Србија и геополитички изазови на Косову и Метохији, Црној Гори и Босни и Херцеговини
Аутор: др Александар Раковић, научни саветник
На почетку треће деценије 21. века глобалне прилике постале су знатно боље за српски народ и остваривање српских националних интереса. Сједињене Америчке Државе панично су се 2021. повукле из Авганистана и тиме су пружиле лошу поруку својим савезницима да свако може да буде остављен на цедилу. Сличне су прилике од раније познате у Сирији, где је Русија поразила америчку империјалистичку политику, као и у Украјини где је ситуација и даље посебно експлозивна.
Упркос томе, Сједињене Америчке Државе остају најзначајнији фактор на глобалном нивоу али имају све мање начина да принуде друге на прихватање војног, политичког, економског, религијског и културног интервенционизма против мета које званични Вашингтон исцртава заједно с Лондоном, а каткад и Бриселом. То пружа наду слободарском делу света да ће се праведне тежње у будућности лакше решавати на правичан начин. Таква решења су на видику али је потребно стрпљење да на српском простору видимо прве плодове глобалних промена.
Када је реч о српском питању, на три стратешке тачке ће се одвијати политичка, дипломатска, економска и културна борба Републике Србије и српског народа за заштиту и очување српских националних интереса: Косово и Метохија, Црна Гора и Босна и Херцеговина.
Многи сматрају да су упади албанских полицијских снага на север Косова и Метохије пропагандни потези како би овај или онај властодржац у Приштини прикупљао поене пред неке од предстојећих избора. Међутим, то може бити само камичак у мозаику планова у Приштини.
Наиме, било да је реч о Тачију, Харадинају или Куртију, албанске полицијске снаге су годинама уназад јачале мишиће како би на северу Косова и Метохије демонстрирале силу против Републике Србије и српског становништва северно од Ибра. Таква демонстрација силе је истовремено порука Србима на Косову и Метохији који живе јужно од Ибра. То је утеривање страха у кости како би се Србима живот учинио неподношљивим да би се становништво временом раселило.
Пошто албанска агресија на север Косова и Метохије неће стати, већ ће се понављати у временским интервалима, у складу са интересима албанских сепаратиста и њихових спонзора са Запада, јавност очекује да председник Александар Вучић – у складу са својом најавом – донесе одлуку о одбрамбеној акцији Републике Србије на Косову и Метохији како би се заштитио српски народ.
Притом, настављају се притисци на Српску православну цркву на Косову и Метохији, посебно на манастир Високи Дечани. Албански сепаратисти ову српску светињу већ деценијама својатају као своју баштину. У исто време албански сепаратисти настављају лажно да приказују српске средњовековне цркве и манастире или као бивше албанске римокатоличке цркве или као православне цркве које су никле на темељима римокатоличких цркава.
Те албанске тврдње су потпуне бесмислице и немају никакво упориште у историјским чињеницама. Наиме, први албански насељеници појављују се на простору Косова и Метохије у 15. веку у околини Ђаковице где стижу са османским завојевачем. Нажалост, историјске чињенице не играју никакву улогу када је реч о албанским намерама да преотму средњовековну српску баштину на Косову и Метохији.
Власти у Приштини већ годинама у оквиру туристичке понуде тзв. Косова приказују српске средњовековне светиње као „косовску баштину“, без помена да се ради о здањима које је изградила српска средњовековна држава. Приказивање тих цркава и манастира као „косовске баштине“ само је фаза која нужно треба да доведе то тога да Пећка Патријаршија, Високи Дечани, Грачаница и Богородица Љевишка буду третирани као албанска баштина.
Срећом, покушај албанских сепаратиста да преотму те четири српске светиње 2015. преко Генералне скупштине Унеска завршио се њиховим поразом. Чак су и неке земље које су признале једнострано проглашену сецесију тзв. Косова на Генералној скупштини Унеска гласале против намере Тиране и Приштине да албански сепаратисти Пећку Патријаршију, Високе Дечане, Грачаницу и Богородицу Љевишку преузму као културну баштину тзв. Косова и преотму је од надлежности Републике Србије.
Када је реч о Црној Гори, 2020. је изнедрила српску револуцију која је 30. августа 2020. довела до пораза Ђукановићевог режима на парламентарним изборима. Ђукановићев напад на Српску православну цркву, покушај преотимања њене имовине и намера да се светосавље истера са својих осамсто година дугих канонских територија довели су и до промене става Запада према њиховом дотадашњем миљенику.
Но, Мило Ђукановић није био њихов миљеник због тога што је спроводио прогресивну политику толеранције и склада. Напротив, Ђукановић је био миљеник Запада јер је од Црне Горе направио оазу сегрегације над српским народом, иако су Срби једина нација која је створила Црну Гору као модерну државу.
Ђукановићева Црна Гора била је само краткотрајан изданак хрватства, антидржава у којој је требало да се „негује црногорски домовински идентитет“. Притом, Ђукановићева Црна Гора је покушала је да преотме идентитет Црне Горе као историјске државе српског народа, да би јој на лажима, фалсификатима и репресији наметнула идентитет налик хрватском.
Српски народ не би могао да рачуна на сигурно признање победе на изборима 30. августа 2020. да у Сједињеним Америчким Државама на власти није био Доналд Трамп. Овај амерички председник био је познат по анимозитету према црногорским сепаратистима и ту нетрпељивост исказивао је јавно на НАТО скуповима и у телевизијским емисијама.
Стога је било очекивано да америчка амбасадорка у Подгорици увече 30. августа 2020. пошаље циркуларни имејл осталим западним амбасадама са информацијом да је Демократска партија социјалиста изгубила парламентарне изборе. Притом, ни британски ни немачки фактор није био за то да Ђукановићев режим опстане. Да је Ђукановић имао подршку Запада, не би признао пораз на парламентарним изборима и највероватније би на улице извео полицију да се обрачуна са српским народом.
Упркос победи српског народа на тим изборима у Црној Гори, мандатар Здравко Кривокапић игнорисао је изборну вољу грађана и није прихватио да победничка коалиција коју је предводио Демократски фронт уђе на министарском нивоу у нову извршну власт. Притом, Кривокапић се 8. септембра 2020. обавезао да влада којој он буде на челу неће повући признање тзв. Косова и да неће вратити у употребу државне симболе Краљевине Црне Горе: српску црвено-плаво-белу тробојку, белог двоглавог орла Немањића, химну „Убавој нам Црној Гори“ или свечану песму „Онамʼ, онамо“.
Таква политика довела је до суштинског затезања односа Здравка Кривокапића и Демократског фронта која траје до данас. Срећом, упркос тим веома тешким несугласицама, Демократски фронт и остале српске странке добиле су прилику да формирају владајуће структуре по дубини државног апарата. Захваљујући томе многи Срби у Црној Гори су први пут добили прилику да се запосле.
Но, упркос очитој намери западног фактора да не подржи повратак Ђукановићевог режима на власт, извесно је да ти центри моћи не дају сагласност Влади Црне Горе да спроведе попис становништва јер је већ сада очито да ће Срби бити релативна већина по националности и апсолутна већина према матерњем језику. Нажалост, многима изван Црне Горе а некима и у Црној Гори не одговара да се на попису верификује повратак Црне Горе српском националном идентитету.
Није искључено да ћемо Владу Црне Горе, на челу са Здравком Кривокапићем, памтити по добру само због тога што је Србима омогућено да се запошљавају и јер је измењен Закон о слободи вјероисповијести у корист Српске православне цркве. Нажалост, неће по добру бити упамћени Кривокапићеви потези да не потпише Темељни уговор са Српском православном црквом, да не врати у употребу елементе српске државности Црне Горе, да не повуче признање тзв. Косова и да у Подгорицу не буде враћен амбасадор Републике Србије који је протеран непосредно пред пораз Ђукановићевог режима.
Дакле, буђење српског народа у Црној Гори и нове геополитичке прилике омогућиле су да падне Ђукановићев сегрегационистички режим који је на Западу сматран и криминалном хоботницом. С друге стране, међународни фактор је зауставио српску еуфорију у Црној Гори како би се осујетило чвршће приближавање Црне Горе свом природном окружењу – Републици Србији и Републици Српској.
Након што је окупациони гувернер у Босни и Херцеговини Валентин Инцко (тзв. високи представник) 2021. донео одлуку да уведе законске мере против грађана који чињеницама негирају да се у Сребреници 1995. догодио геноцид, Република Српска је интензивирала своје напоре да јој се врате овлашћења дата Дејтонским споразумом.
Према тим овлашћењима, Република Српска је фактички била држава у оквиру лабаве уније Босне и Херцеговине. Међутим, окупациони гувернери и судски органи званичног Сарајева отимали су током претходне две и по деценије једну по једну надлежност Републици Српској како би је свели на празну љуштуру. Намера је била да Република Српска остане без могућности да се стара о себи и свом српском народу.
На путу повратка својих овлашћења Република Српска је у Савету безбедности Уједињених нација добила подршку од Русије и Кине. Обе ове сталне чланице Савета безбедности запретиле су ветом на именовање Кристијана Шмита за тзв. високог представника у Босни и Херцеговини. Земље Запада стога нису то ни ставиле на гласање у Савету безбедности, чиме је Кристијан Шмит постао искључиво и само тзв. високи представник западне међународне заједнице.
Русија и Кина су стога обавестиле власти у Сарајеву и земље Запада да не признају Кристијана Шмита чиме је он постао самозванац, особа без икаквог легалитета и легитимитета. Тиме његове одлуке у протекторату Босна и Херцеговина не могу имати никакву снагу.
Упркос томе што Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Немачка и даље стоје на позицијама просарајевске политике, прилике су се ипак промениле јер су њихови представници сада први пут спремни да чују аргументе Републике Српске да се Босни и Херцеговини да последња шанса да опстане као лабава унија коју чине самосталне Република Српска и Федерација Босна и Херцеговина.
То је и у вези с чињеницом да у оквиру западног блока нема више сагласности за деловање против Републике Српске. Наиме, Мађарска је саопштила да санкције против председника Милорада Додика и званичне Бањалуке не би биле добра европска политика, што је указало на то да ће Мађари блокирати покушај увођења санкција против руководства Републике Српске. Има информација да се таквим санкцијама противе Пољска и још неке земље Запада, што ће извесно довести до тога да на највишем нивоу Европске уније то ни не буде тема одлучивања.
Дакле, геополитичке прилике данас знатно се разликују од оних пре тридесет или двадесет година када су Сједињене Америчке Државе преко НАТО и осталих европских и евроатлантских структура могле милом или силом да намећу своја решења. Потребно је стога изнаћи праведна решења за постјугословенски простор како би се остварио дуготрајан мир.
Праведно решење би било да се протекторат Босна и Херцеговина раздружи по чешкословачком моделу на две државе: Републику Српску и Федерацију Босне и Херцеговине. Такође, потребно је да се на праведан начин реши српско питање у Црној Гори, а с тим у вези је и неизбежна верификација чињенице да се ова држава и њен народ враћају српском идентитету и српској државности. Када је реч о Косову и Метохији, решавање овог важног питања треба препустити моменту када буде било могућности да се оконча на праведан начин.
На крају, сасвим је прогресивна идеја да се Република Србија, Република Српска и Црна Гора уједине у савезну државу. Нико нема право да заустави и цензурише такву идеју. Не постоји механизам да се контролишу мисли, речи и дела људи који се залажу за српско уједињење, за стварање српског света на свим пољима: државном, економском, културном, просветном, научном, спортском и тако даље. Српско уједињење је миротворна идеја која Србима и суседима доноси само добро јер их све лишава терета прошлости.
Фото: Јутјуб канал Новосадске ТВ
Извор: КЦНС