Двадесет и други пут се додељује награда у част Стевана Пешића за најбољу књигу на српском језику, која на особен начин евоцира теме и поступке нашега писца и чува пажњу и памћење на његово сложено и богато дело остварено у великом броју жанрова (поезија, есеј, путопис, проза, драма).
Награду додељује Градска библиотека из Новог Сада и Савет Месне заједнице Ковиљ, родно места писца, у оквиру манифестације Меморијал Стевана Пешића.
Награда се додељује почев од 1995, и има за циљ да ода признање савременој домаћој књижевности, и делу Стевана Пешића (1939 – 1994). Досадашњи добитници награде су значајни аутори савремене српске књижевности од Данила Николића, Јовице Аћина, Драгана Јовановића Данилова, Драгана Прола, до Раше Попова, Фрање Петриновића, Душка Новаковића и Марије Шимоковић.
На седници, одржаној 12. децембра 2016. године, жири у саставу Јован Зивлак, председник, Владимир Гвозден и Зоран Ђерић је након разматрања наслова из ужег избора: Мирослав Цера Михаиловић: Поглед са коца, Каирос, Сремски Карловци, 2016; Бошко Томашевић: Нико, нигде (роман), КЦ Новог Сада, 2015; Милан Мицић: Списак сеновитих ствари и друге приче, РТС Београд, 2016; Енес Халиловић: Ако дуго гледаш у понор/ роман/, Албатрос плус, 2016, донео једногласну одлуку да се награда за 2016. годину додели:
Мирославу Цери Михаиловићу
за песничку књигу
Поглед са коца,
Каирос, Сремски Карловци, 2016.
Мирослав Цера Михаиловић рођен је 16. априла 1955. године у Преображењу, недалеко од Врања. Пише, углавном, поезију. Превођен је и награђиван. Заступљен је у школским уџбеницима и у више зборника и антологија у земљи и иностранству.
Приредио је Изабрана дела Борисава Станковића I-III, Плутос, Врање 2014.
О његовом стваралаштву, поводом Змајеве награде, објављен је зборник радова Поезија Мирослава Цере Михаиловића, Матица српска, Нови Сад, 2011.
Награде: Печат вароши сремскокарловачке, Драинац, Змајева, Ђура Јакшић, Косовски божур, Заплањски Орфеј, Кондир Косовке девојке, Змајев песнички штап (награда Змајевих дечјих игара).
Уредник је у Књижевној заједници „Борисав Станковић“ и уредник часописа Искон Православне Епархије врањске.
Живи у Врању.
Објављене књиге: Трчи народ, Књижевна омладина Србије, Београд, 1983; Књига четворице, Нова Југославија, Врање, 1985; Паника, Јединство, Приштина, 1987; Проблем бр. 1 (за децу), Слободна књижевна породица, Врање, 1988; Ђаво преже ата, Градина, Ниш, 1990;Прилике су такве, Књижевне новине, Београд, 1990; Метла за по кућу,Матица српска, Нови Сад, 1993; Кърпене на утробата, Пан, Софија, 1996;Лом, „Филип Вишњић“, Београд, 1999;Свртка у Несврту, Народна књига, Београд, 2000; Крај ће каже, Народна књига, Београд, 2003; Кључне тачке,Српска књижевна задруга, Београд, 2004; Сол на рану (два издања), „Филип Вишњић“, Београд, 2004;Довде ми је више (за децу), Завод за уџбенике, Београд, 2007; Сличице из Липсандрије, Албатрос плус, Београд, 2010; Паника у парламенту (плакета), Слободна књижевна породица, Врање – Преображење, 2010; Трчи народ (друго, измењено и допуњено издање), Књижевно друштво „Свети Сава“, Београд, 2013; Длака на језику, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2014.
Цера Михаиловић је издвојен песник у једној врсти вере да је критичка рефлексија о актуалном свету и друштву могућа. Нико као он не заступа тако снажно становиште ангажмана у нашој савременој поезији. По томе и и по извесним ставовима који се тичу друштвених прилика близак је романтичарском Змају и тамном и нихилистичком Дису и његовим апокалиптичним стиховима наших дана.
Поезија је уметност речи која често у својој стваралачкој самодовољности и потенцијама напушта тло реалног живота изражавајући се у различитим облицима артифицијелности и формализација. Такав култ аутономије и самостваралачке снаге развија се у деветнаестом веку, да би у дугој преображавалачкој историји прошао преко естетизма па до авангардистичких и посмодернистичких формализација. Наравно, не може се тврдити да се поезија у тим гестовима у потпуности лишила сведочења или реакција у односу на стварност. Цера Михаиловић напушта то формално – спекулативно становиште и упућује се у проблематизовање имагинарног, и у пробој према емпиријском. Он је следбеник, како Диса тако и Брехта или Харолда Пинтера и многих који су видели реалност, посебно политичку, као плодно тло за песничко деловање и посредовање. Нећемо много погрешити уколико тврдимо да у Церином опредељењу велики удео има његов живот, његово непосредно искуство са стварима друштва, политике и моралног хоризонта. Чак независно од реалних догађаја који су предмет Цериних рефлексија, од могућих тумачења и разлога, његова поезија ће у формама надахнутих и луцидних обликовања остати као сведочанство о реалном свету друштвених догађаја и о реалности која се приказује као неодиграна али могућа.
Цера пише у класичним обрасцима, најчешће је то дистих са једноставним и често неправилним римама, потом катрен са укрштеним римама који се реализује у дванаестерцима или у кратким шестерцима. Стихови имају сонорну боју и ритмички су плаховити, развијајући се под ударима доминатних сементичко обележених речи. Песме су једна врста суморног евоцирања друштвених прилика о којима се извештава у трећем лицу, а често се у средиште ставља песник као сведок и објекат друштвеног насиља. Реч је о поезији која захвата судбину појединца у времену са сликама тамних и потресних рефлекса духовних и материјалних ствари, преко коментара актуалних политичких догађаја, од негативних слика Европе у њеном ненаклоњеном односу према Србија, позиције Натоа, до општих рефлексија у историјском злу које погађа српски народ. Има и ту слика које су амблемтска тумачења карактера народа, његове неартикулисане политичке воље, његовог конфликтног карактера који се трауматски изражава као сила која ради против сопствених интереса. У нешто више од педесетак песaма, подељених у пет циклуса и са издвојеном завршном песмом, наспрам моћи, наспрам владања такозваним истинама, уметник је побуњени тумач који се супротставља херменеутици насиља. Тако се унутар заједнице води једна врста рата, између херменеутике моћи и хеременеутике која је као такву одбацује, разграђује, иронизује, подрива. Поезија се остварује као једна врста политике отпора, политике релативизација и коначно политике истине. У тој политици битну улогу играју средства која употребљава песник, од непосредног ироничког именовања (Липсандрија, Несвет, Несврт) до метафоризације и персифлаже где се логика моћи и суђења пародира и вербално обеснажује.
У Цериним снажним стиховима отпора, који нас суочавају са владавином насиља у многим формама, које је овладало имагинарним као истином и које нас сурвава у ништавило пред којим се замрачује хоризонт, појављује се и двосмислена сумња у смисао људског деловања. Упркос свему, Михаиловићев ангажман није побуђен интересима у хоризонту локалног, него дубоком и потресајућом стрепњом која постаје јединствена реалност човека у светској политици страха и насиља над људским бићем.
Награда ће бити уручена 23. 12. у петак у 18,00 часова на свечаности у библиотеци у Ковиљу.
Жири награде „Стеван Пешић“
Јован Зивлак, председник,
Владимир Гвозден и
Зоран Ђерић
Извор: Градска библиотека – Нови Сад