У стриктно поетичком смислу Мировићева песма се разлистава као мера саодноса између оног што је његов лични карактер и његовог дара. Она недри из пуноће енергије доживљаја, са свешћу о његовој непоновљивости – јер, није наодмет подсетити, ново пролеће не враћа на дрвеће старо лишће. Она се, хоће и као садејство и саоднос уобразиље и сећања. Јер не постоји снага уобразиље која не почива на сећању и не постоји сећање које већ не садржи у себи неку страну снаге уобразиље.
Као што нас је, у претходним двема књигама, суочио с искушењима духовно оболелог савременог човека, без унутрашњег сагласја, који је препуштен дивљем галопу чула, тако нас, новом књигом, шета цивилизацијско-историјским хоризонтима, скрећућ пажњу на оне изразите личности које су их обасјавале. И у једном и у другом случају – једнако понесено и једнако успешно.
Селимир Радуловић
Усред буке и беса све убрзаније свакодневице, песник Игор Мировић у својој новој књизи уводи читаоца у једну узбудљиву паралелну игру искустава, личних и општег. Трагом личне перцепције одабраних елемената историјског на платформи дилема данашњег човека, он учитава један део историје цивилизације као личну песничку онтогонију. Но, те историјске реминисценције само су оквир за егзистенцијалне реминисценције, из разговора на класичне теме израста убедљива прича о суровим антиномијама нашег савременог света, света у коме „пакао гризе рај”.
Тражећи упоришне тачке између ероса и етоса, као кључних елемената нашег постојања, материјалног и духовног, Мировић зарања у древне цивилизације које чине смисаони оквир пројекцији света савременог човека. Уз помоћ огледала прошлости, и огледала ироније често маскиране у риму, овај песник нам непатворено и чисто износи своју визију савременог света.
Етос имагинације песничког гласа слаже слике и ожиљке истеклог времена као да постоји. Оживљава његова чворна места, муку и дилему, сажетак смисла трајања. Песник подноси заклетву етосу као смислу. Хаос и равнотежа историје и садашњице, виде се овде, у тами злослута наднетог над еросом самоодржања, док се излизане кошуље знања облаче на нова и нова одела тела.
Иза ове дубоко песимистичне визије света – у којој се овде и сада, прелива у тамо и онда, или обрнуто – препознајемо и смисао зреле мудрости која се не либи да поставља оно најтеже питање овог песника – да ли је песниково ја и даље његово исконско ја?
Ненад Шапоња
Извор: Друштво новосадских књижевника
Администратор: ДНМ