У ПРОСТОРИМА НОВОСАДСКОГ ДИСТРИКТА ОТВОРЕНА РЕПРЕЗЕНТАТИВНА ИЗЛОЖБА СРПСКЕ УМЕТНОСТИ

У оквиру манифестације Калеидоскоп културе, у просторима Дистрикта, нове културне четврти у Новом Саду, отворена је репрезентативна изложба На путевима српске уметности 1923-2023 – Од Коњовића до Марине Абрамовић“. Поставку је приредила новосадска Галерија Бел арт у сарадњи са Фондацијом Нови Сад – европска престоница културе. Према концепту аутора изложбе, ликовног критичара Саве Степанова замишљена је као један могући поглед на најзначајнија збивања и уметничке личности које су обележиле српску модерну уметности током протеклих сто година од 1923, када је формиран Дистрикт у Новом Саду, па до данас.

На отварању изложбе директорка Галерије Бел арт Весна Латиновић је указала да овако амбициозне и комплексне изложбе обично реализују музеји, али овог пута одлучено је да се представе дела савремене историје уметности која не могу да се виде у музејима а налазе се у приватним колекцијама. Изразила је захвалност колекционарима из Новог Сада и Београда што су на овај начин изнели у јавност радове који чине националну културну баштину. Пасионирани љубитељи уметности, по њеним речима подстичу развој уметничке сцене, а врло често на крају своје колекције остављају музејима. Део радова представљен на овој изложби је из колекције компаније Wиенер Стадтисцхе која је током протеклих десет година прикупила више од шест стотина уметничких дела. У име организатора изложбе, испред галерије Бел арт, директорка Весна Латиновић је истакла да Wиенер Стäдтисцхе осигурање, чија су уметничка дела представљена на овој изложби, као друштвено одговорна компанија подстиче савремену уметничку продукцију и стваралаштво и промовише нове уметничке праксе. Захвалила се Wиенер Стäдтисцхе осигурању што су уступили, из своје богате Wиенер арт колекције савремене српске уметности, 29 уметничких дела од 12 аутора и допринелла  репрезентативности ове изложбе.  Такође је нагласила значај учешћа легатске Галерије „Милан Коњовић“ из Сомбора и Зептер музеја, првог приватног музеја код нас, те колекција из фонда Интернационалног симпозијума скулптуре „Терра“ из Кикинде, Уметничке колоније Ечка при Савременој галерији Зрењанин, те Радионице за израду таписерија Атеље 61 на Петроварадинској тврђави.

Изложба је презентована у пет сегмената који су одређени друштвеним амбијентом, али и ликовно-уметничким специфичностима и представљена је у шест засебних простора у објекту названом Радионица у оквиру Дискрикта.

Први део изложбе маркира период од двадесетих година прошлог века па до почетка Другог светског рата, појаву зенитизма, као нашег аутентичног доприноса интернационалној авангарди. Двадесете су и време у којој се јавља кубизам којим је у нашем сликарству унета драстична промена схватање слике и њеног која је допринела развоју модернистичких идеаја у српском сликарству прве половине двадесетог века. Следи сегмент у оквиру кога је представљен период експресионистичког сликарства од интимизма до снажног колоризма, кроз дела великана наше уметности Саве Шумановића, Јована Бјелића, Петра Добровића, Ивана Радовића, Стојана Аралице, Марка Челебоновића, Милене Павловић Барили, Ивана Табаковића и других… У оквиру изложбе сачињен је и омаж Милану Коњовићу, поводом 125 година од рођења и 30 година од смрти овог истакнутог сликара, чије је стваралаштво у прошлом веку трајало читавих седам десенија.

Послератна превирања у српској уметност (од 1945. до краја 60-тих) су представљена кроз дела нове генерације уметника која ће установити „естетски модернизам“ и увести српску (и југословенску уметност) у европске уметничке тенденције, као што су чланови „Задарске групе“ (Мића Поповић, Петар Омчикус, Бата Михајловић, Коса Бокшан), чланови „Децембарске групе“ ( Лазар Возаревић, Зоран Петровић, Милош Бајић, Миодраг Б. Протић, Стојан Ћелићи други), Бошко Петровић и други. Тих година на сцени је и изузетна генерација скулптора (Јован Солдатовић, Олга Јеврић, Ана Бешлић, Олга Јанчић, Нандор Глид). Потом се јављају заговорници енформела ( Мића Поповић, Вера Божичковић, Шиља Тодоровић, Бранко Протић, Фило Филиповић,Јожеф Ач, Богданка Познановић, Пал Петрик а затим и неколико заговорника ставова „олтре информале“ (после енформела) као што су Мира Бртка, Милена Чубраковић, Александар Томашевић, Дамњан и други. Још током раних шездесетих и седамдесетих у српској уметности наступа време „нове фигурације“ започете идејама групе Медијала (Леонид Шејка, Владимир Величковић, Дадо Ђурић и др), трансформисана у поп-артистичке ставове Душана Оташевића. Потом следи појава нове фигурација и фотореализма прихваћена од тада младих уметника попут Милана Блануше, Драгана Мојовића, Александра Цветковића и других. Велики рез у нашој уметности је направљен крајем шездесетих и током седамдесетих година прошлог века када се појављују актери тзв. „нове уметничке праксе“ и концептуалне уметности (Марина Абрамовић, Раша Теодосијевић, Ера Миливојевић, Неша Париповић, Зоран Поповић, Гергељ Урком, те чланова суботичко-новосадске групе Босцх+Босцх (Балинт Сомбати, Славко Матковић, Атила Черник, Ласло Салма, Ласло Керекеш, Каталин Ладик), Богданке Познановић, новодсадске групе КОД (Славко Богдановић, Мирко Радојчић, Мирослав Мандић, Слободан Тишма, Пеђа Вранешевић) те Владимир Копицл. Постмодернистичка уметност осамдесетих у предкризно југословенско доба, доноси покрет „нове слике“ са неоекспресионистичким сликарством које предводи „преобраћени“ концептуалиста Ласло Керекеш, а репрезентују Милета Продановић, Дестил Марковић, група Алтер имаго, вајар Мрђан Бајић. У последњој деценији двадесетог века дешавају се активистички покрети, обављају се модернистички принципи нарочито изражени у „новој“ или „другој скулптури“.

Последњи сегмент изложбе посвећен је уметности после 2000. године када у српском друштву долази до транзицијских промена. Истовремено, појавила се и транзиција унутар саме уметности – од класичних ка новим технолошким медијима. Истражује се нови статус слике али и могућности дигиталне, технолошке и екранске слике.

Представљајући пут настанка ове изложбе аутор поставке Сава Степанов је указао да на почетку није ни могао да наслути шта све поседују приватни колекционари и шта од тога желе да прикажу јавности. По његовим речима, ова изложба је репрезентативну избор онога што се дешавало у српској уметности током протеклих сто година, али не претендује да показује правце развоја, стилске карактеристике. Степанов каже да је његова основна жеља била да колико год је то могуће прикаже оно што је било, да не објашњава и не „навија“ за једну ли другу концепцију, него да укаже на неке тачке у историји уметности које не могу да се заобиђу. При томе,  ова презентација није ни комплетна, ни исцрпна, као што ни једна изложба  не може да буде, али омогућава, по његовим речима,  свима који хоће да се баве српском уметношћу да имају пуно доброг материјала од кога могу да се праве неке будуће изложбе.

На отварању изложбе истакнути војвођански уметник, који живи у Мађарској, Балинт Сомбати извео је преформанс „На линији“, а на фасади зграде Дистрикта приказан је видео рад новосадског уметника Драгана Војводића „Дисторзија организма“.

Током трајања изложбе, до 30. октобра, поред вођења кроз поставку одржаваће се и низ презентација, разговора, пројекција и других програма посвећених српској уметности двадесетог и почетка овог века.

Извор: Галерија Бел Арт

Фото: В. Величковић

Администратор: ДНМ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *