УРУЧЕНА БЕЛОВОДСКА РОЗЕТА

Беловодска розета је културна манифестација осмишљена да представи уметничко стваралаштво и традицију у раду са каменом. Одржава се у месту Бела Вода, недалеко од Крушевца сваке године.

Ова традиционална манифестација одржава се од 1975. године, у месту Бела Вода, средином јула месеца. Почев од 1988. године, у знак признања за уметнички, културни и научни допринос српској култури, заслужним појединцима се додељује награда Камена розета.

Цвет у камену или Беловодска розета представља симбол средњове-ковне културе и духовности и један је од најупечатљивијих елемената цркава моравске школе.

Први добитник Беловодске розете била је Десанка Максимовић, а затим Матија Бећковић, Владета Јеротић, митрополит Амфилохије, Петер Хандке, Милорад Павић, Стеван Рачковић, Миодраг Павловић, Емир Кустурица…

Овогодишњи добитник је Селимир Радуловић, песник, управник Библиотеке Матице српске. О његовом делу говорио је Иван Негришорац.

Након уручења награде Селимир Радуловић је, захваљујући домаћинима, рекао да се у Белој Води, под Змајинцем, на јужном ободу Шумадије, између Лазаревог града Крушевца и Миличине Љубостиње, у средишту српског клесарства, црквеног градитељства и декоративне камене пластике, осећа као код своје куће, јер је сваки српски део света и његов део света и наставио –

– У сваком од нас станује и наша судбина и судбина српске народне душе. Сваки, па и најетеричнији део временског зракозорја, као и овај данашњи, само је једва видљива тачка трајања сурово обнажене историјске вертикале. Из њега недри да је свако од нас, не живећ само телом и тела ради, одговоран за стање те наше душе. А шта је она – без језика и писма. Чувајмо оно што су створили свети људи – наш српски језик и нашу ћирилицу. Одбацити ћирилицу значило би одбацити пола православља и одвојити од све србске писмености из прошлости, односно, трампити боље за горе, увредити Свете Апостоле словенске, огорчити до крви србски народ и навући проклетство Св. Саве.

Да би уредили државу, вели Свети и Равноапостолни Николај Србски, у Жичком уставу, морамо, претходно уредити народ, да би уредили народ морамо, претходно, уредити породицу, да би уредили породицу морамо, претходно, уредити сваког појединца, а да бисмо уредили сваког човека морамо га приближити огњишту Христовом, да му се срце растопи од љубави и разум осветли истином! Само тако ћемо се из простора културе тела, где се човек хоће као 70-80 килограма крваве иловаче, преместити у простор културе душе, из простора тамолике у простор христолике културе, не стасавајући уз вука, већ уз пастира. И препознати у речи величанственог Таршанина, што растућ, на векове векова, грми, као гром, изнад наших глава – Све се кроз Христа и за Христа сазда!

Човек нема ништа своје, све почиње од Оца, нашега, и у њему се све завршава. Сабира народ, обнавља храм, лечи срца, свакога дана бели Белу воду. То су оверили Свети и Равноапостолни Николај Србски и Авва Јустин, али и свака суза, српска, просејана. Ето повода за речи – иако живимо у свету који се множи и расте бројем, али не и лепотом и даром живота, српски народ живи, живеће и надживеће!

Селимир Радуловић (1953) је објавио дванаест песничких књига: Последњи, дани (1986), Сан о празнини (1993), У сјенку улазим, оче (1995), О тајни ризничара свих суза (2005), Снови светог путника (2009), Под кишом суза с Патмоса (2012), О пастиру и камену са седам очију (2015), Сенка осмог еона (2016, 2018), Дванаест (2018), О дукату с ликом старца (2020), У царству ветрова арамејских (2022), Запис на стубу, јерусалимском (2023), књиге изабраних песама: По лицу ноћи (1996, 1997), Књига очева (2004), Где Богу се надах (2006), Извештај из земље живих (2009), Светло из очеве колибе (2011), О крсту, малом, дрвеном (2024) и књиге изабраних и нових песама: С виса сунчаног, страшног (1999), Као мирни и светли весник (2008), Песма с острва сирочади (2010), Дах мале молитве (2017), Исповест тумача царевог сна (2019), Седам малих дрхтаја (2021).

У издању Српске књижевне задруге и Православне речи објављена су му Изабрана дела,И–В (2013); у издању Архива Војводине и Лагуне објављена су му, такође, Изабрана дела, И-ВИИ (2023).

Аутор је књиге књижевно-критичких текстова Повој и чланци (1987), књига огледа Светло из очеве колибе (2015), Гле! Јагње Божје! (2020), Оно мало соли (2020), монографије о Светом Сави (2020), заједно с Епископом Новосадским и Бачким др Иринејом, и пет антологија/хрестоматија. Антологија Златни век српског песништва имала је три издања (2010, 2019, 2022).

Поводом његовог песничког дела објављена су два зборника радова: Песник ноктурна (1995) и Светло из очеве колибе (2015). У часопису Нова мисао, у новембру 2022, објављен је темат Светло из очеве колибе, посвећен књижевном делу Селимира Радуловића.

О његовом делу објављене су две књиге – Слободан Жуњић / Лако језгро песништва (2015) и Саша Радојчић / За светлом из очеве колибе (2018).

Издавачка кућа Чигоја објавила је, у колекцији Одговори, књигу разговора Милоша Јевтића са Селимиром Радуловићем Очево лице књиге (2017).

Књиге изабраних песама објављене су му на македонском (Светлина од очевата колиба, 2016), руском (Свет иных пространств, 2017), грчком (Φως απο την καλυβα του πατερα, 2017), немачком (Дер Хауцх дес клеинен Гебетс, 2018), енглеском (Тхе лигхт фром мy фатхер’с хут, 2021) и словачком (Светло з отцовеј колибy, 2022) језику.

За свој књижевни рад добио је Новембарску повељу Новог Сада, Искру културе, Печат вароши сремскокарловачке,Кочићево перо, Награду Прољетног сајма у Бањалуци, Награду Теодор Павловић, Вукову награду, Награду Миодраг Ђукић, Награду Симо Матавуљ, Повељу Мораве, Награду Књига године Друштва књижевника Војводине, Награду Деспотица Ангелина Бранковић, Кондир Косовке девојке, Теслину голубицу, Медаљу Константина Философа, Словенске уније из Чешке, Награду за животно дело Културног центра Војводине Милош Црњански, Награду Ђура Јакшић, Змајеву награду Матице српске, Награду Лаза Костић, Награду Стеван Пешић, Златну медаљу за заслуге Председника Републике, Орден Светог Стефана Лазаревића Светог Синода Српске Православне цркве, Награду Милан Богдановић, Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије, Награду Ђура Даничић, Награду Филип Вишњић, Награду Теодор Павловић (за животно дело), Печат херцега Шћепана, Награду Премио интерназионале д’еццелленза Цитта дел Галатео (Италија), Светосавски златник Српског националног савјета Црне Горе, Награду Бранко Ћопић, Српске академије наука и уметности, Награду Душан Васиљев, Награду Марко Миљанов, Удружење књижевника Црне Горе, Награду Свети Стефан Штиљановић, Повељу Песничких Златиборских ватри, Награду Златни витез (Русија), Награду Меша Селимовић, Награду Јанко Шафарик, Награду Мирослав Антић, Награду Беловодска розета.