РАЗГОВОР СА ЉИЉАНОМ ДОЖИЋ О ИЗЛОЖБИ „МУЧЕНИЦИ ЧУРУШКИ – ОТРГНУТИ ОД ЗАБОРАВА“

МУЧЕНИЦИ ЧУРУШКИ ОТРГНУТИ ОД ЗАБОРАВА назив је документарне изложбе постављене у
Архиву Војводине, од 21. јануар до 5. фебруара 2021. године.

Чуруг је не само место где је започет погром (Рација) 1942. године, него и место у којем су примењиване, па касније понегде пресликаване, ужасне и свирепе методе мучења и убијања недужних људи. Чак и да је овај злочин извршен само у Чуругу и нигде друго, срамотно би било назвати га одвратним еуфемизмом Рација.
Поред чињенице да овај термин никако не одговара размери злочина, он је неадекватан и по основу извршилаца овог недела, јер су у покољу недужног цивилног становништва, поред полицијских снага, учествовале елитне војне јединице и домаће мађарско становништво. Ничим се, дакле, не може оправдати назив Рација који је преваром наметнут како од стране извршилаца – због скривања праве размере злочина, тако и од стране нове комунистичке власти после рата – ради изградње такозваног братства и измишљеног јединства свих народа и народности у новом тоталитарном режиму. На подручју Бачке у Рацији убијено 3340 лица, од чега на територији среза жабаљског укупно 1824. Према извештају сегединског жандармеријског округа, попис за око 1100 несталих лица у Чуругу је био још у току. Укључујући и овај број у званични извештај мађарске владе, може се тврдити да је у Чуругу убијено близу 2000 лица, док је број жртава на територији среза био око 3000 лица.

Овим малим уводом преузетим из каталога пратеће изложбе, почињемо разговор са Љиљаном Дожић, архивским саветником и историчарем и једним од аутора изложбе.

Ж.С.: Поштована Љиљана Дожић, Ви сте један од аутора изложбе „Мученици чурушки отргнути од заборава“,  ко је поред Вас, још аутор ове изложбе?

Љ.Д.: Изложба је реализована у сарадњи са Епархијом бачком. Аутори су протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, др Небојша Кузмановић и ја.

Ж.С.: Када сте припремали ову изложбу како сте замислили концепт? Овде видимо документарне фотографије, неке од записа, текстове и пропратни материјал који је повезан са тим људима. Чиме сте се водили када сте конципирали ову изложбу?

Сав материјал који је изложен је материјал који се чува у Архиву Војводине, у фонду комисије за утврђивање злочина окупатора у Војводини, која је постојала и радила након Другог светског рата и чији задатак је био да утврди злочине који су почињени на територији Војводине. Изложено је око 350 фотографија Чуружана који су настрадали у Рацији 1942. године. Много више људи је настрадало, али ово су фотографије које су сачуване, сакупљене су одмах после рата, комисија их је тада сакупила. Интересантно је да су изложени дигитални снимци предњих и задњих страна фотографија. На задњем делу налазе се биографски подаци за сваку жртву ( када и где је рођена, занимање и опис начина на који је страдала током Рације) који чине једно аутентично сведочанство о људима који су тада страдали. Такође, ту су и оригинална документа која се могу поделити у две групе. Једну групу чине пријаве злочина које су оштећеници или њихови рођаци, пријатељи, потомци пријављивали комисији. Злочин је било убиство, крађа, отуђивање добара. У сваком месту је постојала комисија за пријаву злочина сваке врсте. За свако место у Војводини постоје пријаве које се чувају овде у Архиву. Другу врсту сведочанства чине записници саслушања сведока Рације. Они су преживели Рацију и у својим сведочењима описивали су шта се догађало тих јануарских дана. Пред нама је сведочанство Петра Кекића са фотографијом његове породице. У Рацији је изгубио оца, мајку и сестру. Отац му је раније одведен, а он заједно са мајком и сестром у Ламплов магацин, један  од два магацина где су вршене масовне егзекуције, које су се такође вршиле и у школској и општинској згради. У Новаковом магацину су такође људи мучени, а затим одвођени у општинску зграду и тамо су им на још бруталнији начин одузимани животи. Он је са мајком и сестром прво одведен у магацин. После митраљеске паљбе преживели су све троје, затим су их одвели у општинску зграду која је била преко пута самог магацина. Ту га је један Мађар током ноћи случајно приметио, осветлио батеријском лампом, сажалио се на дете, одвео га у општинску канцеларију и ту је дочекао зору. Ујутру су га одвели код деде. Мајка и сестра се никада нису вратиле, а отац је још раније страдао. У тренутку злочина, он има десет година, а током изјаве 13. За мене је овај документ посебно потресан.

Дара, Петар, Милица и Љубомир Кекић

Једини преживели члан породице Кекић, Петар, са оцем Љубомиром, мајком Даром и сестром
Милицом који су страдали у чурушкој Рацији 1942. године. (АВ, Ф. 183, Жртве рације у Чуругу, фотографија бр. 181)

Јако сам се расплакала када сам то читала, нарочито код дела где он описује како улази у магацин, како је мајка села, узела га у крило, а сестра је била поред њих. Није ми било јасно зашто сам се расплакала код тог дела када сам читала много страшније ствари које су ме на други начин дотакле и потресле. Иначе, ја сам Чуружанка, па на другачији начин доживљавам целу ову причу. Оно што ме је потресло су његова сећања као тинејџера, после три године од догађаја, сећања на мајчино крило и то је део који је за мене посебно потресан. Интересантно је да је Петар Кекић и даље жив. У дубокој старости је, болестан је и један је од врло ретких преживелих након Рације.

Ж.С.: Овде је списак настрадалих људи, 402 је завршни број. Да ли је то утврђен број или постоји још жртава?

Љ.Д.: Пред нама је списак који прати фотографије. По том списку постоји 402 људи, али немамо за све фотографије јер ово су оригинални спискови на којима пише да за одређене жртве нема фотографија. То је списак из 1945. године, тада они нису имали фотографије. Постоји више од 350 фотографија жртава. До сада је идентификовано да је у Чуругу страдало око 1300 жртава. Када кажем „до сада“ то укључује и тврдње да је број већи. Читаве породице нису преживеле, нити је имао ко да пријави њихово страдање. Зато се и даље ради на њиховој идентификацији.

Ж.С.: Пред нама су разна сведочанства, а имамо и прилику да видимо једно сведочење човека који је преживео Рацију. Можете ли нешто о томе да нам кажете?

Љ.Д.: Ово је интерсантан документ. У питању је Живан Попов, човек који заједно са стотинама других људи у Лампловом магацину, после митраљеске паљбе био рањен. Легао је доле и схватио ће му у том тренутку најбоље бити да се прави мртав. Оне који су преживели, мађарски фашисти су терали да лешеве утоварају на кола.Тако су и њега на кола натоварили и упутили се ка Тиси, насипом. Имао је среће што је био на врху, то му је помогло да искочи са кола на изласку из села. То се догодило 1942. године, у јануару месецу. Снег је одао његове трагове када су у свитање приметили да је искочио са кола. Успео је да се спасе и дође кући. Пре рата су копали склоништа против ваздушног напада у земљи. Сакривао се у склоништу неко време док га нису потказали. Нису га погубили, сачували су му живот.

Ви сте у оквиру ваше породице, на жалост, исто имали такву врсту искустава да су неки ваши чланови исто одвођени у логоре.  Неки су преживели, неки можда и страдали. Можете ли о томе нешто да нам кажете?

У праву сте. Мој деда је требао да буде одведен приликом Рације. Био је на списку који су мађарски фашисти сачинили. Многа сведочанства оних који су преживели говоре о томе да су то спискови који су још раније били сачињени. Један од мотива, између осталог је  био и пљачка имовином. Мој деда је био обућар и  потказао га је човек коме је он био конкуренција. Али спасао га је  један Мађар, човек који му је био пријатељ. Тих јануарских дана он је два пута био  одвођен и два пута био враћен, успео је да преживи. Касније је био одведен у логор, у Бачку Тополу. Дочекао је крај Другог светског рата, на срећу преживео је. Интересантно је да је човек који је спасао мог деду, после Другог светског рата остао да живи у Чуругу. Његово име је Лацика Мартиновић. До пре неколико година живео је преко пута моје куће, тако да нас је судбина по други пут спојила.

Колико још ће бити поставка отворена за јавност овде и да ли имате планове негде друго да прикажете ову изложбу?

Изложба ће бити отворена до петог фебруара ове године у Архиву Војводине, у Новом Саду. Што се тиче приказивања изложбе имамо неке понуде, али о томе још немамо комлетно постигнуте договоре. Дигиталне скенове ових фотогафија ћемо поклонити Музеју жртава рације у Чуругу, па ће  оне моћи да се виде и тамо када они своју поставку обогате тим материјалом.

Снимак са отварања изложбе.

Разговор водио: Жељко Савић

Извор: ТВ Арс Медија-портал

Снимак: Архив Војводине

Фотографије: ТВ Арс Медија

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *