ГОСТИ У СРПСКОМ НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ – МАЈ 2018.

Гости у СНП-у – мај 2018.

четвртак, 3маја, сцена „Пера Добриновић“, 19.30

Лифт – Слободан шоу, Текст и драматургија: Јелена Богавац, НП Приштина, Грачаница

Режија: Ненад Тодоровић

Представа у својој постмодерној форми комбинује и различите жанровске и стилске приступе. Најближе жанровско одређење могло би бити: политички комад са певањем.

Играју: Ивана Ковачевић, Дејан Цицмиловић, Милорад Капор, Аника Грујић, Милена Јакшић, Јелена Орловић, Тамара Томановић, Јован Здравковић, Урош Нововић, Васиљ Аџић, Марко Панајотовић и Омладински хор „Glee Srbija“ под вођством Димитрија Димитријевића.

Ово су генерације „последњих беба деведесетих“. Комад кроз њихову призму тумачи и проблематизује социо-политички садржај деведесетих који је утицао на животе њихових родитеља и нуде дирљиве и искрене ставове и сећања на период најраније младости.

„Лифт – Слободан шоу“ је постдрамска представа која се бави уметничком анализом деведесетих година прошлог века, са нагласком на владавину Слободана Милошевића. Проучавањем и реконструкцијом документарних снимака, транскрипата разговора, докумената, меморијалних белешки, транскрипата из Хага те политичко аналитичке литературе, али и интервјуа са становништвом, те биографских прича глумаца из представе, покушали смо да уђемо у уметнички дијалог са временом које је одредило наше животе, блиску и даљу будућност, националне, територијалне и идентитетске редефиниције.

—————————————

Уторак, 8. маја, Камерна сцена, 20.30

Сиви вртови, засновано на истоименом документарном филму браће Мејзлс

Режија: Ивана Јаношев
Савез драмских уметника Војводине

Браћа Мејзлс, снимајући документарни филм о Џеки Кенеди, упознају њене рођаке, Малу и Велику Иди Бувије и реше да ипак сниме филм о њих две. Мајка, Велика Иди и њена ћерка, Мала Иди, живе у Ист Хемптону, на имању које се зове „Сиви вртови“, у великој старој оронулој кући са ракунима, мачкама и бувама. Изоловане од друштва оне уживају у ономе што обе воле: музици и њиховим старим фотографијама које их враћају у неко време које је било боље за њих. Али враћањем у прошлост откривају се и сукоби између њих две који и даље нису разрешени, ствари које нису опроштене и све то постаје њихова садашњост. И као што Мала Иди каже: „Постаје све теже разграничити прошлост и садашњост“.

Представа је настала као мастер рад студенткиње глуме Иване Панчић. Заснована је на документарном филму „Сиви вртови“ Браће Мејзлс из 1975. и играном филму “Grey gardens” из 2009. Играна је првобитно у аутентичном простору који подсећа баш на имање Сивих вртова, а сада „Сиве вртове“ оживљавамо на сцени.

Велика Иди: Драгиња Вогањац
Мала Иди: Ивана Панчић
Дејвид Мејзлс: Александар Милковић
Ал Мејзлс: Никола Кончаревић

Сценографија: Мирослав Живанов
Дизајн звука: Растко Илић

—————————————————-

среда, 9. мајасцена „Пера Добриновић“, 19.30

Малограђанска свадба, Бертолд Брехт, Позориште „Стеван Сремац“, Црвенка

Режија: Радоје Чупић

Играју: Жељка Јелић, Биљана Бјелан, Цвијета Јовановић Мучалица, Зоран Радуловић, Јелена Ђурица, Јована Радуловић, Јована Хорват, Душан Николић, Давид Батинић, Гордана Мештер, Милорад Блејан.

О представи: Малограђанство је у ствари карактерна особина особа које живе у средини у којој сви познају једни друге и у којој постоји утакмица у томе чије ће шта бити боље. Забадање носа у начин живота других је једна од главних особина малограђанина. Сакривање лоших ствари у властитој породици, а раскопавање и разоткривање о туђој, једна је од њихових значајних особина. Ту спада и живот по строго утврђеним правилима, као и страх од тога да „не пукне брука“ у фамилији…“ (др Ферид Ченгић). Све ово је Бертолд Брехт хируршком прецизношћу лоцирао и сместио у неколико сати свадбеног весеља. Нас је у овој представи највише занимало до каквог екстремног понашања може довести трауматичан живот препун притисака и стреса у оваквој средини који се огледа кроз доживљај младенаца.

Представа је више пута проглашена најбољом на овогодишњим фестивалима (Требиње, Стара Пазова).

Представа траје: сат и петнаест минута

——————————————-

субота, 12. маја, сцена „Пера Добриновић“, 19.30

Говорна мана, Горан Марковић, НП Суботица

Режија и избор музике: Петар Јовановић

Играју: Мишел – Владимир Грбић, Петар – Димитрије Динић, Славица – Јована Беловић

Мишел: Људи су сакривени иза својих маски као иза неког штита и само у изузетно ретким тренуцима уклањају тај заклон показујући шта стварно осећају. Све остало време, свако од нас игра неког другог: или представу о себи, или оно што мисли да људи од њега очекују да буде. Када томе додамо васпитање, друштвене ритуале, обавезе и забране, онда испада да смо сви ми беспрекидно преобучени у личности које су све осим нас самих… То је једини начин да преживимо. Замислите свет у коме би сви говорили само истину и понашали се једино у складу са својим тренутним осећањима. То би био пакао, зар не? – Г. Марковић, Говорна мана (6. слика, II чин)

Представа траје: сат и двадесет минута

————————————————

уторак, 22. маја, Камерна сцена, 20.30

CABAres CABArei, Зијах А. Соколовић, животна комедија: од неукротивог смеха до ледене ужаснутости…

Извођењем у СНП-у, обележава јубилеј представе: 25 година од првог извођења („Interkulttheater“, Беч, 1993)

„Зијах А. Соколовић говори и игра и води гледаоце од неукротивог смијеха до ледене ужаснутости, поиграва се осјећајима и мишљењем публике до ивице издржљивости, док играјући преплиће двије велике, за сваког значајне теме, љубав и смрт…“ – из критике Р. Шукљу, „Дневник“, Љубљана, 1993. „…CABAres, CABArei говори о дезоријентираности модерног човјека који је изгубио идеале и уопће вјеру у њих, а није у стању постати жилави „медиокритет“ који, слиједећи само голи нагон самоодржања, увијек односи побједу над било каквим духовним вриједностима и интелектом. Ову смртно озбиљну проблематику Зијах А. Соколовић облаже специфичном врстом црног хумора, који функционира као агресивно карикирање чулности, као немоћна освета ума над тијелом…“ – из критике Р. П., „Наши дани“, Сарајево, 1998.

————————————————-

среда, 23. маја, Камерна сцена, 21.30

Глумац… је глумац… је глумац, монодрама у извођењу Зијаха А. Соколовића

Необичан јубилеј једног глумца, 40 година играња

Монодрама, представа Глумац…је глумац…је глумац настала је у Сарајеву давне 1978 „као бунтовни чин“ о разумијевању глумца и знатижељно истраживање граница позоришне умјетности. „И обрачун са критичарима: ко је владар позоришне илузије“. „Глумим, дакле јесам”, човјек по занимању Глумац. „Када по изласку ступи на средину позорнице и одбаци текст, то је јасна порука гледаоцима да су ступили у позоришну стварност“. „Обрачун Глумца са самим собом“. „Друго што треба знати, је то, да се он очито не шали“. „Може ли само једно лице носити драмску радњу? За радњу су, наиме, потребна двојица! Монодраме су по том тражењу мртвачка мјеста драмске радње! Оне, монодраме, од епског покушавају направити драматично. Је ли то могуће?“. „Циркус је најпристојнија форма позоришта“. „За Зијаха, принцип није непознат. Посуђен из циркуса, украден од клауна који то ради већ стољећима“. „Он је наказност и љепота те професије, дакле њено пуно лице. И прототип, и Глумац сам. И ми смо свједоци његовог парадокса, али такођер у првом лицу“. „Ђаволски пар, писац и Глумац“.

Зијах је и писац монодраме, али и прво лице те једнине дигнуто у транспозицију Глумца. Будући је из себе, смијешан, наиван, глуп, туп, ограничен, дакле, искрен, и нама постаје поетичан и драг. „Клаун, Глумац, Зијах, је, дакле, пронашао чак четири партнера за свој соло!“. „Ауторско сценско остварење, као позоришни чин и самим тим престаје бити монодрама“. „Зијахов Глумац, постаје нулти моменат позоришта, а његов Глумац и глума улазе у чин високог ризика“. „Бити и играти сам на сцени“… „Зијахова глума посједује некаву изазивачку димензију која не дозвољава диктатуру дословности“. „Не знам је ли то ново позориште, ако јесте, онда ће вјечно остати ново. Овако, ни сам више не знам што бих о глуми мислио, када сам ту звијер опет видио на даскама, на којима је оставио душу и срце. И ону кап зноја мени, која се никада неће осушити. Као што ни ја никада нећу знати јесам ли заправо видио комедију или трагедију!“. „Ремек дјело, позоришна рапсодија“. „Бриљантна, суптилна, збуњујућа“. „Тако и јесте представа Глумац постала неки синоним за опстанак позоришта, за опстанак, човјека, за опстанак, слободе, за опстанак умјетности, за опстанак вјере у људе, за опстанак живота!“ „Ова представа има једну ману, човјек нити зна, нити има потребу да је анализира“. „И сад, како ја могу писати, о нечему измишљеном ни од чега, за што нам је речено да се не може извести, али се ипак десило, мада није стварно било… О јадан ја! Хеј, ви?!“. – Цитати из књиге „Глумац…је глумац…је глумац“ ХЕНА, Загреб, Министарство културе Хрватске, 2015, (3. издање).

————————————

понедељак, 4. јуна, сцена „Пера Добриновић“, 19.30

Чаробњак, Федор Шили, НП Сомбор

Режија: Борис Лијешевић, драматург: Бранко Димитријевић

Играју: Томас Ман – Саша Торлаковић, Јохан Волфганг Гете, Семјуел Фишер – Светозар Цветковић, Хајнрих Ман – Радоје Чупић, Марија Албрехт, Катја Ман – Татјана Шанта/Ивана В. Јовановић, Ханс Герлинген, Ханс Герлинген млађи, Михаил Ман – Марко Марковић

Представа говори о животу Томаса Мана. Радња комада обухвата период од 1891. године, када је Томас Ман био ђак и имао петнаест година, до 1949. године, када је његов син Клаус извршио самоубиство. Наизглед биографска, ова драма, осим чињеница, заснованих на мотивима Мановог књижевног дела и историјским подацима о његовом животу, у себи меша биографске чињенице и фиктивне догађаје, као и ликове. Ова представа није конципирана као биографија Томаса Мана већ као позоришна игра. У њој је гледалац, од самог почетка, активни учесник.

„Ова представа не имитира стварност и стварне догађаје, већ на неки други начин прича причу, позивајући се на гледаочеву спремност да не добије све „на тањиру“ већ да замишља, схвата, дешифрује и тиме заправо активно учествује у настајању представе. Управо тај гледалац је највећа снага и моћ позоришта и молим га да нам помогне да изградимо и ову представу.“ – Борис Лијешевић

представа траје око 90 минута

————————————————

среда, 6. јуна, сцена „Пера Добриновић“ 19.30

Црна кутија, Ана Ђорђевић, Београдско драмско позориште и БЕОАРТ

(Инсирисано филмом „Савршени странци“ Паола Ђеновезеа)

Режија: Андреј Носов

Лица: Никола – Иван Зарић, Софија – Љубинка Кларић, Мики – Петар Бенчина, Милена – Наташа Марковић, Филип – Немања Оливерић, Вања – Ивана Николић, Стефан – Милош Тимотијевић.

О представи: Сви живимо три живота: јавни, приватни и тајни. Некада смо тајне чували у глави а данас у СИМ картици. Шта би било када би СИМ картица могла да говори?

Окупљени да дочекају помрачење месеца, седморо пријатеља током вечере разоткрива своје најинтимније тајне и жудње, тражећи излаз из игре истине мобилним телефонима. Шта је истина, а шта тајна? Колико добро познајемо оне најближе са којима и поред којих живимо?

Напомена: не покушавајте ово код куће

„У ноћи помрачења месeца, које се од давнина сматра мистриозним покретачем великих личних промена, цивилизован човек, упакован у шарени папир брачног и професионалног статуса, сакривен иза својих хобија и друштвних улога, показаће праву природу – или неће? Уколико је покаже, кула на чијем је врху живео, наизглед заштићен, сурваће се у понор, али ће на голој земљи можда нићи семе живота какав заслужује свако достојанствено људско биће. Уколико је не покаже, остаће релативно задовољан, а шта је цивилизованом човеку модерног доба друго и потребно осим удобног, познатог, досадног, али пријатно уобичајног осећања релативног задовољства? Снага помраченог месеца немоћна је спрам пријатељства који је човек изградио према том млаком стању полулажи у којој живи и у којој ће и умрети, као да га никада није ни било.“ – Ана Ђорђевић

 

Извор: Српско народно позориште

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *