ИНТЕРВЈУ: „КАДА ЗАКОН НЕ ПРЕПОЗНАЈЕ СТВАРНОСТ: Деца која никада неће одрасти не смеју остати без родитељске заштите”
Сања Демировић о Нацрту измена и допуна Породичног закона
(за портал Арс Медија)
У Новом Саду, у сали Скупштине Града, 6. априла 2026. године одржана је јавна расправа о Нацрту закона о изменама и допунама Породичног закона, који је припремило Министарство за бригу о породици и демографији Републике Србије. Расправа је окупила представнике надлежних институција, стручне јавности и удружења која се баве заштитом права деце и особа са инвалидитетом, а посебну пажњу изазвала су питања статуса деце са тешким и вишеструким сметњама у развоју након пунолетства. Јавној расправи је присустовао државни секретар Радош Пејовић.
Тим поводом, новинар Жељко Савић, разговарао је са Сањом Демировић, мајком пунолетног детета са екстремно ретком генетском болешћу и чланицом Удружења „Сунце“ из Новог Сада, која је на јавној расправи изнела ставове великог броја родитеља деце са најтежим облицима инвалидитета.
Ж.С.: Госпођо Демировић, учествовали сте на јавној расправи у Новом Саду. Шта је, по Вашем мишљењу, кључни проблем предложених измена Породичног закона?
С.Д.: Кључни проблем је што предложене измене не препознају специфичну категорију деце о којој ми говоримо – деце која су, због тешких болести и сметњи у развоју, и након 18. године фактички остала деца. Укидањем института продуженог родитељског права, који је у досадашњем закону препознавао ову децу као децу, родитељима се одузима могућност да и даље доносе одлуке у најбољем интересу свог детета, а та улога се преноси на органе старатељства, што сматрамо погрешним и штетним.
Ж.С.: Зашто је, по Вама, важно да се задржи институт продуженог родитељског права?
С.Д.: Зато што је управо тај институт уведен да би заштитио децу која нису способна да се самостално старају о себи. Још 2005. године законодавац је препознао да у таквим ситуацијама најбољи интерес детета најпре процењује родитељ. Брисањем тих одредби, родитељима се фактички одузима природно и уставом зајемчено право да брину о свом детету.
Ж.С.: Нацрт закона предвиђа увођење ограничења пословне способности и института старатељства. Да ли то може бити адекватна замена?
С.Д.: Не, јер родитељ није исто што и старатељ. У предложеном тексту, родитељ се своди на улогу која нема никакве предности у односу на било ког другог старатеља. То је суштински проблем. Родитељ је онај који познаје дете, који се о њему стара од рођења и који је најпозванији да доноси одлуке у његовом интересу. Закон не сме да избрише ту разлику.
Ж.С.: Нацрт закона предвиђа укидање потпуног лишења пословне способности и увођење „ограничења пословне способности“, као и одлучивање пунолетника са сметњама у психофизичком развоју „уз подршку“ особе од поверења коју сам бира. Како гледате на такво решење?
С.Д.: То је управо пример формалног приступа који у пракси није применљив. Закон полази од претпоставке да особа може да изрази вољу и изабере „особу од поверења“, што у великом броју случајева једноставно није могуће. „Брисањем члана 85. и 86. Породичног закона одузима се, односно ограничава право родитеља на старање о најбољем интересу детета, ако постоје озбиљни разлози да се родитељско право продужи. Не може ниједна установа, ниједан закон да буде изнад родитељства у случају када се ради о детету које је услед болести ТРАЈНО неспособно за нормално расуђивање и самосталну бригу о својим правима и интересима… Усклађивати Породични закон са Конвенцијом о правима особа са инвалидитетом по сваку цену, пренебрегавајући различите инвалидитете и ситуације, јесте строги формализам који утиче на приоритетно право родитеља да се брине о детету, без обзира на његове године.“
Поред тога, овакво законско решење представља велико додатно оптерећење за породице и родитеље који су и иначе маргинализовани. Уместо да им се омогући сигурност и континуитет у бризи о детету, они се стављају у подређен положај. Оно што је можда и најопасније јесте то што се породица гура у секундарну улогу, а родитељи , који пожртвовано и несумњиво најбоље брину о свом детету деценијама, практично се измештају из центра одлучивања. У таквим околностима, говорити о „подршци“ је више формалност него стварна заштита права.
Ж.С.: У својим примедбама наглашавате да Центар за социјални рад не може бити изнад родитеља. Можете ли то појаснити?
С.Д.: Центар за социјални рад има важну контролну улогу, али он не може заменити родитеља. Посебно не у случајевима када је дете трајно неспособно за самосталан живот. У таквим ситуацијама, преношење одлучивања на институције значи удаљавање од реалног живота и потреба детета. Родитељство не престаје са 18. годином – нарочито не код деце са тешким инвалидитетом.
Ж.С.: Да ли можете да наведете конкретан пример из Нацрта који, по Вашем мишљењу, најбоље показује апсурдност и потенцијалну штетност предложених решења?
С.Д.: Један од најочигледнијих примера је одредба по којој би родитељ морао да тражи претходну сагласност органа старатељства и да прибави мишљење штићеника приликом предузимања сложенијих здравствених мера. У теорији то можда звучи као заштита права, али у животу – у реалности – то је потпуно неизводљиво. Код тешко болесне деце често минути одлучују, посебно у хитним ситуацијама.
Поставља се питање како Центар за социјални рад уопште може да има потребна и благовремена сазнања да донесе такву одлуку. Родитељ који своје дете негује, води га по лекарима и прати његово стање двадесет година, има далеко више знања и искуства о његовом здрављу од било које институције. Оваква законска конструкција не само да је апсурдна, већ је и потенцијално веома опасна, јер уместо да омогући брзу и адекватну реакцију, уводи додатну административну препреку која може директно угрозити здравље и живот детета.
Ж.С.: Да ли су предложене измене у складу са принципом „најбољег интереса детета“?
С.Д.: Не у потпуности. Формално се позивају на међународне конвенције, али занемарују различитост инвалидитета и реалне животне ситуације. Принцип најбољег интереса детета подразумева да се свака одлука доноси у складу са конкретним потребама детета, а у овим случајевима то значи да родитељ мора остати кључни доносилац одлука.
Ж.С.: Које конкретне предлоге сте Ви и Удружење „Сунце“ упутили Министарству?
С.Д.: Наш основни предлог је да се задрже одредбе о продуженом родитељском праву – чланови 85. и 86. Породичног закона. Такође, предложили смо да родитељ и након пунолетства детета буде законом препознат као законски старатељ по природном праву. Посебно смо нагласили да у случајевима када је дете трајно неспособно за самостално расуђивање, и продужено родитељско право треба да буде трајно.
Ж.С.: Како бисте описали став родитеља које сте представљали на јавној расправи?
С.Д.: То је став великог броја родитеља деце са тешким и вишеструким сметњама у развоју – да предложене измене не доносе боље решење, већ уносе правну несигурност. Ми не тражимо ништа ново, већ да се задржи решење које је већ показало да штити најрањивију децу.
Ж.С.: Шта очекујете у даљем току законодавног процеса?
С.Д.: Очекујемо да надлежни озбиљно размотре примедбе струке и родитеља. Ово није питање формалног усклађивања закона, већ питање живота деце која не могу сама да се заштите. Верујем да постоји простор да се дође до решења које ће истински бити у њиховом најбољем интересу.
Ж.С.: Коју бисте поруку послали јавности?
С.Д.: Желела бих да јавност разуме да се овде не ради о правним нијансама: овим Нацртом измена и допуна Породичног закона дата су огромна овлашћења Центру за социјални рад, на штету биолошких родитеља. Родитељство није административна категорија. Не може Центар за социјални рад бити испред родитеља! Овде се ради о стварним породицама и деци која зависе од својих родитеља читавог живота. Друштво које не препозна ту реалност, ризикује да најрањивије остави без адекватне заштите. Ако закон одузме родитељу право да штити своје дете, онда више не говоримо о заштити права – већ о њиховом укидању.!
Извор и фотографије: ТВ Арс Медија – портал
Текст: Жељко Савић