Планинарско друштво Фрушка гора Нови Сад традиционално сарађује са домаћинима ПСД Маглеш из Ваљева. Овај пут, последње недеље у јануару 2022, заједно су походили лепоте ваљевског краја на обронцима планине Јабланик.
Пешачење је започето у селу Поћута за који сазнајемо да је центар неколико околних села и заселака од којих је највеће Тубравић. Налази се на магистралном путу Ваљево – Бајина Башта, на око 25 км од Ваљева. На једну страну показује табла за потопљену ваљевску Грачаницу а на другу за манастир Пустиња.
Још раније смо чули да се манастири Грачаница, Пустиња и Јовања налазе у истој линији и истој надморској висини, те да су их по предању саградила три брата. Од магистралног пута до манастира Пустиње има око 2,7 км а нешто пре манастирске табле видимо две чудесне стене шатиране бело и плаво. Сазнајемо да се локалитет зове Грдоба и представља најмлађе али и најпопуларније пењалиште које је активно током целе године, чак и са могућношћу камповања, те да постоји део стене специфичног превеса који још нико није испењао.
Стаза даље води ка реци Јабланица која извире испод истоимене планине. Крај реке се ушушкало аутентично село Бебића Лука. Ова локација је послужила за снимање филма „Енклава” захваљујући старој архитектури кућа и сеоске школе које су прави бисер градитељства 19. века и под (на нашу велику жалост, недовољном) заштитом као културно благо. Објекте су градили врсни мајстори Осаћани чувени по црквама брвнарама и кнежевским кућама. Њихове грађевине су носиле печат оригиналности самих дунђера, осликавале патријархални дух епохе и имале изразито хуману функцију живљења. Сами неимари су имали свој специфичан језик који други нису разумели а на њихову постојбину ће вам показати водичи уколико крстарите бродом од Перућца до Вишеграда.
Даље се стиже до прелепе долине где се Ребељска река улива у Јабланицу. Уз Ребељску реку видимо куће које је клизиште свукло у понор у катастрофалним поплавама 2014. Нажалост, страдали су читави заселци, и то они који су имали највише услова за опстанак.
Путем ка висоравни Ребељ сазнајемо за постојање рударства у овом крају још од античког доба, преко преко доба пре Турака. У време када су бакар вадили Французи овде је постојао град са улицама, трговинама и осветљењем. Чули смо и неславну причу да је концесија са Енглезима раскинута када се сазнало да не узимају само бакар и злато не остављају Србији спрам уговора, него су злато облагали бакром и тако присвајали. Постоје разна окна и тунели али се верује да је руда овде исцрпљена. Ту су и друге јаме и прерасти. У рупу дубоку 12 метара пре неколико година упала је монахиња манастира Пустиња упркос томе што јој је овај крај итекако познат. Пронашли су је неповређену тек сутрадан захваљујући обученом псу Горске службе спасавања.
У ребељском засеоку Вреоци наилази се на ново изненађење – сеоско гробље са старим споменицима, укључујући и саским рударима који су овде радили. Понека обележја имају натписе а већина само уклесан одређени знак. Иако датирају почетком 20. века, због необичног изгледа додали бисмо им још пет-шест векова старости. Десетак минута хода одавде, стаза води до видиковца ка Ваљеву одакле поглед пуца све до Београда, укључујући и оближње језеро Ровни. Након спуста низ окомиту снежну падину, излази се на стену са које се пружа фантастичан поглед на манастир. Пут даље води кроз двориште једног домаћина у селу Мијачи, следи мало клизања кроз шуму, прелаз преко брвна на Јабланици, те се узбрдо са доње стране стиже у
Манастир је женски, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, саграђен у најбољем маниру рашке школе са изразитим стремљењем ка небу, вероватно у доба краља Драгутина на месту још старије цркве. Његова ушушканост сачувала га је од већих разарања, осим од злогласног паше Бушатлије. Манастир је обновљен, а пашу је убио управо овдашњи становник Ребеља када је сазнао да се спрема нови напад на манастир.
Јединствен је по зиданој олтарској прегради и најлепшим фрескама у централној Србији, достојним лепоте и складности чувеног Лонгина Дечанца. Посебност чини и фреска Усековања Св. Јована који је овде приказан као анђео (Јован Крилати). Посетиоцима скрећемо пажњу и на извор воде која лечи очи, недалеко од манастира. Манастир чува делове одежде Св. Катарине Синајске и Св. Нектарија Егинског, папуче Св. Василија Острошког са моштију, као и честице моштију Св. Теодора Тирона и Св. Козме и Дамјана. Чува се и запис наше песникиње Десанке Максимовић да је срећна што је посетила ово свето место (мало пре упокојења), јер како би отишла на онај свет да овде није била и поклонила се иконама у овој светињи.
Планинари из Новог Сада, Зрењанина и Ваљева, такође су били срећни што су једног сунчаног и снежног јануарског дана (свакако, једино пешице) могли да посете ову лепоту, пре свега захваљујући водичима Зори Савић из Ваљева и Шекију из Новог Сада.
Текст и фото: В. Раонић;