Налазите се овде
Почетна > Култура > ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА ФОТОГРАФИЈА ЖЕНСКИХ АКТОВА ЖЕЉКА САВИЋА

ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА ФОТОГРАФИЈА ЖЕНСКИХ АКТОВА ЖЕЉКА САВИЋА

Изложба уметничких женских актова у техници црнобеле фотографије аутора Жељка Савића, отворена је у подне, 18. маја 2020. у Галерији Друштва књижевника Војводине, Браће Рибникар 5. Организатори изложбе су Друштво новинара Војводине и Арс академија. Изложба се може погледати до 28. маја у периоду 12–18 сати. Аутор изложбе Жељко Савић је мастер културолог, струковни инжењер фотографије-специјалиста. Предавач је на Високој школи „Логос центар” у Мостару и Школи фотографије Арс академије у Новом Саду.

Жељко Савић(десно) и Миомир Илић(лево)

На отварању изложбе, уредник Галерије ДКВ Миомир Илић је подсетио да се изложба отвара са померањем од два месеца због епидемије. Позвао је публику да наредних 10 дана посети изложбу уз могућност предаха у Клубу ДКВ уз пиће и чашицу разговора.

Поздрављајући присутне, аутор Жељко Савић напоменуо је да ову тематику ради последњих 15 година и да му је поверење указало 40 дама које иначе нису модели који се изнајмљују за фотографисање, те да је за ову изложбу направио 100 радова. У Галерији ДКВ изложено је мање од половине тих радова, стилски уклопљених спрам простора. Подсетивши на историјат стварања женског акта, потврдио је да у овом моменту није толики проблем стварати уметнички акт, међутим, колико год да је у питању академски приступ, људи немају увек разумевања за то. Предрасуда има и није се лако бавити овом темом, али да је ово лични допринос уметничкој фотографији и свима онима који се баве овом темом.

дипл. филолог Мирко Димић(лево)

Заменик директора Културног центра Сремски Карловци, дипл. филолог Мирко Димић, дотакао се теме жене као мотива, коју паралелно са Жељковом изложбом обрађује за текст, што му је помогло да је сагледа са више аспеката. Устврдио је да битна естетика код жене, те да је Жељко успео да извуче уметничку срж у овом циклусу фотографије, и да кроз ове радове скида стигму са женског тела коју намеће конзервативнији систем. Предвиђајући дуг живот овим фотографијама, прогласио је отвореном изложбу Уметнички женски акт.

У плану је да фотографије буду изложене у Сремским Карловцима.

Изложбу прати пригодан каталог са стручним текстом ванр. професора фотографије Душанке Комненић, др уметности.

Текст: В. Раонић;

Жељко Савић – Серија женских актова

Жељко Савић публици представља серију светлописаних женских актова. Са великим интересовањем посматра визуелне догађаје на женском телу и открива их посматрачу као скривану тајну. Имамо утисак да гледамо безвремене фотографије, безвремене жене. Формални квалитети фотографија нас не смештају неопходно у контекст садашњице, фотографије лако могу да припадају и некој прошлој или будућој епохи. Модели на фотографијама такође не гестикулирају како би било очекивано данас, већ суверено, утемељено у традицији, позирају.

Фотографије су изведене у црно-белој техници, те је и ово један од разлога што фотографије доживљавамо као традиционалне. Црно-бела фотографија своди опажаје на основне – без детаља и претеривања. Kроз црно-бело се више фокусирамо на линије, текстуре, светло и сенку. Kолор нам даје слику онакву какву видимо, омета нас да видимо однос светло-тамно. Са црно-белом фотографијом се враћамо у прошлост, она потврђује нешто добро, место где се осећамо сигурно и топло, те јој верујемо. Црно-бела фотографија нам даје одређену историјско-традиционалну вредност коју боја нема.

Примећујемо, ипак, да нас аутор вешто води кроз три приче. Прва је испричана класично. На фотографијама доминира пажљиво усмерено осветљење и класична поза – видимо целу фигуру на којој је наглашена мекоћа и путеност женског тела. У другој причи аутор на апстрактни начин истражује акт кроз детаљ и место сусрета. Разлаже комплексност тела на примарне принципе и елементе: линију, површину, валер, текстуру и контраст. У трећој причи користи и додатне елементе као што су виолончело, лепеза, итд., којим настоји да гледаоцу приближи како облик тако и сензибилитет жене. Овим фотографијама Жељко нам симболично саопштава личну визију жене која је забележена на традиционалан начин. Жена је нежна, суптилна и заводљива.

Заједничка нит на свим фотографијама је чињеница да се моделима не види лице. Ту појаву можемо да тумачимо двојако. Прва могућност је да су модели стидљиви. Ову могућност бих одбацила, јер модели слободно позирају, те својим ставом, често гордо, изазивају фотографа (тиме и посматрача). Друга могућност делује извесније, а то је да аутор намерно избегава портретисање лица, како би елиминисао особеност модела и зауставио емотивно повезивање модела са посматрачем. Овај контакт се обично успоставља погледом. Пошто нам поглед није омогућен, остаје нам да се са моделом повежемо преко светла, сенке и заталасаних обриса тела. Овим не сугеришем да аутор објектификује моделе. Иако ауторова жена нема име и он не „говори” ни о једној жени особно, аутор нам прича причу о Жени. Жељко настоји да посматрача опије лепотом женске појаве и бића.

Важна напомена је да актови могу да буду застрашујући како за модела тако и за фотографа. Kреативност, храброст и одлучност треба да се споје и изведу „бешумно”, како би аутор могао комплетно да се изрази. Ако се модел стиди, ако је фотограф уздржан или гледалац одбијен, на било који начин, фотографија је неуспешна.

Kод Жељка Савића видимо набројане квалитете интегрисане у сваки кадар појединачно, као и у читаву серију фотографија која је заокружена јасним, личним рукописом аутора. Аутор је детерминисан и модел је мотивисан. Тако и посматрач испред себе има питку серију класичних актова кроз које увиђа непролазну лепоту жене као форме и као суштине.

Текст: Др ум., МФА, Душанка Kомненић, ванредни професор фотографије

 

Жељко Савић

Датум рођења:      03. 12. 1977, Moстар;

Живи и ради на релацији Нови Сад – Мостар.

Завршио паралелно струковна и академска образовања и стекао звања:

  • Мастер културолог – Факултет за културу и медије, Београд;
  • Струковни инжењер графичког инжењерства и дизајна (специјалиста фотографије) – Висока техничка школа струковних студија, Нови Сад;

Запослен као предавач фотографије у ВШ „Логос центар”, Мостар;

Поред уметности, бави се новинарством и уређује портал www.arsmedija.rs, ТВ Арс Медија у Новом Саду;

У Арс академији обавља послове председника Арс академије, а Друштву новинара Војводине у Новом Саду обавља послове потпредседника друштва.

Члан:

  • Удружења љубитеља и мајстора уметности, вештина и теорија уметности и наука;
  • Арс академија (један је од оснивача Арс академије);
  • Друштва новинара Војводине (ДНВ);
  • Удружења новинара Србије (УНС);
  • IFJ – International Federation of Journalists.
  • УПДВ

Награде:

Прва награда за фотографију Сремскокарловачког ликовног салона 2019;

Специјална награда за фотографију Сремскокарловачког ликовног салона 2018;

Годишња награда „Душан Шијачки” за запажена документарна и уметничка фотографска остварења, март 2016, Друштво новинара Војводине;

Прва награда за фотографију Сремскокарловачког ликовног салона 2015;

Трећа награда Сремскокарловачког ликовног салона 2014;

Повеља Димитрије Фрушић 2012, УНС;

Добитник годишње, прве награде за цртеж „Између јаве и сна” Арс академија, 2005.

Самосталне изложбе:

Изложба фотографија „Будимо људи”, Музеј Семберије 2016;

Изложба фотографија „Будимо људи”, Културни центар Новог Сада, 2015;

Музеј Семберије 2016, изложба фотографија „Како остати човек”, Галерија Ла Виста, 2014;

Изложбе фотографија „Трагом немањићких манастира”, Музеј Семберије 2013, Културни центар Града Новог Сада 2014, Културни центар Сремски Карловци 2014;

Изложба фотографија „Хиландар”, Галерија КИЦ „Младост” у Футогу, 2012;

Изложба фотографија „Хиландар”, Галерија „PAYA AND HORSE” – Лондон, 2011;

Изложба фотографија „Повратак природи”, Музеј савремене уметности Нови Сад, 2010. године, организатор ПМФ из Новог Сада;

Изложба цртежа, „Црна ријека”, Галерија Арс академија, Нови Сад, 2006;

Изложба цртежа, галерија ДКВ, Нови Сад, 2006, организатор Арс академија.

Учесник бројних групних изложби и сликарских колонија;

Имао више значајних пројекција документарног филма.

Извор: Арс медија;

Фотографије: Весна Раонић, Немања Вуковић, Душко Иконов

Оставите одговор

Top