У Београду је јуче, у просторијама Зелене странке, приказан документарни филм „Плаво срце“. Овај филм у фокус ставља једну од најважнијих еколошких тема Европе и Балкана, а то је девастирања природе зарад изградње мини-хидроелектрана.
Филм „Плаво срце“ је прича о последњим дивљим рекама Европе, које још постоје само на Балкану. Међу прелепим кадровима нетакнуте природе, бројни Београђани који су дошли у просторије Зелене странке да га погледају, имали су јединствену прилику да виде и три приче из окружења, из Албаније, Македоније и Босне и Херцеговине, где су одважни мештани појединих тамошњих села и вароши упорним протестима успели да спрече државу, тајкуне, инвеститоре и банке да униште њихове реке, и сам живот који за њих зависи од река.
Мини хидроелектране су пошаст која оставља ненадокнадиве последице по природну средину и човекову околину. Ниједан други извор енергије не уништава природу и природно окружење колико хидроелектране. У Европи уништавање река траје деценијама. Млади Европе не познају живе реке. Оно што се у европским земљама данас назива рекама, су уређени канали, каже се у филму „Плаво срце“. Преостале живе реке постоје само још на Балкану. Зато је овај филм прича о лепоти природе. Али уместо лепоте, неки људи виде само новац, порука је овог важног документарног филмског записа о нашој стварности.
О проблемима које Србија има у овом тренутку због изградње мини хидроелектрана, говорили су потпредседник Зелене странке и стручњак из области водопривреде, др Ратко Бајчетић, као и инжењер електротехнике и председница Савета за енергетику Зелене странке, Соња Николић.
– Зелена странка поднела је Предлог закона о изменама и допунама Закона о процени утицаја на животну средину, којим тражимо обавезну процену утицаја за све мини хидроелектране. Залажемо се за потпуну забрану изградње у заштићеним подручјима и националним парковима. Заштићена подручја и националне паркове требало би да од уништавања штити држава. Али ко ће њих да заштити од државе? – истакла је Соња Николић и објаснила због чега балканске државе дају дозволе инвеститорима за изградњу која девастира природу.
– При изградње мини хидроелектрана цена инвестиције је релативно мала. При том, ту цену, кроз повлашћену цену струје, у пуном износу плате грађани. Свако од нас када добије рачун за струју плаћа и „Накнаду за повлашћене произвођаче енергије“. Принуђени смо да лично финансирамо и овај вид, наводно, обновљивих извора. Власник хидроелектране све уложено врати за четири до пет година, а укупно дванаест година има право на повлашћену цену струје коју продаје. Зато је толика помама за изградњом мини хидроелектрана – објаснила је Николићева.
– Иако хидропотенцијал спада у обновљиве изворе енергије, минихидроелектране то свакако нису, јер се коришћењем једног ресурса уништавају готово сви остали. Уништава се биодиверзитет, шуме, станишта бројних врста флоре и фауне, а са социјалног становишта онемогућава се опстанак локалног становништва и традиционалне органске пољопривреде. Поставља се основно питање: да ли је све ово вредно зарад неколико киловата струје? – рекао је након пројекције др Ратко Бајчетић. – Трендови у Европи говоре у прилог све већег залагања за заштиту природе и човекове околине. Тако су у Француској порушене бројне бране малих хидроелектрана, у покушају да се природи на том месту обезбеди опстанак. То је био изузетно тежак, скуп и комплексан посао. А шта се у Србији догађа? На жалост, сведоци смо експанзије изградње свега онога што ћемо ускоро морати да рушимо. Вишеструко ћемо платити оно што власт, под окриљем инвестиција, не само да дозвољава, већ и потенцира. Опстанак руралне Србије зависи од бројних параметара, али најважније је свакако вода. Тамо где нестану реке, неће бити ни људи. Без река, опстанка српских села нема.
Балкан је последњи регион Европе за „енергетско-банкарску“ корупцију, сложили су се и Београђани у дискусији која се развила након пројекције филма. Нема више другог места у Европи где банке, инвеститори, појединци, могу тако лако да се богате на рачун чисте, нетакнуте природе, истакнуто је.
Еколошки и социјални проблем који је у Србији у експанзији додатно је приказан и у кратком филму „Зелено срце“, који је Савет за енергетику Зелене странке снимио подно Старе планине, у јуну месецу ове године. Београђани окупљени у просторијама Зелене странке имали су прилику да га, уз коментаре аутора и говорника, погледају, и да виде реку Бигар која је успела да разори и победи две хидроелектране, без помоћи људи. Али видели су и Гобељску, Таорску, Јошаницу, Дојкинчку, и многе друге српске реке, које због хидроелектрана на њима данас готово да више не постоје, а заштићене врсте са њих су или ишчезле или су на рубу опстанка.
Уништавање дивљих река зарад материјалне користи појединца, маскирано енергетским потребама друштва, један је од најактуелнијих еколошких проблема о ком се ћути. Зелена странка снажно се противи том тренду у Србији и наставиће да чини све да га спречи, а наставиће и да информише јавност о свему о чему се ћути.
Извор: Зелена странка