Књижевне награде „Кочићево перо“ и „Кочићева књига“ свечано су додељене 27. марта 2026. године у Матици српској у Новом Саду, где су признања урученa Игору Мировићу и Селимиру Радуловићу.
Свечаност је одржана у Малој сали у 19 часова, у организацији Матице српске и Задужбине „Петар Кочић“ из Бање Луке.
Награде је добитницима уручио Никола Вуколић, директор и главни и одговорни уредник Задужбине „Петар Кочић“, док је о добитницима говорио песник Иван Негришорац. Водитељ програма била је Наташа Бундало Микић.
Жири Задужбине Петар Кочић у саставу: Никола Вуколић, председник, Миљенко Јерговић и Младен Весковић, чланови, донео је једногласну одлуку да награду Kочићево перо за пролеће 2026. године додели угледном књижевнику Игору Мировићу за књигу Исповести венецијанског кловна у издању Друштва новосадских књижевника и Лагуне. Ова збирка поезије доноси препознатљив поетски израз који повезује историјске теме са личним доживљајем и савременим контекстом.
Песник Игор Мировић је својом беседом истакао да оно што и нама данас може изгледати веома удаљено, пре свега слобода нашег народа на Косову и Метохији, у Кочићевом књижевном и родољубивом венцу је тако близу да није чудо да је, у смислу ослобођења и уједињења, Кочић уз Његоша и даље непрекинута нит која изнова оснажује његово дело и траје до данас, током свих недаћа у двадесетом и двадесет првом веку које су нас искушавале и које нас и даље раздиру.
Награда Кочићева књига за 2026. годину припала је, истакнутом песнику Селимиру Радуловићу за целокупни књижевни рад. Како се наводи у саопштењу жирија, Селимир Радуловић, представља једно од најзначајнијих имена нашег културног простора и својим књижевним опусом спаја традицију и модеран израз, уз снажно ослањање на духовно и културно наслеђе.
Песник Селимир Радуловић је својом беседом подсетио на значај књижевног стваралаштва Петра Кочића, а о свом песничком путу рекао да су првих педесет година његовог стваралаштва, када је реч о наградама и признањима, биле у знаку белине; а да наредних двадесет не оскудевају украшеним знамењима. Ни првих педесет, ни других двадесет, нису утицале на његов став да је свака плот трава и да је сва слава човекова као цвет ливадски, те да ланци и шибе могу бити блиставији од порфира и круне. Уз напомену – тај став је, у првом случају, био без покрића, у другом релаксира и омогућује да, макар на трен, кротак и смирен срцем, поверује да руке нису раслабљене и снага умањена. Вера је та која држи и подиже у сваком тренутку.
Фотографије: Жељко Савић, ТВ Арс Медија
Извор: ДНК