Način vajarskog izraza menja i duh vremena- Laslo Silađi, skulptor
Po čemu se razlikuje današnje shvatanje vajarstva od pređašnjeg?
– Verujem da to zavisi i od lčnosti vajara, ali i od vremena u kom su se On i njegovo stvaralaštvo zadesili. Po meni ne postoji moderna i tradicionalna umetnost, već je ona uvek savremena. Snaga skulpture je uvek u njenoj vanvremenosti. Ona takođe ima i tu pogodnost da bude postavljena u javnom prostoru, te da komunicira sa svojom publikom u svakom trenutku. A ta pogodnost postoji od pamtiveka do danas. Međutim, vajar ima mogućnost izbora na razmeđu, On – materijal i odabir razloga za izražavanje putem skulpture. Na Njemu je sve, On bira, On odlučuje.
Ko su bili Vaši uzori, kako su proticali studentski dani?
-Svako ima svoje uzore posebno u studentskim danima. Na mene su od vajara u tim danima uticaj imali Mikelanđelo, Brankusi i Henri Mur . Mikelanđelo je razvio u meni nemerljivu ljubav prema mermeru, i dan danas mi je prenosi. Brankusi me je u studentskim danima naučio jednostavnosti, skidao mi je pred očima svu nepotrebnu mahovinu suvišnog što skulpturu neretko prekriva , a Henri Mur , nesvesno približavao me je „Praoblicima“.
Ima li tradicionalno vajarstvo perspektivu ili će intermedijalna umetnost da preuzme „likovno tlo“?
– Na ovo vaše pitanje dao sam već delimično odgovor, dakle svaki stil ili način izražavanja i u vajarstvu je, po meni, uvek Savremen. Umetnik živi u svom vremenu, ono utiče na njegovo poimanje sopstvene skulpture i time se stvara neprekidan lanac izražavanja, ali i povezanosti. Vrednosti u umetnosti su večne, a lični izraz najčešće odražava individualnost . Mi „hodamo“ po utisnutim tragovima predaka, ostavljajući za sobom sopstvene tragove, po kojima kasnije hodaju potomci . Po meni sve je tu jednostavno, a način vajarskog izraza menja i duh vremena, u kojem vajar stvara, međutim vajarevo poimanje sopstvenog izraza je njegov život, suština njegovog postojanja i uverenja da stvara nešto sasvim svoje, što će odoleti zubu vremena
Da li Novosađani znaju da je njihov savremenik stvorio prone skulpture u gradu mira i kulture?
Hvala na ovom pitanju, zaista mi prija, evo vi, Suzana, kao Novosađanka već to znate, što je dobar početak i uliva mi nadu da niste ujedno i jedina sugrađanka! Mislim da Novosađani dobrim delom znaju za moje spomenike, skulpture, biste, portrete i za moju spomen ploču, što sve skupa čini dodatno ambijent našeg grada, samim ti znaju i za mene kao njihovog sugrađanina . Jednom prilikom šetajući se Zmaj Jovinom, u susret mi je došao naš ugledni književnik, pesnik…Jovan Zivlak i kratko me je pitao: “ Šta ima novo“ ? Odgovorio sam mu : “ To što napravimo“.
Kakav treba da bude odnos vajara i publike, koje su to predosti imali nekadašnja vajarska imena u odnosu na današnja?
-Odnos vajara i publike, po meni je uvek isti , a ogleda se u uzajamnom poštovanju. Celog života kroz sopstveni rad sebe posvećujem publici . Sve što radim, radim za njih. Toga sam neprekidno i duboko svestan. Verujem da se u međuvremenu stvorilo uzajamno poverenje.
Na koja pitanja treba da odgovara današnji umetnik? Da li je politici dozvoljeno mesto u kulturnim krugovima?
-Ne spadam u angažovane umetnike. Imam svoje vizije i pokušavam da ih približim publici. Snaga skulpture u javnom prostoru je i u njenoj bezvremenosti. Pitanja postavljam samo sebi : da li sam ikada izneverio svoje ideale i vizije. Ta pitanja mi stalno stoje pred očima. Mislim da nisam izneverio ni svoje viđenje umetnosti , ni svoje vizije. Ne postoji model ili obrazac za umetnost . Najjednostavnije, umetnost to je sam umetnik. Umetnost, to sam ja.
Šta trenutno stvarate?
– Trenutno klešem Mesečevu pticu, u mermeru zapremine 2.6 m3, skulptura je do pola već isklesana, nije niodkoga naručena, kupio sam i dopremio sebi arađelovački beli venčac, i klešem je za sebe, iz čiste ljubavi.
Izvor: TV Ars Medija
Administrator: DNM