ДИГИТАЛИЗАЦИЈА МИРОСЛАВЉЕВОГ ЈЕВАНЂЕЉА

Библиотека Српске академије наука и уметности имала је част да прикаже издања Аудиовизуелног архива и центра за дигитализацију САНУ:

Српски народни покрет 1848/1849. : дигитализација грађе / Александар Костић, Бранислав Војновић. – Београд : САНУ, 2022.

Дигитализација Мирослављевог јеванђеља / Александар Костић, Бранислав Војновић. – Београд : САНУ,  2022.

Говорили су: академик Александар Костић, др Жарко Димић, Бранислав Војновић у Београду у уторак, 9. маја 2023. године у 13 часова, у Свечаној сали САНУ, Кнеза Михаила 35.

Александар Костић

ЕДИЦИЈА АУДИОВИЗУЕЛНОГ АРХИВА И ЦЕНТРА ЗА ДИГИТАЛИЗАЦИЈУ САНУ

Александар Костић

Управник Аудиовизуелног архива и центра за дигитализацију САНУ

Српска акдемија наука и уметности је 2018. године основала Аудиовизуелни архив и центар за дигитализацију (у даљем тексту – „АВА САНУ“) са циљем да се дигитализује грађа од изузетног историјског и културног значаја. Адаптацију простора и набавку опреме наменски је финансирала Влада Репубике Србије.

Као и у многим пројектима сличне врсте, на самом почетку чинило се да су јасни кораци које треба предузети, да је дигитализација нешто што има зацртане техничке аспекте и процедуре и да се набавком опреме и адаптацијом простора може приступити дигитализацији грађе. Била је то заблуда јер се већ у првим корацима показало да у Србији не постоје стандарди квалитета дигитализације културног наслеђа, као ни правни оквир који би регулисао ову делатост. Штавише, не постоји ни референтна институција која се бави дигитализацијом културног наслеђа чије би се искуство могло применити у раду АВА САНУ.

Имајући у виду значај и углед Српске академије наука и уметности, као и чињеницу да је набављена врхунска опрема за дигитализацију културног наслеђа, сазрела је свест о томе да ова једница мора да буде у рангу врхунских институција ове врсте у свету. Али, то је значило да мора да се почне од самог почетка, без јасних узора. Образована је група у којој се налазио врхунски стручњак у области дигиталне фотографије који је поставио стандарде квалитета и дефинисао начине њихове реализације и тим изузетних ИТ стручњака који су организовани целокупну ИТ ифраструктуру. Тиме је постављена основа за достизање постављених стандарда, али је то био тек почетак. Ангажовано је осам оператера који су прошли темељну обуку чија је почетна фаза трајала шест месеци и који још увек усвајају знања неопходна за достизање врхунских стандарда у дигитализацији културног наслеђа.

Све што је у почетку изгледало јасно и једноставно, показало се изузетно сложеним. Не би било нетачно ако би се констатовало да још увек нисмо до краја свесни сложености процеса дигитализације културног наслеђа који би задовољио, а у не малом броју случајева и надмашио светске стандарде. Тренутно АВА САНУ реализује петнаест пројеката, тачније, петнаест корпуса различите врсте грађе, од којих свака захтева посебна решења и посебне процедуре. И ако смо у једном тренутку мислили да смо у потпуности овладали свим аспектима дигитализације, без обзира на врсту грађе, били смо у заблуди. Схватили смо да посатвљени стандарди захтевају перманетно учење и истраживање. У томе смо за сада, нажалост, сами. Све би, наравно, било лакше и једноставније да нисмо себи поставили високе стандаде који неретко генеришу непознанице и недоумице.

Са жаљењем се мора констатовати да овакав подухват, његова комплексност, циљеви и стандадри нису увек наилазили на разумевање, не само шире јавности већ и ближе околине. Овакав став је донекле разумљив јер ван АВА САНУ виђење дигитализације културног наслеђа је слично оном које смо и сами имали на почетку рада.

Овакво стање и виђење рада АВА САНУ је био повод за покретање едиције у којој би се кроз посебне публикације посвећене појединачним пројектима детаљано описали поступци дигитализације различите врсте грађе, сложеност проблема са којима смо се суочавали и решења до којих смо дошли, а која су у не малом броју случајева била оригинална. Ове публикације су не само документ о једном пројекту већ и упутства како се неки од непредвиђених и нестандардних проблема могу решити. Имајући у виду чињеницу да свака врста грађе захтева посебне поступке и решења, њиховим документовањем кроз ове публикације ствара се корпус знања о томе како се по врхунским стандардима дигитализује култруно наслеђе, узимајући у обзир врсту и стање грађе.  

Пред нама су две овакве публикације. Прва је посвећена дигитализацији грађе везане за Српски народни покрет 1848/49 која се налази у Архиву САНУ у Сремским Карлвцима. О самој грађи и њеном значају говориће др Жарко Димић, управник Архива у Сремским Карловцима, док ће о начину њене дигитлизације и техничким детаљима више информација дати господин Бранислав Војновић, стручни саветник АВА САНУ. У овој публикацији су, поред техничких детаља, описани и проблеми координације сарадника у снимању велике количине изузетно осетљиве грађе, уз јасно постављена временска ограничења. При том, морао је да се постигне и одржи највиши стандард квалитета. Био је то логистички и организациони изазов, али и драгоцено искуство о организацији и начину дгитализације овакве врсте грађе.

У другој публикацији описана је дигитализација Мирослављевог јеванђења која је била не само велики изазов већ и процес кроз који смо стекли драгоцена искуства. Пред нама је био најзначајнији и најдрагоценији споменик српског писаног наслеђа. Строга ограничења која су укључивала начин осветљавања рукописа, немогућност да се он развеже и тиме омогући снимање равних страница, снимање златних апликација, само су неких од проблема са којима се суочио тим АВА САНУ приликом реализације овог пројекта.  Свесни значаја Мирослављевог јеванђеља, сарадници АВА САНУ су месец и по дана експериментисали и истраживали, тражећи оптимална решења за проблеме за које нису постојала стандардни начини њиховог превазилажења, о чему ће детаљније говорити господин Бранислав Војновић.

Мирослављево јеванђеље је снимљено у пет варијанти, при чему је начињено око 1.500 снимака. Снимљена су и издања Јеванђеља Љубомира Стојановића из 1897. године и издавачке куће Досије из 1998. године. Дигитализована је и сва доступна документација везана за Мирослављено јеванђеље, као и сви додадашњи снимци овог рукописа. Укупно је сачињено преко 5.000 снимака. Публикациа која је пред нама описује овај пројекат у свим његовим фазама, са свим проблемима и недоумицама, али и решењима до којих су дошли сарадици АВА САНУ. Стога она представља не само документ о реализацији овог јединственог и сложеног пројекта већ даје и драгоцена упутства о томе како се дигитализују рукописи ове врсте и значаја.

Последњих неколико година биле су године учења и истраживања, са жељом да се у овој средини, под окриљем Српске академије наука, формира центар који ће бити препознат  у свету и који ће у нашој средини поставити врхунске стандарде дигитализације културног наслеђа. Надамо се да публикације које су пред нама, као и оне које ће следити,  дају не само увид у реализацију оваквих пројеката већ да ће у једном тренутку бити подстицај да постављени стандарди дигитализације култрног наслеђа постану опште прихваћени у нашој средини.

Жарко Димић

СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ  1848/49

Др Жарко Димић

Директор Архива САНУ у Сремским Карловцима

Велике друштвене и економске промене, познате под називом „Мартовски покрети“, захватиле су 1847. године просторе данашње Италије, Француске, па и Хабзбуршке монархије. Били су то покрети антифеудалних снага и све снажније буржоазије. Слободан проток капитала, политичкe, националне и верске слободе тражиле су свој удео у новим друштвено-економским и културним односима.

Догађајима 1848. године претходила је економска криза која је изазвала немаштину и глад. Несташица неких од основних прехрамбених намирница, као што је кромпир, а у градовима пшенице, узроковала драстичан скок цена. Потражња за индустријском робом, чија је производња била у великом замаху, смањена је, што је повећало незапосленост и покренуло социјалне немире Ирској, Француској и Енглеској. Социјалне захтеве пратили су и политички. Њихов носилац била је настајућа средња класа иинтелигенција. Овај снажан талас ка променама се као пожар ширио по целој Европи и неминовно стигао и до Хабзбуршке монархије. У Хабзбуршкој монархији су ови покрети имали и националистички призвук, јер су поред Немаца поданици били и Мађари, Срби, Словенци, Пољаци, Чеси, Хрвати, Словаци, Украјинци, Руси, Русини, Румуни и Италијани. Неки од њих су желели националну самосталност, као што је то био случај са Мађарима, док су други тражили равноправност, слободу и братство, као на пример Срби и Хрвати.

Срби су захтевали поштовање привилегија из доба Леополда I, пре свега право на језик и школе, јер их је угрожавала све жешћа мађаризација. Ови захтеви прокламовани су на Мајској скупштини, одржаној у Сремским Карловцима 1848. године.

Између осталог, на њој је проглашена Српска Војводовина, изабран војвода и митрополит Јосиф Рајачић проглашен за патријарха. На омеђеној територији успостављени су органи власти, судство, формирана војска… Ипак, и даље је признаван аустријски цар и Хабзбуршка монархија. Убрзо, 12. јуна 1848. године, уследио је напад Мађара на Сремске Карловце.

Ови догађаји су у историографији познати Српски народни покрет 1848/1849. Он је изнедрио су читав низ знаменитих личности, попут ”вожда” Ђорђа Стратимировића, генерала Петра Бигу, војводу Стевана Шупљикца војводу Стевана Книћанина и друге. Не мањи значајан допринос дали су, како у току СНП, тако и у будућој политичкој борби српског народа тада млади људи, међу којима су: Светозар Милетић, Јован Суботић, Михајло Полит Десанчић, Јаков Игњатовић, итд.

Из ових догађаја настао је и фонд Архива под насловом „Главни српски народни одбор Сремски Карловци 1848-1849“, који броји 6.902 документа са преко 65.000 страница. Фонд је од изузетног значаја, не само за историју српског народа, већ и за народе региона.

Необичан је пут овог Архива, а данас Фонда СНП-а 1848/49., који се још увек налази у оквиру Архива САНУ у Сремским Карловцима, као изузетно значајан архивски материјал који од свог оснивања бурних година стварања Српске Војводовине сведочи и конкретно доказује улогу и значај српског народа у овим бурним догађајима. После напада мађарске војске под командом генерала Јаноша Храбовског на Карловце 12. јуна 1848. године, Архив и друге вредности од националног значаја као што су привилегије, повеље и слично, пренесени су у Београд и смештени у ђумрук у Карађорђевој улици. Приликом овог преноса Архива, бродом до Београда, забележио је историчар Коста Петровић да су два сандука са архивама, несретним случајем, упала у воду тако да су данас недостајућа документа у фонду Карловачког магистрата управо сведочанства на почетак ових знаменитих догађаја. Архив се налазио у Београду док се ратни сукоби нису стишали. Тадашњи регистратор Војводства Србије, Радослав Манојловић, вратио је Архив 17. септембра 1849. у Карловце. Недуго затим, део Архива, који се односио на Народни покрет 1848/49. пренесен је, по наређењу управитеља тада већ Војводства Србије, аустријског генерала Фердинанда Мајерхофера, из Карловаца у Темишвар, тадашње административно седиште Војводства, а затим, сматрало се, у Бечки ратни архив. Ови Мајерхоферови поступци већ тада су изазвали велико подозрење Срба. Даљи историјски подаци у вези судбине овог Архива воде до 1896. године, када је патријарх Георгије Бранковић упутио званичну молбу Бечу да се овај Архив коначно врати и буде смештен Патријаршијско-митрополијски архив у Сремским Карловцима. Ови захтеви нису баш ишли тако лако да би коначно, почетком 20. века, био смештен у Карловце. Због чега су ови детаљи значајни? Пре свега, зато што је током постојања Архив имао тешких момената, када је грађа била угрожена, а често и пљачкана, понекад и од нас самих. Зато је више него значајан пројекат САНУ да се оснивањеми делатношћу Аудиовизуелног архива и Центра за дигитализацију САНУ омогући приступ архивској грађи. Она је тиме постала доступна свим заинтересованим јавним и научним радницима, истраживачима, који су у могућности да сразмерно доступним документима реално осветле један историјски период, догађаје и личности, који су од значаја за живот и постојање Срба у Хабзбуршкој монархији. Истовремено је драгоцено и за друге народе, који су на овим просторима живели и живе заједно са Србима: Мађари, Хрвати, Румуни итд.

На овом месту би посебно истакли активан период реституције архивске грађе, однесене из бившег Митрополијско-патријаршијског архива, а која се одвијала између СФРЈ и САНУ са једне стране, и Аустрије са друге. Према архивском споразуму из 1923. године Аустрија дугује Академији део фонда Српског народног покрета 1848/49. и непрецизирану количину других списа узетих из тадашњег Митрополијско-патријаршијског архива. То питање је, 80-их XX година века, разматрала југословенско-аустријска реституциона комисија, када је САНУ пружила огроман допринос, посебно око враћања преко 80 повеља из Беча, које се данас налазе у Архиву под управом САНУ у Сремским Карловцима. Тада је опуномоћени представник САНУ-а био одличан познавалац бечких архива, академик Славко Гавриловић. Ово нам само говори колико је значајан подухват АВА центра САНУ у дигитализацији овог Фонда и колики посао можемо очекивати у заокруживању ових историјских, за српски народ итекако важних догађаја. Такође, свакако би требало извршити и дигитализовати и део фонда Војводе Стевана Книћанина, чији се један део налази у Архиву САНУ у Београду.

И на крају, нешто о самом Архиву. Архив под управом САНУ у Сремским Карловцима је најзначајнији архив за историју српског народа на простору Угарске током XVIII и прве половине XIX века. Преломни тренутак уњеговом настанку представља Велика сеоба Срба, која је ојачала број и значај Срба како у Угарској, тако и у читавој Хабзбуршкој монархији, нарочито после Карловачког мира 1699. Током Велике сеобе, патријарх Арсеније Чарнојевић успео је да сачува и пренесе не само сакралне предмете већ и рукописне књиге, повеље српских владара, турске берате и синђелије. Српски народ није имао своју државу, те је Српска православна црква je посталa носилац и чувар, како верске и духовне традиције, тако и политичког статуса Срба у Хабзбуршкој монархији. Седишта Цркве и целог српског народа, до смрти Арсенија III Чарнојевића 1706. године, била је Сент-Андреја, да би од 1713. до 1918. године оно пресељено у Сремске Карловце.

Временом јествовен обиман фонд грађе чији је први познати инвентар сачињен 1733. године на латинском језику, што је уједно и зачетак савремене архивистике код Срба. Уредбом дворске канцеларије, 1777. године, сачињен је попис по моделу модерне архивистике у Европи, чиме су постављени темељи архива Карловачке митрополије. Архиву су од тада прикључивани и списи карловачке општине, градског поглаварства, градске општине, месне заједнице, Карловачке гимназије и поклони личних збирки. Током Другог светског рата Архив се налазио у Независној држави Хрватској и веома је оштећен од стране усташа. На молбу САНУ 1947. године Архив је стављен под заштиту државе. Свети архијерејски синод Српске православне цркве је 21-24. јуна 1949. године донео одлуку да се САНУ: „… уступи на чување и дефинитивно уређење Архива Митрополије и Конзисторије сремскокарлоачке…“ Архив поседује преко 850 дужних метара грађе, са око три милиона докумената. Грађа је разврстана у 84 фонда и више збирки.

Бранислав Војновић

ТЕХНИЧКИ АСПЕКТИ ДИГИТАЛИЗАЦИЈЕ МИРОСЛАВЉЕВОГ ЈЕВАНЂЕЉА И ГРАЂЕ ИЗ АРХИВА САНУ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

Бранислав Војновић

Стручни саветник Аудиовизуелног архива и центра за дигитализацију САНУ

Излагања академика Kостића и др Димића дала су ширу слику пројеката о којима говоре публикације које данас приказујемо. Ја ћу за сваки од пројеката изложити техничке аспекте дигитализације, о чему је у овим публикацијама дат детаљан опис. У првом делу свог излагања описаћу припрему за снимање и сам поцес снимања грађе везане за Српски народни покрет 1848/49 која се налази у Архиву САНУ у Сремским Карловцима.  Други део излагања биће посвећен дигитализацији Мирослављевог јеванђеља.  

Снимање грађе у Архиву у Сремским Карловцима обављено је на три радне станице, уз ангажовање четири оператера Аудиовизуелног архива  и центра за дигитализацију САНУ (у даљем тексту – „АВА САНУ“) који су обавили снимање и шест сарадника Архива који су сређивали грађу и припремали је за снимање. Сама дигитализација трајала је  месец и по дана.

Снимање је обављено камерама Canon 5DRs MP од 50 МР и објективима Canon 50 мм ф 1,4.  Да би снимци били уједначени, камере су постављене на истој висини уз једнаке услове снимања који су пре почетка снимања проверени тест картом. Снимање би почело тек пошто би се проценом снимка са тест карте добиле највише оцене по свим релевантним параметрима.

С обзиром на ограничено време снимања, пре почетка дигитализације обављена је припрема оператера који су упознати са врстом грађе и начином на који ће бити снимљена. Истовремено, сарадници Архива САНУ у Сремским Карловцима обавили су чишћење грађе и одредили процедуре њеног доношења и одношења. Пре почетка снимања појединачног документа снимњен је картон са његовим метаподацима, а снимци метаподатака свих докумената прослеђени су дактилографу који их је прекуцао у Excel табелу. Шифрирање сваког снимка обављено је по стандардима АВА САНУ како би могао да се упари са метаподацима. Тком месец и по дана снимљено је око 7.000 фасцикли у којима се налазило око 10.000 докумената. Снимањем сваке стране документа начињено је око 65.000 снимака.

Дигитализација Мирослављевог јеванђеља представљала је велики изазов јер смо се суочили са проблемима за које нису постојала опште прихваћена решења. Њиховим решавањем  дошли смо до увида о нестандардним, потпуно новим аспектима дигитализације средњевековних рукописа на пергаменту.

Пре почетка снимања Мирослављевог јеванђеља приступили смо припремама које су трајале месец и по дана. Оформљен је тим који се састојао од два искусна оператера АВА САНУ (Јелена Поповић и Стефан Властић) и мене као вође снимања. Простор у Народном музеју, у коме ће бити обављено снимање, адаптиран је по упутствима АВА САНУ. Зидови су окречени тамном бојом, уз строгу контролу температуре и влаге. Пошто је просторија адаптирана, у њу  је постављена радна станица са камером Phase One  od 100 MP, два расветна тела од 200 W, радно светло од 3w и посебан уређај којим је омогућена синхронизација светала, камере и софтвера. Овај уређај сам осмислио за потеребе снимања Мирослављевог јеванђеља, а његову реализацију је извео професор Зоран Ђорђевић са Електротехничког факултета. Имајући у виду ограничено време у којем Мирослављево јеванђеље сме да буде изложено светлости, и чињенице да је свака његова страна снимана са једним и са два расветна тела, овим уређајем је постигнута максимална прецизност и брзина снимања.

У припреми за снимање посебна пажња је посвећена проблему дубинске оштрине јер Мирослављево јеванђеље није смело да буде развезано. Делови текста и илуминација су улазили у повез, чиме је добијена неједнака удаљеност од објектива камере, а самим тим и неједнака оштрина. Пробама на књизи величине и дебљине Мирослављевог јеванђеља (пробе су вршене на једном тому Дидроове Енциклопедије) овај проблем је после више покушаја решен на заовољавајући начин. Други проблем су биле златне апликације на иницијалима и илуминацијама. При снимању осетљивом камером као што је Phase One, прејаки рефлекс би довео до губитка информација, тј. снимљена површина би била бела. С друге стране, недовољно осветљење би генерисало сенку, што би довело до тога да се тај део не види као злато. Кроз већи број проба са златом фолијом постављеном под одређени углом варирани су удаљеност и угао под којим су постављени светлосни панели, да би се на крају постигао задовољавајући резултат који је обезбедио да се у свим условима снимања јасно виде златне апликације.

Поред сарадника АВА САНУ који су обавили снимање у Народном музеју, велику помоћ је пружио Жељко Младићевић, начелник Одељења за заштиту, конзервацију и рестаурацију Народне библиотеке Србије, који је  приликом снимања руковао Мирослављевим јеванђељем, и омогућио да се свака страна максимално отвори. Снимању је присуствовала и Александра Нитић, музејски саветник у Народном музеју.      

Мирослављево јеванђеље је снимљено у пет варијанти (обе стране са два светлосна тела, свака страна са два и са једним светлосним телом и сваки иницијал и илуминација са два и са једним светлосним телом). Обе стране и појединачне стране снимане су објективом Schneider-Kreuchnach од 70 мм, док су илуминације и иницилали снимани макро објективом Schneider-Kreuchnach од 120 мм.  Висина камере за пун кадар снимка обе стране била је подешена на 107 цм. Друга висина је била подешена на 76 цм да бисмо добили оптималне снимке појединачних страна. Трећа висина, на којој су снимани иницијали и илуминације макро објективом, била је постављена на 69 цм. Отвор бленде био је Ф11, а брзина затварача је била подешена на 1/5 сек. Након што су урађена два снимка, рађена је провера квалитета оба снимка тако што су се снимци увећавали на 400%.

Приликом снимања морали смо да водимо рачуна о спуштању камере да би снимци били уједначени по величини. Да бисмо то постигли конструисали смо посебан лењир од клирита којим смо мерили тачну висину између 2цм са кончаницама (танким црвеним линијама у софтверу Capture One CX12. Посебну пажњу смо обратили на помоћни прибор: клиритне штапиће, мат црне плишане кутије, тегове пресвучене мат црним плишом, штелујућа огледала и памучне јастуке за придржавање корица  Мирослављевог јеванђеља. Снимање је рађено по фазама које су детаљно забележене у дневнику снимања.

Дигитализација Мирослављевог јеванђеља је трајала  месец и по дана (од 23. јула до 7. септембра 2021. године). Реализацијом овог пројекта стечена су драгоцена искуства која ће бити од непртоцењивог значаја за будуће дигитализације грађе сличне врсте.

Извор: ТВ Арс Медија

Администратор: ДНМ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *