – ОДРЖАНО ВЕЧЕ О ПЕВАЊУ УЗ ГУСЛЕ

Прелепо вече посвећено певању уз гусле, одржано је 19. марта 2019. у Музеју Војводине са почетком у 19 сати. Догађај је уприличен у оквиру манифестације „Бранкови пролећни дани 2019”. Додатни повод и радост окупљања представља упис певања уз гусле као нематеријалног културног наслеђа Србије на Репрезентативну листу Унеска 29. новембра 2018. године.

У најавној речи, књижевник Ненад Грујичић, директор Бранковог кола, између осталог рекао је да „Бранково коло и у марту има велику манифестацију у част рођења Бранка Радичевића. Вечерас имамо привилегију да осветлимо један много важан елемент нематеријалног културног наслеђа Срба, да представимо гусле, одн. певање уз гусле. То је велики дан, да је Србија уписала овај елемент културног наслеђа на Репрезентативну листу Унеска, тим пре што смо имали проблема последњих година”, наводећи као пример да су наши суседи уписали бећарац као свој, мада се пева и у Србији. „Исто је било и са ојкачом и глувим (нијемим) колом. Зато је важно да ми баштинимо певање уз гусле”, нагласио је Грујичић.

Гуслар Бошко Вујачић је уз гусле отпевао управо стихове Бранка Радичевића из песме „Гојко” на почетку вечери, а касније и друге песме.

Публици се обратио Дејан Томић, етномузиколог и члан Удружења новинара Србије који је свој радни век провео на месту музичког уредника Радио-телевизије Нови Сад. Господин Томић је аутор више књига о гуслама – једна је „Гусле у стиховима српских песника” која је изашла у два издања, а друга је илустрована монографија „Апотеоза српским гуслама”. Он је указао на то када су се први пут појавиле српске гусле, због чега оне нису хрватске и на разне друге чињенице до којих је дошао у свом истраживачком раду, предочавајући уједно и штампане изворе као аргументе.

Јово Радош, председник Удружења гуслара Србије, нагласио је да „и данас имамо оне који воле и који држе код куће гусле, али гусле нису нешто што треба да се држи као сувенир и пресељава у етнографске збирке, јер гусле морају да буду живе. Гуслари Србије, Републике Српске и српске Црне Горе чувају ову традицију певања уз гусле. Ја вас могу информисати да има преко 70 друштава, од тога 35 у Србији, а једно друштво у Новој Пазови носи назив управо Бранко Радичевић”.

Господин Радош је додао да је о гуслама писао многе научне радове, те да су „гусле феномен. Њих не смемо сводити на неку фолклористику. Оне имају мноштво својих одредница и улога. Прво је колективно-саборна функција. Оне су нас окупљале око огњишта, на сијелима, славама и на другим пригодама”, цитирајући Пера Слијепчевића да је скуп – основни амбијент гусала.

„Гусле имају и комуникацијску функцију. Оне нас окупљају, оне су јуначки и људски разговор. Ту се и казује и слуша, али и преслишава. Најважнији је текст, јер певање је нешто друго. Ми се морамо саживети са текстом, догађајем и драматургијом коју нам гуслар преноси. Казивање мора да буде разумљиво”.

„Даље, постоји и метафизичка функција гусала, где Иво Андрић каже да нас гусле воде у неке далеке светове збиље и збивања нечега што је изванземаљско. Оне имају и јеванђељску, апостолску улогу. Тамо где није било ни почађене иконе, биле су гусле које су нас васпитавале у смислу православног хришћанства. Музичка функција о којој се сада највише говори, треба да буде сведена на следеће: гусле имају прелудијум – уводни део где гуслар нас, слушаоце, полако уводи. Где нам буди те дамаре, где нашу душу обузимају топле струје, и уводи нас полако у певање. А онда имамо то побратимство између певања и гуслања. А имамо и прогуславање између стихова и појединих делова, где се поново појављује та музичка улога.”

Што се тиче термина, Јово Радош сматра да је појање уз гусле бољи појам од певања, „јер је певање од радости, а гусле су најчешће плакање.” Такође је додао да гусле имају велику могућност варирања тонова према сопственом варирању и инспирацији, као и други гудачки инструменти. Даље наводи да „гусле имају и историјско-сазнајну функцију. Гусле не лажу! Затим, постоји и патриотско-мобилизаторска функција гусала. Гусле нас потресу и оне нас мобилишу у тешким временима.” Образложио је да је много пута био у гусларским жиријима, и да је један од критеријума био да гуслање мора да га потресе, понесе.

Додао је и терапеутску функцију гусала, јер оне „ране ублажују”. Затим и етичку функцију. Као професор филозофије код Канта је нашао етички принцип, али наводи да је тај принцип постојао код нашег народа далеко пре Канта, а то је светосавско-морални императив. Затим проф. Радош наводи и естетску и песничку функцију, али и критичку и педагошку – јер гусле могу и да нас руже.

Због свега наведеног, гусле нису само инструмент који се са другим инструментима упоређује по сличности. Њихова вредност је метафизичка, и морамо их чувати као што су оне сачувале нас! Оне су обављале улогу формирања и чувања националне свести, оне су духовна и божанска искра…

У публици је овом приликом био и чувени новосадски гуслар Петар Мишовић.

 

Текст и фотографије: В. Раонић

Извор: ТВ Арс Медија

Оставите одговор

Top