Psihopate vladaju običnim ljudima u mnogim državama i društvima, danas možda više nego ikad ranije – na šta ukazuju određena naučna otkrićia i svedočenja. To postižu skrivajući se iza maske ideologija normalnih ljudi, indoktrinacijom, negativnom selekcijom, upotrebom sile, ali i što je najvažnije – koristeći činjenicu da većina ljudi nije svesna njihove prave prirode.
Osnovu naučnoj hipotezi o vladavini psihopata i njihovom uticaju na društvo, zasnovanoj na psihijatriskom i ličnom iskustvu, kao i empirijski prikupljenim podacima sa grupom istraživača, postavio je poljski psihijatar Andrej Lobačevski u knjizi „Politička ponerologija – naučna studija o prirodi zla prilagođenog za političke svrhe“. Ovaj pihijatar i naučnik živeo je u Poljskoj pod nacističkom okupacijom, a kasnije i pod komunističkom diktaturom. Treći rukopis pomenute knjige, pošto su prva dva nepovratno izgubljena u datim okolnostima, objavio je u Sjedinjenim Američkim Državama krajem dvadesetog veka. On je time utemeljio nauku „ponerologiju“, od grčke reči „poneros“, što znači „zlo“, kao i reči „logos“ – nauka.
Ukratko objašnjeno , psihopate su ljudi bez saosećajnosti prema drugima. To su predatori koji teže sticanju moći i kontrole nad drugima, ne birajući sredstva, pri čemu ne pokazuju osećaj griže savesti. Vrlo rano postanu svesni toga da se razlikuju, a takođe nauče i da prepoznaju sebi slične, te se sa njima udružuju. Veoma su manipulativni. Oni jako dobro znaju da se pretvaraju da su kao i ostali ljudi, te se često kamufliraju oponašajući normalne emocije i ponašanje. Praktično, od kamuflaže im zavisi opstanak.
- Nije delovao kao mučitelj, naprotiv, izgledao je uglađeno, doterano, čizme su mu se sijale – opis je pojave doktora Jozefa Mengelea, zloglasnog nacističkog naučnika, koji je prenela jedna od logorašica iz Aušvica svojoj ćerki Verici, čiju je priču preneo Internet magazin.
Prema podacima koje je izneo Andrej Lobačevski, oko 0,6 odsto ljudi su rođeni sa ovim poremećajem. Takođe, postoje i oni koji su kroz negativan uticaj psihopata, pogotovo u ranom detinjstvu, razvili psihopatološki poremećaj poput istinskih psihopata, iako nisu rođeni sa njim. I jednih i drugih zajedno ima od 5 – 6 odsto, beleži Lobačevski. Ipak, treba uzeti u obzir da su to podaci iz sredine prošlog veka, kao i to da se mnogi takvi slučajevi nikada ne otkriju. Prema doktoru Robertu Heru, jednom od vodećih svetskih stručnjaka u oblasti psihopatije, kao i tvorcu testa od dvadeset pitanja za proveru psihopatije, istinskih psihopata ima oko jedan odsto u populaciji, pri čemu su muške psihopate češća pojava od ženskih.
Ratovi, koncentracioni logori, totalitarne države, etnička čišćenja, monstruozni masakri, genocidi. Sve pod izgovorima kao što su sticanje profita, napredak, ekonomija, sveti rat, oslobađanje svete zemlje, proletarijat i radnički pokret, rasna superiornost, borba za ideale, borba protiv terorizma, borba za ljudska prava… Iako su ti pojmovi različiti i iz raznih domena – ekonomije, politike i religije, ono što je zajedničko za sve te pojmove jeste da su oni često korišćeni kao izgovor za psihopatsko ponašanje, pod maskom neke ideologije, sa dobro razvijenim metodama manipulacije i torture.
- Iz voza su nas kao džakove istovarili u motorne jedrenjake, kojima smo dovezeni do Golog otoka. Tamo nas je sačekao „topli zec“, tortura rezervisana za „guštere“. Više od tri hiljade kažnjenika stajalo je u špaliru, kroz koji je trebalo da prođemo, dok nas oni udaraju pesnicama – ispričao je beogradski advokat Božidar Boško Vulović, čiju je ispovest pre dve godine objavio internet portal Telegraf. Kako je rekao, uhapšen je zajedno sa još nekoliko momaka 1950. godine, kao gimnazijalac zbog pisanja parola „Dole Tito, živeo Staljin!“ kredom pored puta. On smatra da su službenici Udbe pretpostavili da je kriv na osnovu toga što mu je kao gimnazijalcu bila dostupna kreda. Posle hapšelja, tri dana su ga tukli da prizna. Na Golom otoku je proveo tri godine.
Lobačevski u svojoj naučoj studiji posebno ističe važnost razlike između prirodnog i objektivnog pogleda na svet. Prirodni pogled na svet može se smatrati pogledom na svet prosečnog čoveka. Zasnovan je na tradiciji i stereotipima, koji se prenose kroz porodicu i okruženje u kojem čovek odrasta. On u prirodnom pogledu na svet vidi prepreku ka spoznaji uticaja psihopatije na društvo, pre svega kroz težnje da se na delovanje psihopata gleda moralistički. To je po njemu kontraproduktivno, jer je kod istinskih psihopata uzrok njihovog ponašanja ukorenjen u njihovoj biološkoj prirodi, a ne u neprilagođenosti moralnim kriterijumima normalnih ljudi. Takođe, beskorisni su i pojednostavljeni pogledi na svet, koji ne posmatraju čoveka sa psihološke strane, već preko uopštenih stereotipa. Osim toga, uobičajni pogled na svet prepun je nedostataka i često u sebi sadrži psihopatske stavove, koji su se ukorenili u ranijim generacijama i još nisu osvešćeni i prevaziđeni.
Sa druge strane objektivni pogled na svet je više individualan i predstavlja sklad uravnoteženih emocija, ličnih duhovnih i humanističkih težnji, kao i racionalnosti, zasnovanoj na praktično potvrđenom iskustvu i naučnom pristupu. Prema Lobačevskom, nauka ne bi trebalo da isključuje mogućnost metafizičkih pojava, kao ni gnostičku spoznaju viših realnosti. Ovaj pristup treba da dovede do spoznaje problema vladavine psihopata i ukoreni ga u prirodnom pogledu na svet, izbacujući vremenom iz uobičajnog shvatanja i ukorenjene psihopatološke stavove, koji postoje kod većine normalnih ljudi, jer su naučeni kroz uticaj okoline prilikom odrastanja.
Prema teoriji geneze zla, uticaj psihopata na društvo rezultira opštom društvenom bolešću, kada su kroz društvene strukture u teror nad običnim ljudima uključeni svih 5 – 6 odsto stanovnika sa psihopatološkim poremećajima, od nivoa centralne vlasti do nivoa lokala. Lobačevski je tu konačnu fazu vladavine psihopata nazvao „patokratija“. Uticaj patokratije svaki član društva oseti u sopstvenom životu. Ipak, do te pojave dolazi postepeno.
Prema studiji poljskog psihijatra i njegovih kolega, patokratiji predhode periodi naizgled dobrog života, kada su ljudi generalno zadovoljni, ili bar tako deluje na prvi pogled. Za to vreme na uticaj psihopatoloških individua se ne obraća pažnja, jer su ljudi okrenuti ka lepšoj strani života. Čak šta više, tada je nepopularno govoriti o stvarima koje bi mogle da pokvare idiličnu sliku dobrih vremena. Tada takođe jača i egoizam u običnim ljudima.
Dobar primer za ove tvrdnje mogao bi biti raspad stare Jugoslavije. Dok je sa jedne strane svi opisuju kao državu u kojoj su ljudi dobro i srećno živeli, u jednom trenutku došlo je do toga da ti ljudi pale kuće, sela, siluju i ubijaju svoje dojučerašnje sugrađane. Cilj ovog teksta nije da se bavi raspadom Jugoslavije, već da ukaže na to da se ispod privida dobrog života može razvijati psihopatski uticaj, koji će kasnije eskalirati i čitavo društvo gurnuti u loša vremena.
- Menjali su se danima na meni, dok nisam ostajala u besvesnom stanju. Nisu me samo silovali. Tukli su me i sekli po telu. Svuda imam ožiljke, gasili su cigarete po meni, po genitalijama. Nema reči kojima se mogu opistai sav bol, svo poniženje i strah od tih ljudi. Ako su uopšte ljudi – priča M.M. iz Bosne o iskustvu sa dobrovoljcima pod komandom Željka Ražnatovića Arkana, tokom rata u Bosni. Njenu priču preneo je portal Telegraf.
Kako se navodi u knjizi „Politička ponerologja“, tokom dobrih vremena psihopate se vođeni svojim prirodnim nagonima za sticanje moći infiltriraju u društvene strukture, često pod maskom neke ideologije. Kada konačno preuzmu neku organizaciju normalnih ljudi, oni postavljaju svoje unutrašnje „psihologe“, koji će nove i stare članove posmatrati, kako bi omogućili napredak ostalim individuama sa psihopatološkim poremećajima, dok će normalnim ljudima napredovanje i udeo u vlasti biti ograničen.
Praktično nema ideologije i strukture koja ne može biti psihopatirana i iskrivljena u odnosu na izvorni oblik. Poljski psihijatar Lobačevski kao jedan od primera ideologije iskrivnjene psihopatskim infiltriranjem ističe komunizam. Prema njegovom svedočenju, predratni poljski komunisti trpeli su najrigorozniji teror u onom što je posle Drugog svetskog rata bila „komunistička“ vlast, jer su bili svesni toga da i pored zvaničnog naziva, oni ne žive u pravom komunizmu. Takođe priznaje i to da većina predratnih poljskih komunista nisu bili psihopate. Ovom procesu potpadanja pod psihopatološki uticaj podložne su i religije, što objašnjava zašto se u ime religija često čine najstravičniji zločini, i pored toga što gotovo sve one propovedaju mir, ljubav i bratstvo među ljudima. Ponerogenizaciji je posebno podložna i psihijatrija, što kroz ograničen pristup informacijama, što kroz izmišljanje dijagnoza i smeštanje političkih protivnika u sanatorijume.
Tokom uspona, kao i na vrhuncu psihopatske vladavine, normalni ljudi izloženi su stravičnom fizičkom, ali i psihičkom teroru. Za to se koriste najniža sredstva, poput iskrivljenog morala, izokrenute logike, skrivanja informacija i zamene činjenica.
Najaktuelniji primer izokrenute logike je navodno stvaranje klase beskorisnih ljudi zbog tehnološkog i ekonomskog napretka, na koju je nedavno skrenuo pažnju i Bil Gejts, osnivač korporacije Majkrosoft. Ta klasa bi u budućnosti mogla da čini više od polovine, ili čak većinu stanovništva. Oni bi ostali bez posla, egzistencija bi im stalno bila pod znakom pitanja, a osećaj besciljnosti i praznine bi kompenzovali antidepresivima i virtualnom realnošću. Izokrenuta logika u ovom slučaju jeste to, da sistem postoji zbog ljudi, a ne ljudi zbog sistema. Te ako sistem većini ljudi ne zadovoljava egzistencijalne potrebe, niti uzima u obzir ljudsku potrebu za smislom sopstvenog postojanja, onda bi se moglo logično zaključiti da je sistem taj koji je nepotreban i beskoristan, a ne većina ljudi.
Za indoktrinaciju u psihopatski način razmišljanja koriste se obrazovanje, mediji, kao i skoro svaki dostupan društveni pritisak. To ide čak dotle da normalan čovek počne da misli da sa njim nešto nije u redu, te da mu se na neki način nametne osećaj krivice i niže vrednosti, zato što nije psihopata.
Da se prava psihopatološka priroda vladajuće klase ne bi razotkrila, patokrate na jedan broj odgovornih mesta u društvu postavljaju normalne ljude, koji su podobni kroz pripadnost patokatskoj partiji, ili korporaciji i uglavnom indoktrinirani kroz obrazovanje, medije i druga sredstva. Sve ovo utiče na stvaranje negativne selekcije. Na važna mesta u društvu ne dolaze oni koji bi trebalo, na osnovu ličnih talenata, veština i obrazovanja, već podobni. Oni svoju nekompetentnost pokušavaju da sakriju bavljenjem nebitnim problemima i odstranjivanjem kompetentnih, kako ih ne bi razotkrili, navodi se u naučnoj studiji Lobačevkog.
Ova pojava je posebno vidljiva u srpskom društvu danas, gde je teško dobiti bilo kakav državni posao bez članstva u vladajućoj partiji. Partijska knjižica, podobnost i poslušnost, postala je daleko najvažniji kriterijum, kako kod zapošljavanja, tako i kod napredovanja. To je često destruktivno za sam patokratski sistem, jer su prema Lobačevskom psihopatološke individue ispodprosečno sposobne i talentovane, te moraju da iskoriste potencijale običnih ljudi.
Drugi primer negativne selekcije je kroz korporacije. Više šanse da napreduju u korporativnim hijerarhijama imaju psihopate, zato što se njihov predatorski pristup gaženja svega pred sobom pokazao uspešnijim u ostvarivanju profita, što je glavni cilj neoliberalnog kapitalizma. Portal B92 preneo je pre dve godine izjavu psihologa Džejmsa Olivera, autora knjige „Kako napredovati u svetu laži, zabijanja noževa u leđa i prljavih trikova“, prema kojem su za sve skorije finansijske krahove odgovorni ljudi sa psihopatskim ponašanjem. U istom tekstu citira se i britanski akademik Klajv Bodi, koji za finansijski pad 2009. krivi poslovne vođe, koji ispoljavaju psihopatsko ponašanje.
- Verujem da oni utiču na moral celokupne organizacije, u silaznoj spirali. I utiču na sve ljude koji ih okružuju – rekao je Bodi.
Njegove reči potvrđuje priča britanske novinarke, oslovljene samo sa Miranda, koju je objavio BBC, a preneo B92. Ona govori o svom šefu:
- Svi su mu bili krivi ako išta pođe naopako. Usred noći stizali su mejlovi, kopirani svima, u kojima je „krivac“ ponižavan. Menadžeri srednjeg nivoa i urednici međusobno su se obračunavali, da bi postali njegovi miljenici – rekla je Miranda.
Pošto je genetsko nasleđe bitan faktor u pojavi psihopatoloških i drugih poremećaja ličnosti, može se postaviti i pitanje – da li je održavanje krvnih loza pomoću ugovorenih međusobnih brakova u vladajućoj klasi svojevrsno negovanje ovakvih poremećaja? Jedan od vladara kojeg je u svojoj studiji Andrej Lobačevski naveo kao osobu za koju se znalo da pati od određenog poremećaja ličnosti jeste nemački kajzer Vilhelm, koji je ovu državu poveo u Prvi svetski rat. Na drugoj strani u tom sukobu bili su engleski kralj Džordž i ruski car Nikolaj Drugi Romanov, obojica kajzerovi bliski rođaci. Faktički, milioni ljudi su umrli i propatili zbog odluka malog broja ljudi, koji, kao bliski rođaci, dele sličnu genetiku.
Poljski psihijatar ipak ističe, da je veoma nezahvalno postavljati dijagnozu psihopatije istorijskim ličnostima. Međutim, jedan od vladara koji se može pomenuti zbog svoje reputacije, jeste vlaški knez Vlad Treći, za života znan kao Vlad Nabijač, a poznat i po tome što je poslužio kao inspiracija za lik grofa Drakule. Ovaj vladar je odgovoran za smrti hiljada svojih podanika. Prema nekim podacima ubio je više Rumuna – svog naroda, nego Turaka, protiv kojih se borio. Ipak ono po čemu je ostao zapamćen jeste neverovatna brutalnost. Pored njegovog omiljenog načina ubijanja, nabijanjem na kolac, ljude je spaljivao žive, seckao ih je kao glavice kupusa, a postoji i priča da je dok je bio zatvorenik mađarskog kralja, od stražara kupovao vrapce i miševe, koje je u svojoj tamnici nabijao na kolac i čupao im perje. Priče o ovom vladaru su opšte poznate, te neće biti detaljno opisivane u ovom članku.
Ali ono što je važno jeste to, da se Vlad Treći i danas u Rumuniji, pa i van nje, smatra herojem, jer je svojom brutalnošću u kažnjavanju postigao disciplinu mitskih dimenzija. Navodno je u njegovo vreme narod pio vodu iz zlatnih pehara, koji su stajali na javnim bunarima i koje niko nije smeo da ukrade zbog straha od kazne. Cilj opravdava sredstvo – ma koliko sredstvo bilo monstruozno, na neki način je poruka veličanja Vlada Drakule u narodnoj tradiciji. To svedoči u prilog hipotezi Lobačevskog, da je tradicionalni pogled na svet nedovoljan, kako bi se spoznao razvoj patokratije i društvenog zla kroz uticaj psihopata.
Ipak, patokrate nisu računale na to da će ljudi kroz traumatične kontakte sa njima i njihovim sistemom spoznati pravu prirodu problema. Lobačevski ističe da ljudi koji su imali neposredan kontakt sa patokratama u društvima zahvaćenim ovim problemom, mogu biti veoma korisni u društvima normalnih ljudi, jer raspolažu iskustvima i razumevanjem potrebnim da se spreči razvoj patokratije u njima. Svako društvo i država podložno je ovoj, kako se opisuje u naučnoj studiji, najgoroj društvenoj bolesti.
Što se tiče društava zaraženih patokratijom, kada dođe do spoznaje problema, ljudi postaju solidarniji, samoinicijativniji i organizovaniji u borbi protiv vladavine psihopata. Vremenom se čak i neki od normalnih ljudi koji rade za psihopatski režim priključuju rešavanju problema, radeći kao unutrašnji saboteri. Najpoznatiji primer toga danas je verovatno Edvard Snouden, bivši radnik američke Nacionalne bezbednosne agencije, koji je razotkrio špijuniranje građana od strane te organizacije.
Prema ponerološkoj teoriji, objektivno razumevanje psihopatske prirode patokratije vremenom menja prirodni pogled na svet, obogaćujući ga kvalitetnijim sadržajem, zasnovanim na novim informacijama i spoznajama. Sa te tačke gledišta, psihopate imaju svoju ulogu u razvoju svesti čovečanstva o načinima širenja zla, kao i njegovoj psihopatološkoj i genetskoj prirodi.
Ujedno, razumevanje stvarne prirode problema slabi njegov uticaj i čini ljude imunijim na njega. Kao konačno rešenje, pored razumevanja problema, Lobačevski vidi i oproštaj psihopatama, sa kojima treba kasnije ostvariti suživot, uz punu svest o njihovoj prirodi. On predlaže i to da, kao i patokratske organizacije, udruženja normalnih ljudi treba da imaju unutrašnjeg psihologa, koji će psihopatološke individue na vreme prepoznati i ograničiti im pristup ka uticajnim društvenim pozicijama.
Reference:
http://www.galaksija.com/politicka_ponerologija/ponerologija_sadrzaj.htm
http://documents.tips/documents/politicka-ponerologija.html
http://www.b92.net/tehnopolis/vesti.php?yyyy=2016&mm=05&nav_id=1134460
http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2014&mm=03&dd=08&nav_id=821224
https://www.google.rs/?gws_rd=ssl#q=vlad+drakula
http://www.intermagazin.rs/stravicna-ispovest-logorasice-iz-ausvica-zovem-se-82304/
Tekst: Miloš Pavkov