Дуго очекивана премијера филма о љубавној причи Лазе Костића и Ленке Дунђерски, која је уприличена 21. децембра пред новосадском публиком , наишла је на опште одушевљење наших гледалаца.
Два сата филма у коме је сваки кадар одисао чистим емоцијама и веродостојним приказом времена у коме су живели Лаза и Ленка, редитељ Здравко Шотра ће претворити у серију од 11 епизода, које ће се приказивати на нашој националној телевизији.
Карте за овај филм су биле увелико распродате пре саме премијере, а гледаоци су стрпљиво чекали да филмска екипа прошета црвеним тепихом.
Лазу Костића је маестрално одиграо наш популарни глумац Војин Ћетковић, који је своје утиске са снимања поделио са многобројним медијима.
„За ову улогу сам се припремао три године, а дошла ми је сасвим случајно. Био сам позван да од господина Радомира Путника да говорим Костићеву песму –Santa Maria della Salute-на додели награде Доситеј Обрадовић академику Владети Јеротићу и верујте да сам се после тога заиста будио ноћима и размишљао о њој. Након тога добијам позивам из Србобрана да исту песму говорим на данима Ленке Дунђерски где се окупља бројна глумачка екипа. Сутра дан добијам позив од Здравка Шотре који ми говори како је написао сценарио за серију. Заиста је био проблем сажети толики материјал, један тако богат живот, у један двосатни филм. „- рекао је Ћетковић.
На питање како је он лично доживео Лазу Костића, који је за време у коме је живео био прилично ексцентричан, рекао је: „Па сваки учен човек је помало ексцентричан. Они нису били помирљиви са таквим животом и оним што им је дато. Он је био толико комплексна личност да је то невероватно, али било је и погодно тле за то. Живео је у Војводини, изузетно образован, доктор права. Живео је и у Пешти , и био је врло национално јак и утицајан и онда је заглављивао у затворе два пута. На крају се замерио и краљу Милану због којег је први пут био у тамници у Аустроугарској, па је морао да бежи код књаза Николе, па се и њему замерио, јер му је сметала та нека чврста диктаторска атмосфера и цензура. Познато је да је он оснивач првог српског новинарског друштва. Многе ствари је он први основао, био је тај неки фитнес тип, људи су сматрали да је луд. Само је схватао да му та за оно време необична физичка активност помаже у бољем раду. Није се либио ни да се скине го ни до појаса и да трчи тако и да му се сви смеју и крсте, ал на крају га прихвате таквог какав јесте. Највећи изазов у снимању овог материјала је био изузетно кратак рок снимања од свега 70 дана. Требала нам је огромна енергија и концентрација да бисмо данима снимали више од 12 сати.“
Млада глумица Тамара Алексић је врло уверљиво дочарала лик Ленке Дунђерски и придобила бројне симпатије како гледалаца тако и филмске критике.
„Ленка је била једна фасцинантна особа. Познато нам је фактографски шта је она све знала и чија је била. Знамо причу о њеним родитељима, о њеном породичном стаблу, о томе да је говорила четири језика, да је јахала, писала песме, свирала клавир, али заправо ми њу највише познајемо кроз очи једног заљубљеног песника и из прича људи који су то додатно идеализовали. Самим тим Ленка је нестварна и она је муза и онда се поставља питање како од ње направити човека од крви и меса, неког ко ће да буде жива особа и са којом можемо да се повежемо. Тако да мислим да је то заправо био највећи изазов ове улоге. Изузетно сам уживала у томе, јер њена личност је невероватно инспиративна“- рекла је Тамара Алексић.
Аутор текста: Јелена Допуђ
Фотографије: Жељко Савић