logitech m185 driver windows 10 autodesk autocad 2018 and inventor 2018 tutorial free java jdk for windows 10 64 bit designer affinity free tutorial apple motion 5 free download autocad 2014 for windows 10 autodesk revit 2020 content free
Налазите се овде
Почетна > Друштво > ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА ФОТОГРАФИЈА „ДЕШИФРОВАЊЕ СЛИКОВНЕ ПОРУКЕ“ РАЈКА Р. КАРИШИЋА

ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА ФОТОГРАФИЈА „ДЕШИФРОВАЊЕ СЛИКОВНЕ ПОРУКЕ“ РАЈКА Р. КАРИШИЋА

У галерији УПИДИВ-а – ФОРМА у Новом Саду, Илије Огњановића 3, 13.9.22. у 19 часова, отворена је самостална изложба фотографија: „ДЕШИФРОВАЊЕ СЛИКОВНЕ ПОРУКЕ „,  из циклуса фотографија снимљених дроном (малом беспилотном летилицом).

Присутној публици обратили су се: Ненад Лазић, председник УО УПИДИВ-а;

Геза Ленерт, мајстор фотографије ФСС који је отворио изложбу.

На самом почетку аутор се обратио присутнима и захвалио: „Ово је прилика да се захвалим колегиницама из УПИДИВ-а  Наташи и Данијели, на уложеном труду да се постави комплетна изложба, мом драгом пријатељу Слободану Крстићу који је из Београда дошао да ми личним присуством увелича овај догађај, колеги Миловану Улићевићу који је са неколицином колега из ФК „Војводина“ увеличао мој догађај, Жељку Савићу и његовј „АРС академији“ на обављеном интервјуу, дивној екипи РТВ Војводина која је снимила прилог за ТВ емисију „Артерија“… Хвала и осталима које не поменух, а били су присутни…“

Заинтересована публика ове радове може погледати наредне две недеље.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Како је настајала ова изложба сазнајемо од Рајка Каришића кроз разговор који је приредио Жељко Савић, новинар редакције портала ТВ Арс Медија.

 

Ж.С.

Господине Каришић, како сте дошли на идеју да ваше изложене фотографије стварате из горњег ракурса(птичије перспективе), са дроном?

Р. К.

Идеја се родила сама по себи, када сам дошао у посед беспилотне летелице-дрон. Одавно ми је била жеља да снимам дроном. Некад сам изнајмљивао хеликоптер, змајеве и слично да би снимао овакве фотографије, управо како сте рекли из птичије перспективе. У том периоду сам морао да удовољим захтевима и пословних партнера, да снимим неке фотографије војвођанских пејзажа фирми и слично.  Када сам дошао у посед мале беспилотне летелице –дрон, онда сам дошао у ситуацију да приметим нешто што до тада нисам примећивао. Када се та летелица дигне у ваздух можете лепо да кадрирате, уочите одговоарајући детаљ који наравно мене као уметничког фотографа привлачи и има неку своју тежину. Кадрови које сам током две године снимао, обједињени су у две монографије. Погледи испод облака, јер то је чињенично стање, кад си испод облака можеш да видиш, кад си изнад не. Одвојио сам на страну један број фотографија који задовољавају стандард добре и квалитетне фотографије, што значи да постоји кадар, композиција, однос боја и слично. Морам да нагласим оно што „природа наслика“, мало ко од нас може да уради. Из тог циклуса сам изабрао један број фотографија које су данас у галерији Форма приказани.

Ж.С. На ком подручју сте фотографисали ове изложене мотиве?

Р. К. С обзиром да сам ја веома мобилан, фотографисано је широм Србије(Војводине), Републике Српске и где имам прилику да  боравим неко време. Нигде не идем без дрона, скоро сам почео више да га користим него фото-апарат. Схватио сам да са дроном имам далеко  више могућности да направим нешто што други не раде, да направим дивне фотографије наших пејзажа, на местима куда пролазим. Изложене фотографије су све снимљене под углом од 90 степени, није било гледања у ширину, перспективе итд. То су фотографије које имају једну велику дозу графизма, многи сликари кажу да су то „чисте графике“, јер оно што се на њима налази уметници би урадили у графици, ја сам то успео да направим апаратом уз помоћ објектива.

Ж.С Ту се препознаје одређена ликовна форма која је универзална,  за сликарство и фотографију, и када причамо о ликовном аспекту које целине би издвојили? Негде видимо доминацију линија или структура, које су пажљиво компоноване, како је настајало то ликовно стваралаштво?

Р. К. У почетку је вршено снимање свега оног што је допадљиво, после одређеног времена сам радове груписао по одређеним цјелинама, овога пута сам приказао две цјелине. То су поља и водене површине. У Војводини има доста водених површина које су врло фотогеничне, да тако то назовемо и инспиративне за фотографа, како са земље тако из ваздуха, и то је оно што је карактеристично за ову изложбу. Нема много објеката, увек се трудим да моја фотографија има што мање елемената,  и покушавам да направим неку причу која би се могла назвати Хаику у фотографији.

Ж.С  Хвала лепо

У наставку текста можете прочитати ликовни приказ изложбе Лидије  Сеничар, историчара уметности и биографију аутора Рајка Каришића

Дешифровање сликовне поруке

Више  од годину дана готово цела планета је у вихору вирусне олује, окована глобалном траумом. У измењеним околностима свакодневни живот већине истрајава у сфери опсена и илузија, док се појединци у сурово-реалним условима боре за дах. Анксиозност је постала дефиниција психолошког стања. Поред страха, чак и врло паметни људи су постали жртве пандемије дезинформација. Дезоријентисани, отуђени, људи су се пробудили у орвел-овском свету. Живот се преселио на друштвене мреже, а комуникација се свела искључиво на визуелне формате. Фотографија је, као никада раније, постала окосница интеракције у виртуелним ходницима. Зато сам се нашла у чуду када ме је Рајко Каришић замолио да напишем текст за његову нову књигу фотографија под називом „Погледи испод облака – кад природа слика“. Књигу чине серије фотографија насталих током последње године дана. Помислила сам, зар је могуће!? Тако пуно метафизике, тако пуно светлости! Да, увек постоји неко ко, попут грешке у систему, одолева болести духа и сваку нову животну ситуацију користи као изазов за стварање. Ер, као што је Андрић рекао: „Што не боли – то није живот, што не пролази – то није срећа.“  Питање о смислу, никада није било упитније него данас…

Када  сам, пре три године, упознала Рајка приликом организовања његове самосталне изложбе фотографија „Хиландарски светлописи“ у Галерији Дечјег културног центра Београд, нисам очекивала да ћу открити тако пуно у чевеку који себе представља као професионалног фотографа. Моје запрепашћење је било још веће када сам открила да је Рајко завршио Машински факултет, да поред невероватне селективности ума поседује цртачку виртуозност, епску брзину рада и лирску осетљивост за једну од најзахтевнијих и најинстинитијих ликовних техника – за акварел. Још је Василиј Кандински говорио да ће у будућности постојати само две велике крајности – „реализам и апстракција“, што увел-ико примењује техника фотографије са великом лепезом ликовних решења. Када сликар уместо киста у руци држи фотоапарат…

Фотографије  „Погледи испод облака – кад природа слика“ настале су посредством дрона – мале беспилотне летилице којом се управља са земље. Плодоносан однос уметника и технологије! Посматраћ је уздигнут по вертикали, са погледом потпуно управним на земљу. Понуђен му је бег из замке времена! Понуђено му је бекство у висине, у измењену перспективу где трагедија губи своју снагу…

Нема  наглих покрета. Тишана је. Све је у чврстој хармонији боје и композиције. Све је временски повезано – детињство – младост – старост. Када смо били малени, прве играчке које смо упознавали имале су основне геометријске облике: коцку, купу и лопту. Ми цивилизовани, образовани људи заборавили смо колико човек несвесно тежи управо лепоти геометрије, као креатору сопствене реалности. Фотографије „Поглед испод облака – кад природа слика“ попут графичких техника ручне штампе – од суве игле до литографије у боји, приказују припитомљ-ену природу, војвођанске пејзаже, оранице, обалу Дунава, у лепоти златног пресека, уз приметно одсуство људи, што вербализује нобеловац Иво Андрић: „Ви ме питате за људе? Одувек је било да су искушења силазила на земљу и да је човек човеку чинио зло, да је цвеће венуло, да су невини страдали, да су песници говорили језиком тајновитим и полујасним сликама. Па, када вам говорим о цвећу, зашто ме питате за људе?“

Фотографија  поседује специфичан визуелан језик. Има могућност да верно прикаже одређен мотив, али и да створи сопствену метафору. Наш поглед је посредством фотографије Рајка Каришића подигнут до испод облака. Постоји ли универзалан рецепт за дешифровање ових сликовних порука, геометријских облика који постају реални, апстрактни, симболички, магијски или космички?

Кад  природа слика – назив књиге упућује на божански матрикс као креатора. Смисао света и животна истина оваплоћени су у бојама. Која је то најомиљенија боја природе? Зелена? Боја која је од памтивека у историји људи била везана за здравље, слободу и трговину. Боја коју је најтеже одштампати, јер је слојевита и хировита. Код Словена зелена је била Весна, богиња пролећа, јер је смењивала владавину Морене, односно, владавину зиме и смрти.

Давне  1839. Године у Паризу, граду светлости, рођена је фотографија, такозвани свелопис. Само година дана касније у Србији је снимљена прва фотографија. Од тада па до данас, од аналогних фотоапарата до дигиталних и паметних телефона са више камера, направљено је на милијарде фотографија. Људима су доступни уређаји који попут робота репродукују замисли својих господара. Али, увек ће постојати једна специфична, тешко ухват-љива магија тренутка која се открива само оним фотографима који је упорно и страствено траже. Траже баш тај тренутак чисте радости.

„Будите радосни кад год вам се за то пружа могућност, и кад год за то налазите снаге у себи, јер тренутци чисте радости вреде и значе више него читави дани и месеци нашег живота проведени у мутној игри наших ситних и крупних страсти и прохтева. А минут чисте радости остаје у нама заувек, као сјај који ништа не може замрачити!“ (Иво Андрић).

Лидија  Сеничар, историчар  уметности

Биографија:

Рајко  Р. Каришић, дипл. инж. маш. и Ликовни уметник фотографије  УЛУПУДС-а.

Рођен  05.11.1952. године у Бачком Добром Пољу (општина Врбас) где је стекао основно школско образовање а потом је завршио гимназију „Жарко Зрењанин“ у Врбасу. Дипломирао је на Термоенергетском одсеку Машинског факултета Универзитета у Новом Саду. Фотографијом је почео да се бави у Фото кино клубу „Машинац“ на Машинском факултету у Новом Саду од априла 1973. године. До сада је имао преко 100 самосталних изложби, уз учешће на преко две стотине ликовних колонија и саборовања у земљи и иностранству. Члан је УПИДИВ-а (Удружења примењених уметника и дизајнера Војводине) од 1998. године и УЛУВ-а (Удружења ликовних уметника Врбаса), као и УЛУПУДС-а (Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије), УНС-а (Удружења новинара Србије), Удружења уметника желе-знице Србије, Уметничког братства манастира Добрун. Био је члан Управног одбора Етнографског музеја у Београду 2013-2014. године. Члан Суда части УЛУПУДС-а у два мандата, члан Суда части УПИДИВ-а… До сада реализовао 143 ауторске фотомонографије и књиге за друге уметнике и 29 минимонографија мана-стира и цркава Српске Православне Цркве.За свој свеукупни рад на пољу уметничке и примењене фотографије добио је  више десетина награда и признања од којих посебно истичемо: Годишња награда УПИДИВ-а – ФОРМА 18 (2004), више откупних награда Јесењег ликовног салона у Врбасу, Повеља „Капетан Миша Анастасијевић“ (2005) на нивоу Војводине, више награда и специјалних признања за фотографију и дизајн календара и пословних планера са темом Војводина, Београд и Србија (2008, 2010, 2011, 2013), и др. Добитник је Вукове награде Културно-просветне заједнице Србије за 2010. годину, Годишње награде УЛУПУ-ДС-а за 2011., Октобарске награде града Врбаса за 2012. годину, Награде за животно дело УЛУПУДС-а, 2013. године, Златна Форма 22 УПИДИВ-а за 2014. годину за уметничку фотографију као и Треће награде на међународном бијеналу акварела у минијатури у Мађарској. Добио је  Плакету “Капетан Миша Анастасијевић” на нивоу Србије за 2017. годину, Награду за фотографију на Окто-барском ликовном салону у Врбасу 2018. године као и награду “ГРАН-ПРИ” за фотографију  на 21. Сремскокарловачком но-вогодишњем  ликовном салону 2019. године, 1. Награду за акварел на Ликовној колонији “Сремскокарловачке  ликовне радионице, 2021. године, Награду града Београда ”Деспот  Стефан Лазаревић” (2021.), Златни беочуг КПЗ Београда (2021.), Национално признање (фебруар 2022.), Сретењско одликовање: Сребрна медаља за заслуге (15.02.2022.), ГРАН ПРИ за фотографију и Прву награду за акварел на 24. Сремскокарловачком новогодишњем ликовном салону (јануар 2022.), Златну плакету Удружења књижевника Србије…

У  јануару 2022. године постао редован члан Матице српске у Новом Саду. У претходном периоду од 49 година континуалног бављења фотографијом донирао је преко 800 опремљених фото-графија манастирима Хиландар, Студеница, Бођани, Велика Ремета, затим Општој болници и Дому здравља “Вељко Влаховић” у Врбасу, Академском хору “Глинка” из Санкт Петерсбурга и Гиманзији “Жарко Зрењанин” у Врбасу поводом прославе 210 година постојања, ко-мплетну изложбу од 70 фотографија “Добро дошли кући” РТС-у, 10 фотографија на пла-тну Удружењу МУЛТИАРТ из Врбаса, 30 фотографија на папиру Специјалном резервату природе „Засавица“… 50 фотографија као ЛЕГАТ Народном музеју у Смедеревској Паланци, Легат од 30 опремљених фотографија манастира Хиландара Матици српској у Новом Саду (март 2022.)…

 

E-mail: karisic@gmail.com

На сајту УПИДИВА су и додатне информације које прати каталог, можете погледати на линку доле:

Рајко Р. Каршић „Дешифровање сликовне поруке“

 

Извор: портал Арс Медија

Фотографије и текст(разговор): Жељко Савић

У Новом Саду, 14.9.2022. године.

Оставите одговор

Top