Налазите се овде
Почетна > Екологија > ПЛАНИНАРИ ОДАЛИ ПОЧАСТ АЛЕКСАНДРУ МИЈАНОВИЋУ

ПЛАНИНАРИ ОДАЛИ ПОЧАСТ АЛЕКСАНДРУ МИЈАНОВИЋУ

У суботу, 4. септембра 2020. организована је акција успона на Ртањ у спомен на трагично страдалог Новосађанина Александра Салета Мијановића крајем прошлог августа. Меморијалну акцију су организовали „Планинарско-рекреативна секција Нови Сад” и ПСК „Балкан” из Београда чији је Мијановић био члан, a у сарадњи са локалним планинарима ПСК „Исток” из Зајечара „Тимочки дивљаци”. Међу планинарима је било и Салетових пријатеља као и брат од стрица Владимир. За  групе је био задужен велики број стручних водича и чистача.

Мијановић је страдао након 9 сати изјутра када се сам спуштао стазом Ситна стена која је била тек уцртана. У питању је најтежа стаза у Србији која служи искључиво за успон и ни случајно за силазак. Толико је стрма, да на дужних 4,5 км константног успона треба савладати 1230 м висинске разлике. Несрећни планинар је страдао на последњој трећини пута, могуће да се поклизао јер је падала киша. Због тога су поново водичи подсетили да се никада не треба кретати сам, да групу чини најмање три члана. Такође и да не треба са интернета скидати непроверене трекове и веровати им без додатних информација.

Најспремнији део групе међу којима је било и храбрих дама, кренуо се стазом Ситна стена. На месту где је планинар страдао постављена је спомен-плоча коју су до тог места наизменично носили његови пријатељи. Одата му је почаст и положен венац.

Остатак групе се на врх Шиљак попео јужном страном. Време је било изузетно, дувао је благи ветрић олакшавајући успон. На врху је било довољно времена за одмор, медитацију, фоткање и уживање. 

Ртањ је између Бољевца и Сокобање чији је врх (1565 м) препознатљивог пирамидалног облика и припада карпатским планинама. Капелица Светог Георгија коју је 1936. подигла удовица у спомен на супруга Јулијуса Минха, трагично страдалог индустријалца који је држао ртањски рудник угља, константно је на мети трагача за благом, а више пута чак и минирана. Недавно је овде обновљен дрвени крст, људи доносе свеће, иконе, крстиће, бројанице и цвеће, само је капела у тужном издању.

На плочи у селу Ртањ стоји да на врху планине ваља упалити свеће за љубав, живот и срећу. Такође поменути преминуле претке и тражити опрост греха, како би с врха ветар све однео у етар. Наводно је врх планине јединствени антенски стуб. Друга табла у селу подсећа на целу смену од 97 рудара погинулих у копу услед појаве метана.

Ртњу се приписују многе електромагнетне и друге силе, али једно је сигурно, његова лепота заиста плени, као и поглед на све четири стране. Иако купола планине из подножја изгледа као голет коју шибају ветрови, заправо до самог врха на њему буја живот и све мирише на траве. Планинске биљке расту из земље која има карактеристично црну боју. Видели смо црни шипурак, дивље купине, жбуње јоргована, стабла дивље крушке и још штошта, а сазнајемо да ртањски чај није мешавина, већ ретка биљка планинског чубра одн. вреска научног имена satureja montana. Чај ове ендемске врсте лечи упале унутрашњих органа, штити јетру и ојачава имунитет захваљујући састојку карвакрол. Ту је и 25 других биљних ендема међу којима и рамонда сербика, као и мношво птица, гмизаваца и ендемских слепих мишева.

Након уживања, обе групе су се вратиле јужном стазом до села Ртањ, одушевљени лепотом планине и сви јединствени у жељи да обавезно дођу на следећи Меморијал Александар Сале Мијановић, или на ноћни или пак традиционални божићни успон. Ртањ заиста напаја душу чудесним моћима, попут последњег цивилизацијског рта добре наде.

Текст и фото: В. Раонић;

Оставите одговор

Top