На Трећој седници Жирија за доделу награде „Стеван Пешић“ (Зоран Ђерић, председник; Зденка Валент Белић и Владимир Гвозден, чланови), која је одржана у Новом Саду, у понедељак 14. децембра 2020. године, једногласно је одлучено да се награда „Стеван Пешић“ за 2020. годину, додели Ивану Негришорцу, песнику из Новог Сада, за песничку књигу Огледала Ока Недремана, у издању „Лагуне“ из Београда и „Фондације Група север“ из Новог Сада, 2019. године
Иван Негришорац је рођен 1956. године у Трстенику. Живи у Новом Саду и на Филозофском факултету предаје теорију књижевности и креативно писање.
Пише поезију, прозу, драмске и критичке текстове, бави се проучавањем српске књижевности и културе. Објавио је преко 250 критичких, теоријских и књижевноисторијских текстова у периодици и научним зборницима. Радовима из области пруочавања књижевности учествовао је на преко 50 научних скупова у земљи и иностранству.
Објавио је књиге песама: Трула јабука (1981, Награда „Горан” за младе песнике); Ракљар. Желудац (1983); Земљопис (1986); Топло, хладно (1990); Абракадабра (1990, Награда Друштва књижевника Војводине за књигу године); Хоп (1993); Везници (1995, Награда „Ђура Јакшић”); Прилози (2002); Потајник (2007, Змајева награда Матице српске); Светилник (2010, Награде „Раде Драинац”, „Бранко Ћопић” и Жичка хрисовуља и Грачаничка повеља), Камена чтенија (2013, 2014, Награде “Меша Селимовић”, Печат времена, Печат вароши сремскокарловачке, Велика базјашка повеља и Повеља Мораве), Чтенија (изабране песме, 2015),Матични млеч (2016), Изложба облака (изабране и нове песме, 2017, Награде “Деспотица Ангелина Бранковић” и “Златни крст кнеза Лазара”), Огледала Ока Недремана (2019). Публиковао је роман Анђели умиру (1998), као и драме: Фреди умире (1987); Куц-куц (1989); Истрага је у току, зар не? (2000); Видиш ли свице на небу? (2006, Награда „Unirex” за драму).
Објавио критичке монографије: Легитимација за бескућнике. Српска неоавангардна поезија: поетички идентитет и разлике (1996), Лирска аура Јована Дучића (2009), Истрага предака: Искушења колективног и индивидуалног опстанка (2018, Награда “Слободан Костић” и специјална награда Сајма књига у Вишеграду) и Његошевски покрет отпора (2020).
Текстови су му превођени на енглески, француски, немачки, мађарски, румунски, македонски, словеначки, чешки, грчки, албански, кинески. Добитник је и других награда и признања.
Четири деценије песничког присуства Ивана Негришорца сведоче о његовој песничкој снази и поетичкој уверљивости, али и о његовим песничким, односно поетичким преображајима који нису само формалне природе, него и суштинске, суштаствене. Из простора неоавангарде и постмодернизма, ка спевовима по узору на оне средњовековне, религиозне природе, на једној и појединих нео/симболистичких примера.
Нова песничка књига Ивана Негришорца, Огледала Ока Недремана, чија лирска узвишења налазимо у циклусима “На далеке путе”, “Члан хора”, “Тамна светлост”, “Облаци и пепео”, а њену емотивно-лирку кулминацију у завршној песми “Ко је то у нама?”може се читати као песнички путопис. Са формалног аспекта, за ове стихове карактеристични су традиционални поетички поступци и лирски тон, честа опкорачења, наративност, сликовитост, рима и, повремена, онеобичена интерпункција, којом се постиже експресивност и драматичност исказа.
Када је у питању религиозни аспект ових стихова, као и у претходним књигама, песник и његова поезија доспели су у стање јединства са митопејски опеваним Свевишњим и Универзумом – сакрално се изједначава са естетским. Певање на међи овоземаљског и оностраног наговештава могућност путовања и путописања у оба правца – и сагледавање и лица и наличја егзистенције.
Лирски субјекат поседује високу дозу емпатије према свету и његовим појавама. Како се крећемо кроз странице књиге ово осећање нараста до димензија стапања „ја“ и „не ја“. Разумевање, саосећање и прихватање другог и другачијег знак је просвећене перцепције, песникове потребе за хармоничним стапањем са Апсолутним.
„С обзиром да је ово путописни роман, текстове треба читати са радошћу и са тугом“, каже аутор на почетку књиге сакривен у скромни „коментар једног анонимног доушника“. То нас наводи да његово певање у овој књизи доживимо као путописање овог и оног света. Путовање је за песника духовно искуство, мада путује (према називу прве песме из ове збирке) „од немила до недрага“. Било да иде само ту негде близу – у Вишеград или Темишвар, било да оде у својим трагањима мало даље – до Прага, или још даље – у Париз, Торонто, Колорадо, Сан Франциско, Техеран, Исфахан или стварно далеко у Пекинг – свугде проналази за себе и човечанство релевантне саговорнике и у тим живим духовним сусретима са интелектуалним величинама доживи спознајно искуство. Ова путовања обједињује потрага за одговорима на лична питања, унутрашња запитаност лирског субјекта и претходно формиран однос у менталном пртљагу. Путовање на онај свет праћено је вером у Божји наум и самопрекором због повремених сумњи.
У овим песмама кретање се одиграва и кроз време – у ширим цивилизацијским раздобљима или само у границама личне прошлости. Сећање је кретање које је у стању да превали велике удаљености. Да би се безбедно путовало овом димензијом код Негришорца долази до срећног укрштања разума и емоције. Свевременост интелектуалног наслеђа изузетних појединаца прожима благонаклоност, поштовање, чак и љубав „без које ништа постојало не би“ (“Из које таме допире ова светлост”). Овако срећан спој као да ствара временске капсуле у којима се лирски субјекат смешта у ауру великих мислиоца и бива награђен предахом – као највећом наградом савременог живљења.