U subotu, 4. septembra 2020. organizovana je akcija uspona na Rtanj u spomen na tragično stradalog Novosađanina Aleksandra Saleta Mijanovića krajem prošlog avgusta. Memorijalnu akciju su organizovali „Planinarsko-rekreativna sekcija Novi Sad” i PSK „Balkan” iz Beograda čiji je Mijanović bio član, a u saradnji sa lokalnim planinarima PSK „Istok” iz Zaječara „Timočki divljaci”. Među planinarima je bilo i Saletovih prijatelja kao i brat od strica Vladimir. Za grupe je bio zadužen veliki broj stručnih vodiča i čistača.
Mijanović je stradao nakon 9 sati izjutra kada se sam spuštao stazom Sitna stena koja je bila tek ucrtana. U pitanju je najteža staza u Srbiji koja služi isključivo za uspon i ni slučajno za silazak. Toliko je strma, da na dužnih 4,5 km konstantnog uspona treba savladati 1230 m visinske razlike. Nesrećni planinar je stradao na poslednjoj trećini puta, moguće da se poklizao jer je padala kiša. Zbog toga su ponovo vodiči podsetili da se nikada ne treba kretati sam, da grupu čini najmanje tri člana. Takođe i da ne treba sa interneta skidati neproverene trekove i verovati im bez dodatnih informacija.
Najspremniji deo grupe među kojima je bilo i hrabrih dama, krenuo se stazom Sitna stena. Na mestu gde je planinar stradao postavljena je spomen-ploča koju su do tog mesta naizmenično nosili njegovi prijatelji. Odata mu je počast i položen venac.
Ostatak grupe se na vrh Šiljak popeo južnom stranom. Vreme je bilo izuzetno, duvao je blagi vetrić olakšavajući uspon. Na vrhu je bilo dovoljno vremena za odmor, meditaciju, fotkanje i uživanje.
Rtanj je između Boljevca i Sokobanje čiji je vrh (1565 m) prepoznatljivog piramidalnog oblika i pripada karpatskim planinama. Kapelica Svetog Georgija koju je 1936. podigla udovica u spomen na supruga Julijusa Minha, tragično stradalog industrijalca koji je držao rtanjski rudnik uglja, konstantno je na meti tragača za blagom, a više puta čak i minirana. Nedavno je ovde obnovljen drveni krst, ljudi donose sveće, ikone, krstiće, brojanice i cveće, samo je kapela u tužnom izdanju.
Na ploči u selu Rtanj stoji da na vrhu planine valja upaliti sveće za ljubav, život i sreću. Takođe pomenuti preminule pretke i tražiti oprost greha, kako bi s vrha vetar sve odneo u etar. Navodno je vrh planine jedinstveni antenski stub. Druga tabla u selu podseća na celu smenu od 97 rudara poginulih u kopu usled pojave metana.
Rtnju se pripisuju mnoge elektromagnetne i druge sile, ali jedno je sigurno, njegova lepota zaista pleni, kao i pogled na sve četiri strane. Iako kupola planine iz podnožja izgleda kao golet koju šibaju vetrovi, zapravo do samog vrha na njemu buja život i sve miriše na trave. Planinske biljke rastu iz zemlje koja ima karakteristično crnu boju. Videli smo crni šipurak, divlje kupine, žbunje jorgovana, stabla divlje kruške i još štošta, a saznajemo da rtanjski čaj nije mešavina, već retka biljka planinskog čubra odn. vreska naučnog imena satureja montana. Čaj ove endemske vrste leči upale unutrašnjih organa, štiti jetru i ojačava imunitet zahvaljujući sastojku karvakrol. Tu je i 25 drugih biljnih endema među kojima i ramonda serbika, kao i mnošvo ptica, gmizavaca i endemskih slepih miševa.
Nakon uživanja, obe grupe su se vratile južnom stazom do sela Rtanj, oduševljeni lepotom planine i svi jedinstveni u želji da obavezno dođu na sledeći Memorijal Aleksandar Sale Mijanović, ili na noćni ili pak tradicionalni božićni uspon. Rtanj zaista napaja dušu čudesnim moćima, poput poslednjeg civilizacijskog rta dobre nade.
Tekst i foto: V. Raonić;