Као доследни и неустрашиви борац за истину кроз проверене и утврђене чињенице о најсуровијим и најпровокативнијим темама савремених политичких односа на Балкану, пре свега везаних за судбину српског народа, исписала је бројне текстове, фељтоне, књиге… као сведоке једног времена у свом богатом новинарском и књижевном стажу. Једно од повеља ЗЛАТНО ПЕРО, за изузетан допринос новинарству и целокупан досадашњи рад, Друштво новинара Војводине доделило је Љиљани Булатовић Медић 27.11.2018. године. То је био повод за овај разговор са добитницом награде.
Добитница „Златног пера“ ДНВ-а Љиљана Булатовић Медић
ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ је новинар, публициста и књижевник. Бавила се и политиком у младости. Својом вољом, напустила је на време високе политичке функције.
Препознатљива је по својим истраживачким фељтонима, храбрим коментарима, ексклузивним репортажама, најчешће се бавила откривањем забрањених тема, строго контролисаних од стране политичких власти. Чувена је и по својим прилозима које је излагала на међународним научно-популарним скуповима у словенским земљама: Русији, Белорусији, Бугарској, Придњестровљу, Kиргизији… У тим земљама, од угледних међународних институција и удружења свуда где је наступала добила је, као знак поштовања, многе повеље и одликовања.
Б.Д: Поштована госпођо Булатовић, шта за Вас значи награда „Златно перо“, која се додељује појединцима за изузетан допринос новинарској професији од стране Друштва новинара Војводине?
Лауреати са представницима ДНВ-а и Покрајинског секретаријата
Љ.Б.М: Морам да кажем да је ово моја прва новинарска награда у Србији, добила сам чак четири у Русији… А, пре свега, истичем да је свечаност доделе награда одржана у атмосфери отмености, љубазности и колегијалности, како доликује угледним новинарима и њиховим пријатељима. Томе је посебно допринело и обраћање госпођe Драганe Милошевић, професионално утемељено и дозираном политичком лексиком, како доликује секретарки за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама Покрајинске владе Војводине. Таква обраћања права су реткост на сличним догађајима. Али, истина је и да деловање Друштва новинара Војводине представља изузетну институцију међу сличним данашњим друштвима и удружењима. Зато сам поносна на ту јединствену награду мојих колега.
Друштво новинара Војводине и у овом сегменту свога деловања показало је високи ниво новинарске професионалности и етичке објективности. А данас је апсолутно тешко и одговорно при одлучивању за такву Повељу, каква је ЗЛАТНО ПЕРО, издржати три основна критеријума: ИСТИНА, ПОШТЕЊЕ, ТРАДИЦИЈА! То што је Друштво новинара Војводине доделило ЗЛАТНО ПЕРО свима нама, али из актуелних разлога – посебно мени, за мој животни новинарски допринос, мислим да представља и посебан догађај за новинарску професију у Србији данас. Готово да бих могла рећи да је Друштво новинара Војводине било храбро.
Свечаност уручења повеља „Златно перо“
Б.Д: Награду сте добили за целокупни допринос истини и професионалном новинарству. Многи су реаговали, али само на неке од наслова које сте у свом богатом новинарском и књижевном опусу оставили неким будућим заинтересованим историчарима да сведоче о временима у којима је страдао српски народ.?
Љ.Б.М.: Добро је да смо овом мојом наградом изазвали комешање у јавности и различита реаговања.. Чак сам прочитала да сам “међу првих пет најупорнијих негатора геноцида у Сребреници“. Наравно да јесам, јер ме хашки трибунал није убедио да су Срби извршили геноцид у Сребреници – за разлику од геноцида који се догодио у Хрватској, као и на Косову и Метохији. То знам. И признајем.
Али, нема смисла умањивати вредност награде, бавећи се бледим ликовима пропагандиста распадајуће Југославије и понижавајуће Србије… Што рече мој најбољи ратни друг – „Они нису прочитали толико ваљаних књига, колико си ти написала“. То ми се баш допало. Али, и они пишу… књиге „сабраних имена“ – нас које „треба обесити на Теразијама, без суђења“…
У новинарству се једнако са писменошћу, поштује храброст. Никада нисам припадала никаквом клану, а данас сам једино члан Међународне асоцијације новинара. Зато могу за себе да кажем да сам била и остала новинар, која је писала и говорила оно што други нису ни смели, ни хтели, ни знали. И тако у хиљадама извештаја, репортажа, коментара, ТВ и новинских фељтона и књига. Дакле, није могуће свести мој допринос развоју и угледу новинарства на две књиге које неком тамо не одговарају… Ја пишем да бих оставила забележене истините, доказанe чињенице о најтежим темама наше савремене историје. Да бисмо знали и тако сачували своје достојанство и самопоуздање, када је у питању страдање српског народа.
Љиљана Булатовић Медић на српском војничком спомен-гробљу „Мали Зејтинлик“, Соколац
Б.Д: Oвај разговор водимо у тренутку који је изузетно тежак по српски народ… После велике дугогодишње терористичке, сепаратистичке и осталих начина борбе за отимање територије државе Србије, после ОКУПАЦИЈЕ и бомбардовања Србије и Срба, инсталирања Бондстила на српској земљи, и поред постојања међународне Резолуције 1244 СБУН – „велике силе“ су успеле да за терористе и убице организују такозвану „државу“ и терористичку УЧК-ОВК (како су их они раније класификовали и објавили) произведу у „Војску Косова“ уз помоћ њихове НАТО војске… Шта мислите о томе?
Љ.Б.М: Тачно је да овај разговор водимо у атмосфери проглашења АЛБАНСКЕ ВОЈСКЕ КОСОВА – на територији коју сматрамо срцем отаџбине Србије! Покрајинe у Србији. Рекоше да има пет хиљада припадника те војске, под маскама и без маски, под униформама и оружјем! Увежбаваног корака у Бондстилу и којекуда по свету, тамо где су им пријатељи и заштитници. Некима се не виде лица под маскама. Остаје нам да нагађамо одакле су…
Озарени злочинац Тачи Змија са значајним осмехом рече данас и да су променили име војсци… Претпостављам да су у том свечаном, историјском тренутку носили с поносом своје ратне заставе! Злокобне заставе УЧК! Под којима су убијали, силовали децу, прогонили све што је српско са српског заветног огњишта. И што данас прете РАТОМ својим летком – позивом за мобилизацију, на албанском језику! Позив на етничко чишћење, на геноцид, гласи у цитатима:
„Овај позив за мобилизацију је полазна тачка пажње за заштиту северних албанских територија и бића, врсте, наше крви и албанског бића…“
„… Поштовани, ви који осећате албанску крв у Вашим венама, позвани сте да се уједините и повежете се у чвор као један јединствен организам. Да се организујемо на добровољној бази, да се формирају патроле и страже, почевши од зона шаљских села, која су угрожена, такође и код Сувог Дола, код Три солитера, код ибарског моста и у околини.“
„Да се идентификује овај отров који проузрокује ризик за територију, али и цивиле. Да мислимо о територији и безбедности албанских грађана, да на својој земљи не живе као мањине и угрожени, за безбедност чланова наших породица и наше деце, за будућност албанског народа.
Да објавимо рат и отпор ризику који нам прети и да потиснемо и газимо све што умањује наше биће, само и само због тога да остваримо Победу, Слободу и Уједињену нацију.“
„Једна крв – Један језик – Једна земља!“
И, дакле, тим поводом на жешћи начин размишљам о улози наших пера у савременој историји нашег народа, наше отаџбине! Застала су у замаху! Заситила се и својих непризнатих истина и њихових задатих претњи! Неки – демократе, ми – негатори! Они у Хаг шаљу хероје који су са својим народом бранили своје исконске државе од окупатора, а нас су уклонили из медија, из јавности. Неки се повукли. Неки уплашили. А има још упорних истинољубивих, по цену… – нема цене.
Б.Д: Сагледавајући досадашњи рад, молим да кажете шта је за Вас лично најзначајније што сте урадили или написали? Знам да је тешко издвојити, али Ви сте новинар који је у време кад се то није смело ни помислити објављивали текстове о ,,Призренском процесу“, ,,зеленој трансверзали“ и протеривању Срба из рашке области, о страдању Срба, уређивали ондашње угледне и веома читане магазине, у којима су објављивале колеге чије текстове нису смеле да објаве њихове матичне редакције?
Љ.Б.М: Лично се поносим својом првом серијом радио-интервјуа на тада најпопуларнијој Радио-ДВЕСТАДВОЈЦИ, која се звала „Савременици свакодневно“ и која је трајала годину дана 1974. са великом слушаношћу. Када сам конкурисала на Други програм радио-Београда за јутарњи програм – нису ме примили. Рекли су да имам непријатан глас, али да бих могла ако… Могла сам, али нисам тако хтела.
У Радиотелевизији Београд радила сам најлепше документарне филмове, серије, увела Програмске акције, интервјуисала десетине шефова држава у време Титове сахране и – отишла у Експрес Политику, да бих могла да идем на Космет, где се ватра разгоревала, да пишем о томе шта се тамо дешава. Било је то златно време бриљантног Експреса!
Од тада па до пензије прошла сам уздуж и попреко то несрећно СРЦЕ СРБИЈЕ и оставила четири књиге документарних сведочења, нарочито за време бомбардовања 1999. – до окупације НАТО снага. То су моје заклетвене књиге: «Призренски процес», «Косово, не дам те забораву», «Зар је злочин бранити отаџбину», «Ламент над Косовом».
У време када је на Косову и Метохији шиптарски политички клан, на челу са Фадиљ Хоџом и осталима, био недодирљив објављивала сам фељтон о ПРИЗРЕНСКОМ ПРОЦЕСУ у часопису „Интервју“, иако сам била новинар Експрес Политике! “Експрес“ то није смео! Када је, упркос свему, ИНТЕРВЈУ одштампан у специјалном издању ,,ПРИЗРЕНСКИ ПРОЦЕС У СВЕТЛУ ДОКУМЕНАТА И СВЕДОЧЕЊА: ТРАГАЊЕ ЗА ИСТИНОМ“, у 70.000 тиража дигла се страшна свеопшта галама, пре свега од стране тадашње политичке елите! На пленумима, комисијама, једни су бранили Тита, други Фадиља Хоџу, и тако редом: осуђивали, тражили да ме искључе из Партије! Али – нико није указао на неистине у том по Државу опасном тексту! Од Управе „Политике“ добила сам захвалницу за економски допринос Кући – јер је зарада од продаје овог фељтона била значајна… Тај фељтон сам касније преточила и у књигу!
Због непослушности, због тога што сам ушла у најскривеније државне тајне, што сам открила корене сепаратизма и правце данашњег стања и положаја српског народа на Косову и Метохији, уклоњена сам из редакције и остала на тзв.“белом хлебу“. То не дозвољавам да се заборави.
Даље, свакако је мој посебан допринос новинарству то што сам у вишеструко драматичним деведесетим годинама, уређивала двонедељни илустровани друштвени магазин „Политикин свет“, и подигла тираж од 24.500 примерака до 95.000 са минималном ремитендом. Од 60 страна и ситног формата, дошли смо до 100 страница и са специјалним додацима… Основ моје уређивачке политике био је: одговарати на питање – зашто нам се то и то дешава и куда то води! Али, одговарати документима и сведочењем. Подудара се и са мотом ове награде: ИСТИНА, ПОШТЕЊЕ, ТРАДИЦИЈА! Сваке друге недеље писала сам Уводник ИЗМЕЂУ ДВЕ СРЕДЕ! Зато се, таквима као што сам ја, успех не опрашта. Макар био и кажњив успех. Најугледнији новинари, књижевници, историчари објављивали су на страницама тадашњег, „мога СВЕТ-а“ то што им није могло проћи у матичним редакцијама (нарочито Другог програма Радио Београда) а доносило је драгоцена историјска открића и предивне текстове…
Најпре је у СВЕТ-у почело да се пише о надолазећој пошасти, коју данас зовемо мигрантима, откривали смо Зелену трансверзалу, писали смо убојиту серију текстова о изгону Срба из Рашке области. Основала сам са угледним Србима Удружење РАС за опстанак и останак Срба у Рашкој области. Слободан Милошевић је био бесан што „забадам трн у здраву ногу“! Кад сам била уредник Свет-а писали смо о продору те исламистичке идеје. Не смемо да заборавимо референдум „о Санџаку“ деведесетих година у неколико општина, за који је Савезни суд донео решење и осудио организаторе – а организатори су били Расим Љајић, Сулејман Угљанин и екипа, под диригентском палицом реисулеме Церића… Они имају, то може на интернету да се види, мапу организоване „републике санџак“, заставу, грб, устав… од тада до данас су баш напредовали у том сепаратистичком смеру…
Када нисам пренела интервју Мире Марковић из неких загребачких комунистичких новина, после месец дана – сменили су ме. Сменили су ме припадници новог синдиката, пола мога уредништва, а Колегијум директора донео дефинитивну одлуку… Буквално и погромашки из редакције су ме отерали припити новинари, од којих је један пијан претио пиштољем… На трговима су ме “плишани револуционари “ оговарали на разне начине. После свега неколико месеци нова редакција угасила је СВЕТ!
А на дан грубог линча у редакцији представила сам драгоцени зборник радова најугледнијих опозиционих интелектуалаца „СРПСКО ПИТАЊЕ“, који смо заједно уредили др Алекса Ђилас и ја! Са др Ђиласом сам урадила и ексклузивни интервју за ПОЛИТИКИН СВЕТ, пре његовог повратка у Београд.
Тада сам прихватила да конкуришем за главног и одговорног уредника Другог програма Радио Београда, верујући да ћу са својим дотадашњим новинарима-сарадницима још боље сарађивати! На нож и лаж су ме дочекали. Даноноћно штрајковали. Вређали ми и последњи трачак достојанства. Нисам знала зашто… Нападали су ме лажљиво, из свих оруђа, по улицама и салама, по тв програмима, непрестано лагали и манипулисали… Језгро је чинило њих 26 бојовника припадника разних нових политичких странака. Њих је поименце прозвао Војислав Шешељ на својој конференцији и онда се руља окренула ка њему.
Беспомоћно сама, без икаквог ослонца у руководству РТС, својом енергијом преживела сам и тај линч! У “Политици“ ме је чекало место уредника посебних издања. И опет сам објавила специјално издање посвећено Истини о Косову, 1993. године.
1995. објавила сам ИСПОВЕСТИ, својеврсну радну аутобиографију у биографији времена у коме смо живели. Књига почиње са ,,Овако јесте било…“. Нетакнутог садржаја излази ускоро из штампе, у част ове „златне“ награде!
Б.Д: Нажалост, није обичај да се уз Награду објављује комплетна биографија добитника а то би у Вашем случају за ширу јавност, ону која Вас познаје само по „неколико“ оспораваних наслова у тренутку када су теме биле актуелне, било заиста веома важно… Захваљујем на овом искреном одговору.
Љ.Б.М: Ко хоће да зна – сазнаће. Додуше, у мом случају било би превише текста за такву прилику, али – на новинарима је да сазнају шта их интересује о теми, да би одговорно стајали иза својих извештаја а потом и квалификација. Дакле, за мене лично, ова Повеља је знак да новинарска етика има трага у Србији, у ово време свеопштих манипулација, претњи, уцена и охрабрује новинаре да се боре за своја сазнања у свим областима живота.
Иначе, ко у новинарству ради за награде и за новце – бојаће се читавог живота од грешке (тј. газде)! Новинарство је ограђено од грешке са оних основних пет питања, на која се мора одговорити поуздано и јасно. А страх је човечија највећа мука.
Фото. Неке од насловних страна књига Љиљане Булатновић
Б.Д: Представили сте своје књиге широм Русије, а зашто су Вам раније забрањивали да их представите у Србији, чак сте дочекани „са кордоном полиције у неким местима“?
Љ.Б.М: Није било објашњења. Само су ме општински шефови полиције молили да не правим проблеме, јер „имају налог“. Сећам се да је у Кули стајао кордон полиције под пуном опремом за разбијање демонстрација око зграде Општине, на чијим је улазним вратима уредно стајао плакат са нашим именима и именима књига. Али, нас троје: Веселин Џелетовић, као издавач, Младен Обрадовић, као организатор и ја као аутор, нисмо смели ни да приђемо улазу. Кордон полиције је оградио зграду у читавом кварту. Нико није смео да приђе. Око нас је кружио високи човек у тегет мантилу и празњикавој акт-ташни. Рекоше ми да је то генерал полиције, специјално из Београда дошао.
Следеће заказано место била је Црвенка. Молио нас је шеф полиције да не идемо, јер ће и он морати да води своје полицајце…. А тамо, испред Дома културе, окупило се мноштво света. Хтели су да уђу, али је директор побегао и однео кључеве, док је на вратима нешто писало – ваљда да је отказана промоција: „Рапорт Команданту“ и „Српске мученице Сребренице“! А рекоше ми и да је он „познати песник и родољуб“, „добитник награда“…
После су нам, иста бригада и исти генерал, забранили промоцију књига у Прокупљу… Питах га – зашто! Каже: због „Образа“ – да „им не дајем подршку на овај начин“… а већина удружења и организација се није ни усудила да организује представљање мојих књига о борби српског народа за одбрану својих темеља и свога живота на својој земљи, у данашњој Републици Српској…
Б.Д: Интересантно би било да кажете, ако желите наравно, о томе како је својевремено претходна „власт слала интервентну полицију“ у Ваш стан у Београду?
Љ.Б.М: Тражили су генерала Младића. То је посебна прича о истинском притиску на Истину, који им није уродио плодом. Описала сам је у књизи „Рапорт Команданту у огледалу епохе“. У тој књизи сам оставила истину о односу српске јавности према борби српског народа у Босни и Херцеговини за опстанак, за слободу на сопственој вековној земљи… И додајем – да није било става званичне државе „да се у Сребреници десио геноцид“ и да није било „клањања српских власти“ и тзв. невладиних галамџија у измишљеном стратишту у Поточарима – не би се прогласило истином оно што се није десило. Најзад, не би годинама, деценијама трајало и по читавом свету просипало лажне сузе и клетве једно, могло би се рећи „геноцидно“ удружење „Мајке Сребренице“. А зашто кажем „геноцидно“? Јер својим деловањем промовишу заблуду да су у Сребреници једино муслиманске мајке паћенице… Да су једино њима страдала деца „од геноцида српског народа“! СТРАШНО И НЕПРАВЕДНО, зар не!? Сузама српских мајки, српске деце – чак ни српски народ у Србији не верује!
Па се сада још питам – где је брига наше Православне цркве за неговање истинитог сећања, не само од једне Епархије!? Ако ико има сведочанства о прогону, о злоделима над женама, децом, над читавим селима – има наша православна црква! Где су школе да негују осећање поноса што су им родитељи одбранили праг, оставили Републику Српску!?
Зато није важно шта говори шака имена, која ће избледети у својим потписима пред нашим књигама истине. И – није храброст говорити и писати истину! Али – јесте срамота прећуткивати је!
После промоције књиге „Рапорт команданту“ у Новом Саду 2013. године.
Б.Д: После готово десет година дочекали сте промоцију Ваше књиге у Новом Саду. Да ли сте задовољни реакцијом стручне јавности са промоције књиге „Рапорт комаданту“ која је одржана 2013. године на СПЕНС-у?
Љ.Б.М: Остаће незаборавна промоција мојих књига у СПЕНС-у. Чак ми се десило да баш неки дан уочи заказане промоције сломим ногу. Са гипсом сам доклецала да се поклоним пред препуном салом – поштоваоцима ИСТИНИТЕ РЕЧИ! Мени је у Новом Саду увек прелепо. Увек ме ту понесе дух господства и поштовања. Осим Друштва новинара Војводине, увек су уз моје књиге и акције били Српски домаћини, али српска завичајна удружења. И, када говоримо о односу према мојим књигама, морам истаћи да је у Републици Српској тај однос на нивоу одбране истине о сопственој борби за слободу.
Линк са промоције књиге „Рапорт комаданту“ одржане у Новом Саду на СПЕНСУ 24. октобра 2013. године.
Линк са промоције књиге „Рапорт комаданту“ одржане у Новом Саду на СПЕНСУ 24. октобра 2013. године.
Б.Д: Коју тему тренутно радите, шта ново припремате? И за крај, да чујемо поруку јавности носиоца награде ЗЛАТНО ПЕРО?
Љ.Б.М: Хтела бих да заслужим «дијамантско перо», од небрушеног дијаманта… на томе данас радим. Завршавам записе о активностима Међународне организације жена, са седиштем у Москви, која ради по принципима народне дипломатије у тридесетак земаља у свету где има своје представнице. Као носилац одликовања „Сребрни голуб“ за допринос афирмацији ове организације, следеће године имам намеру да у Србији организујемо једну од пригодних манифестација…
А опет, ко зна шта нас чека!
ЗЛАТНО ПЕРО из мене поручује оно што сам увек и носила у себи – треба еснафски, аргументовано, бити уткан у судбину свога народа!
14.12.2018. Нови Сад
Разговарала: Биљана Диковић
Фотографије и видео: ТВ Арс Медија