pro tools 9 free for pc microsoft office access 2010 support free intel audio driver windows 10 rtkvac.sys windows 10 driver download free hp deskjet 3050 software windows 10
Налазите се овде
Почетна > Културна Политика > ГЕНЕЗА РАДИКАЛНОГ ФЕМИНИЗМА

ГЕНЕЗА РАДИКАЛНОГ ФЕМИНИЗМА

Комплементаристички одговор на радикални феминизам (4)

ГЕНЕЗА РАДИКАЛНОГ ФЕМИНИЗМА

s-2

Феминистичка идеологија је продрла у све сфере јавног и приватног живота. Не живимо у доба либералног феминизма – феминизма који захтева равноправност жена са мушкарцима, већ у доба радикалног феминизма који захтева привилегован положај жена. Циљ радикалног феминизма јесте да се у неким сферама друштвено-политичког и друштвено-економског живота изрши паритетна заступљеност жена и мушкараца. Практично, тај захтев је довео до тога да законодавство систематски даје привилегије женама.

  1. Владавина радикалног феминизма

Данас у Србији постоји више политичких тела за „родну равноправност”. То су: „Управа за родну равноправност” Министарства рада и социјалне политике Републике Србије, „Одбор за равноправност полова” Скупштине Републике Србије, „Савет за равноправност полова” Владе Републике Србије, „Секретаријат за рад, запошљавање и равноправност полова” АП Војводине, „Одбор за равноправност полова” Скупштине АП Војводине и „Завод за равноправност полова” АП Војводине. Агенду радикалног феминизма спроводе републички и покрајински омбудсмани – заштитници грађана. Републички Заштитник грађана Саша Јанковић усрдно се бори за права жена. Практичнио је и функција Заштитника грађана постала пункт за ширење радикалног феминизма.

Поред ових државних тела, постоје и многе друге феминистичке организације у невладином сектору (НВО). Чак и оне невладине организације које нису изричито феминистичке углавном су под његовим утицајем. Све у свему, целокупна српска политичка елита спроводи агенду радикалног феминизма. Бројне организације сматрају себе одговорним за промовисање равноправности полова. Да је то тако, то би било О.К. Али, оне заправо не промовишу равноправност полова, него привилегованост жена. Како је до тога дошло?

 

  1. Социјалистичка „родна равноправност”

У Србији су жене стекле равноправност са мушкарцима Уставом ФНРЈ донесеним 31. јануара 1946. Сви наредни устави прокламовали су равноправност жена и мушкараца. Са аспекта права, равноправност полова је постигнута пре више од 60 година. Ако нисте старији од 80 година, ви не можете да се сећате периода када је постојала неравноправност жена са мушкарцима. Тела која се номинално баве равноправношћу полова баве се послом завршеним давно пре него што су се њихови промотери и родили.

Оно за шта се многобројни секретаријати за равноправност полова заиста залажу јесте „родна” равномерност. Разлика је семантички и правно суптилна, али суштински велика.

Ти секретаријати спремно истичу да су жене у периоду после Другог светског рата, и поред прокламоване равноправности, у неким друштвено-политичким и друштвено-економским сегментима биле у другоразредном положају. То је тачно, али разлог за то није правна неравноправност него – највећим делом – физичко-биолошка и психо-ментална различитост полова, тј. неспремност жена да се баве одређеним занимањима.

Социјализам је био еманципаторски покрет. Он се залагао за „родну” (тада се говорило полну), социјалну (тада се говорило класну) и националну равноправност. Те су се равноправности – вероватно – могле остварити само под условима диктатуре. У природном стању, полови, класе и нације живе у сукобу. Што је добро за један пол, није добро за други; што је добро за једну класу, није добро за другу: што је добро за једну нацију, није добро за другу. Пролетерска диктатура није била ништа друго него покушај да се сукоби међу тим завађеним групама изгладе. Социјализам је заговарао егалитаризам − идеологију која за свој идеал има свет без полне, класне и националне борбе. Комунистичка диктатура је била покушај да се природни друштвени сукоби наређењима од врха власти ублаже и чак елиминишу. Комунисти су тежили − сведено на своју антрополошку суштину – остварењу ранохришћанских идеала. И рано хришћанство је заговарало егалитаризам.

 

  1. Демократске социокултурне дискриминације

Са увођењем демократије изронили су сви друштвени сукоби: полни, класни, верски, национални и ини. Појавиле су се разне социокултурне дискриминације: сексизам (sexism), класизам (classism), конфесизам (confessism), национализам (nationalism), ејџизам (ageism), урбизам (urbism), факултизам (facultism), хелтизам (healthism), хајтизам (heightism) и бјутизам (beautism). Они подразумевају дискриминацију на основу: пола, економског стања, вероисповести, националности, старости, места становања, образовања, здравственог стања, висине и лепоте. Наравно, разлике међу људима су природне. У том смислу, и „дискриминација” међу људима је природна појава. Али те сукобе друштво свесном политиком може или да подстиче или да ублажава. У социјализму су се неговале вредности друштвене правде и солидарности. У „дивљем” капитализму царује борба за опстанак у којој је ближњи такмац, а не сарадник. Друштвена патологија савременог српског друштва последица је антрополошке филозофије по којој је човек човеку вук. У савременом „либералном” капитализму влада „рат свих против свих” (Хобс). Али ниједно друштво не може дуго да трпи унутрашње сукобе. Отуда произилазе покрети за њихово ублажавање. То су корени савремног српског феминизма, синдикализма, екуменизма и интернационализма. Савремени еманципаторски покрети су последица природне конфликтности демократије.

 

  1. Институционални развој феминизама у Србији

У данашњој Србији владајућа идеологија је радикални феминизам. Њу подупиру званични органи за родну „равноправност”, службе за запошљавање и ина државна тела. Ту иделогију подупиру и многобројна феминистичка удружења из невладиног сектора (НВО). Како је до тога дошло? Како смо од традиционалног, патријархалног друштва постали друштво у коме је радикални феминизам владајућа идеологија?

У социјалистичкој Југославији није постојало ниједно феминистичко удружење изван контроле владе. Женске интересе је бранио Антифашистички фронт жена (АФЖ), основан током Другог светског рата (6. децембра 1942). Године 1953. формално је престао с радом. Фактички је наставио да делује у оквиру Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРНЈ) као Савез женских друштава Југославије. Године 1961. формирана је Конференција за друштвену активност жена. У бити, није постојала потреба за независним феминистичким покретом, јер је полну равноправност гарантовао Устав кога подржава диктатура КПЈ/СКЈ. Ипак, неке образоване жене су самоиницијативно покренуле „женско питање”.

Модерни српски феминизам започет је средином седамдесетих година XX века. Камен међаш представљају феминистичка предавања у Студентском културном центру у Београду започета 9. априла 1975. Ове трибине су временом замрле, али многе феминисткиње које су на овим трибинама учествовале наставиле су да раде на различитим феминистичким пројектима. Појављивали су се многи феминистички текстови у штампи (Дуга, Омладинске новине, Полет, Свет, Двоје, Старт, Свијет, Данас, НИН), тематски бројеви о феминизму у недељним новинама (Репортер) и политичким часописима (Марксизам у свету). Феминисткиње су позиване у школе, обданишта и студентске домове да говоре о феминистичким темема и да организују округле столове, радио и ТВ емисије. Феминисткиње су се избориле и за приступ у „женску штампу”. Тако је у „Базару”, утицајном женском часопису, постојала стална рубрика Софије Тривунац. У њој је она давала феминистичке одговоре на питања читатељки. Софија Тривунац је 1985. основала први центар за феминистичку терапију у Београду. Лепа Млађеновић је покренула феминистичку групу „Жена и друштво” 1986. То се може узети као формалан почетак радикалног феминизма у Србији.

Србија је деведесетих година XX века била у ратном окружењу и економски осиромашена. И поред тога, феминистичка удружења су се намножила као печурке после кише. Сва се могу поделити у четири групе. Прву групу чине политичке организације. Оне су махом антиратне групе (Београдски женски лоби, Женска странка, Женски парламент, Жене у црном). Другу групу чине оргнизације за борбу против насиља (СОС, СОС за девојчице, Инцест траума центар, Сигурне женске куће). Трећу групу чине различите организације за маргиналне жене (за лeзбијкe – Labrys, за избеглице – Ластавица, за инвалиткиње – Из круга). Четврту групу чини организација феминистички оријентисаних образованих жена (Центар за женске студије).

Када је 2000. Социјалистичку партију Србије (СПС) на власти заменила Демократска опозиција Србије (ДОС) број женских организација је поново порастао. Разлога за тај пораст има много, али је основни тај што владајућа елита промовише феминистичке оргнизације жалећи тиме да покаже своје еврипејство и либерлаизам. ЕУ финансира многе феминистичке НВО и притиска нашу власт да спроводи идеологију радикaлног феминизма.

При законодавним телима – Скупштини Србије и Скупштини АП Војводине – постоје „Женске парламентарне мреже”. Оне директно утичу на предлагање и усвајање феминистичких закона.

У Београду делује Аутономни женски центар, једно од најјачих упоришта радикалног феминизма код нас. Он је практично део извршене и законодавне власти.

Данас у Србији има стотињак феминистичких организација. Нема већег града у Србији који нема бар једну феминистичку организацију. Исто тако, у скоро сваком већем граду у Србији постоје „Сигурне женске куће”.

Покрет за мушка права је слаб и неорганизован. Углавном се своди на личну иницијативу појединаца. Мушкарци не само да нису добро организовани, него нису још ни свесни своје обесправљености. Прво што је потребно јесте то да мушкарци постану свесни да су de iure и de facto у подређеном положају. Али мало ко о томе има икакву свест.

 

  1. Феминистичке пропагандне тактике

Радикални феминизам се пропагира на бројне начине. Значајно пропагандно средство су медији: радио, телевизија, интернет, новине и разне друге публикације. Пропагира се и преко течајева које организују разне школске и владине установе. Пропагира се и преко изричито феминистичких часописа. „Феминистичке свеске” су намењене феминистичком активизму, „Женске студије” феминистичкој теорији, Pro Femina феминистичком стваралаштву, „Темида” правима жена итд. А колико има часописа који промовишу искључиво мушка права и мушке интересе? Ниједан. За такав поглед на свет не постоји чак ни назив. Можда би маскулинизам био прикладан израз? Израз већ постоји у енглеском (masculinism), али код нас је практично непостојећи.

Феминизам је ригидан у својим основним постулатима, али флексибилан у тактици. Нека феминистичка удружења своје интересе везују за друге идеологије: пацифизам (антимилитаризам), екологију (очување природне средине), секуларизам (одвајање цркве и државе, тј. забрану одржавања веронауке у школама), хомосексуализам (покрет хомосексуалаца и лезбијки) итд. То везивање за друге идеологије феминизму даје гипкост и снагу. Феминисткиње су мудре.

У оквиру академског феминизма постоји чак и покушај да се феминистички интереси повежу са владајућом религијом у српском друштву (православљем). У том смислу је др Свенка Савић објавила зборник „Феминистичка теологија” (1999). То је кукавичије јаје: покушај да се у православље и католицизам убаци вирус феминизма. Та тактика даје делимичне резултате. Данас се и у верским круговима расправља о феминизму и то углавном са симпатијама.

Чињеница да је феминизам продро чак и у тако конзервативну идеологију, какво је хришћанство, говори у прилог тези да се данас ниједан покрет по снази не може мерити са феминизмом. То је набујала река која руши све пред собом. Ретки оспораватељи феминизма – попут моје маленкости – пред њим изгледају као Давид пред Голијатом.

 

  1. „Родне студије”

Радикални феминизам је део политике многих држава, па и наше. За оне који сумњају у исправност те политике, ту су теоретичарке радикалног феминизма спремне да вас убеде у његову исправност. Теоретичарке радикалног феминизма делују у многим образовним институцијама, а посебно у оквиру „Родних студија” (Gender studies). Како су оне настале?

Средином седамдесетих година XX века на универзитетима широм САД установљују се програми „Женских студија” (Womens studies). У неким случајевима називају се директно „Феминистичке студијe” (Feminist studies). Покрет „Женских студија” (Womens studies movement) проширио се свуда по свету. Феминизам је универзални феномен.

Иницијатива за оснивање „Женских студија” потекла је са Трећег југословенског феминистичког скупа одржаног у Београду од 30. марта до 1. априла 1990. Није прошло много, а захтев је реализован. У Београду је 1992. почео са радом Центар за женске студије, истраживања и комуникацију. Он је с пролећа 1992. организовао „Женске студије” у форми алтернативних студија. Центар је почео да издаје и часопис „Женске студије”.

Није прошло дуго, а те алтернативне студије постале су део универзитетских студија. То је било могуће и стога што су предавачице ових студија биле уједно и универзитетске професорице. „Женске студије” су почеле да се предају 1993. на Филозофском факултету Београдског универзитета (БУ). Предавачице на њима су биле: Анђелка Милић, Марина Благојевић и Жарана Папић.

„Женске студије” су касније преименоване у „Студије рода и културе” да би се избегао експлицитно сексистички назив. Иако је студиј преименован, његова суштина није. Основна тачка гледишта остала је феминистичка.

Са Београдског универзитета „Студије рода и културе” прошириле су се и на друге наше универзитете. На Новосадском универзитету „Студије рода и културе” постале су 2003. део магистарског програма, а 2004. и докторског програма.

На Факултету политичких наука у Београду „Студије рода и културе” постају 2004. део специјалистичког програма. На том факултету магистарски програм „Род и политика” реализује се од 2006.

Феминистичке „Родне студије” су у многим земљама, па и у Србији, постале део високошколског образовања. Али зар то није дискриминаторно према мушкарцима који немају своје „Мушке студије”?

 

  1. Захтеви радикалног феминизма

У својој бити, модерни српски феминизам није либерални феминизам – феминизам који се залаже за „родну равноправност”. Тај циљ је српско друштво остварило већ 1946. Савремени српски феминизам је радикални феминизам, који у Србији – као и свету – захтева привилегован положај жена: њихову недемократску, бирократску промоцију у свим сферама јавног живота. Та политика има бројне називе: афирмативна акција (affirmative action), преференцијална политика (preferential policy), позитивна дискриминација (positive discrimination), оснаживање (empowerment), родно буџетирање (gender budgeting), систем квота (quota system) итд. Назива је много, али је циљ исти: повећати политичку и економску моћ жена. Радикални феминизам у Србији не заговарају мале, изоловане групе борбених феминисткиња. Он је сада део државне политике.

Један од начина на који се то ради јесте увођење система квота (quota system). Квоте су уведене у Републици Србији Законом о локалним изборима (2002) и Законом о изменама и допунама закона о избору народних посланика (25. фебруара 2004). Оба закона утврђују да на изборној листи мора бити најмање 30% жена и да међу свака 3 кандидата по редоследу на листи мора бити по једна жена. Систем квота је недемократски, јер доводи жене до позиције моћи не путем демократског избора, већ путем биолошке датости. Систем квота није дискриминаторан само према мушкарцима, већ и према оним женама које би биле изабране у неко политичко тело захваљујући својим талентима, а које се сада могу сумњичити да су на службеној позицији само захваљујући систему квота. Нема много жена које могу уживати у помисли да су „жене-квоте”.

Уопште узев, феминизам у својим анализама свесно превиђа биологију. Он наступа са позиција да биолошке разлике нису битне, и да је скоро свака разлика између мушкараца и жена плод социјалне конструкције. Зато феминисткиње и не говоре о полу (биолошким обележјима), него о роду (социјалним конструкцијама пола). Социјални услови су свакако важни, али биолошки чиниоци су такође важни. У том смислу, није примерено користити помодни израз род. Боље је користити традиционални израз пол. Доказа о примарној важности биолошких (телесних) чињеница има на претек. Узмимо један пример. Иако постоји позитивна дискриминација – подстрек да се баве политиком – жене упорно показују отпор према тој врсти ангажмана. Жене политичари су изузеци који потврђују правило – правило да су мушкарци заинтересованији за политику. Спремнији су да се за њу боре, али и да због ње трпе и испаштају. Политика је често опасан посао, не хоби доконих.

 

  1. 9. Потреба за „Мушким студијама”

Феминисткиње инсистирају на тези да су жене дискриминисане. У извесним случајевима то је заиста тако. Том тематиком исцрпно се бави тзв. жртвени феминизам (victim feminism). Дискриминацију жена исцрпно анализирају теоретичарке феминизма, а пропагирају медији. А да ли и мушкарци могу бити дискриминисани? То је интригантније и хеуристички значајније питање. Дошло је време да поред „Женских студија” (Womens studies) добијемо и „Мушке студије” (Mens studies). У мору феминистичких публикација, потребан је један vox clamantis in deserto који ће износити мушко виђење ствари. Ако слушамо само оно што нам феминисткиње кажу, чућемо само половину ствари. Аudiatur et altera pars! Феминистичке анализе су често једностране. Реалност је сложенија. А истина је да и мушкарци имају својих проблема, често већих него жене. О мушким проблемима не бави се ниједна специфична организација, ниједан специфичан медиј, ниједан специфичан закон. Покрет који би се залагао за њихове интересе код нас не постоји. Он чак нема ни своје име. У САД он се зове Покрет за ослобођење мушкараца (Mеns Liberation Movement) или, алтернативо, маскулинизам (masculinism). Ја га радије називам комплементаризмом (complementarianism).

 

  1. Закључак

У малом месту Босански Петровац основан је 1942. Антифашистички фронт жена. Од тада жене добијају све веће и све моћније институције. Данас женске интересе брани буљук владиних и невладиних организација. Штавише, њихове интересе бране универзитетске „Родне студије”, а пропагирају и сви медији. О мушким правима не брине се ниједна установа, ниједан медиј, ниједан студијски програм. Ако нам је некада требао Антифашистички фронт жена, чини се да нам данас треба Антифеминистики фронт мушкараца.

 

Текст: Владислав Ђорђевић

Фотографија: Жељко Савић

Оставите одговор

Top