Налазите се овде
Почетна > Култура > ОДЛУКА ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ НАГРАДЕ „СТЕВАН ПЕШИЋ“

ОДЛУКА ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ НАГРАДЕ „СТЕВАН ПЕШИЋ“

На Трећој седници Жирија за доделу награде „Стеван Пешић“ (Зоран Ђерић, председник; Зденка Валент Белић и Владимир Гвозден, чланови), која је одржана у Новом Саду, у понедељак 14. децембра 2020. године, једногласно је одлучено да се награда „Стеван Пешић“ за 2020. годину, додели Ивану Негришорцу, песнику из Новог Сада, за песничку књигу Огледала Ока Недреманау издању „Лагуне“ из Београда и „Фондације Група север“ из Новог Сада, 2019. године

Иван Негришорац је рођен 1956. године у Трстенику. Живи у Новом Саду и на Филозофском факултету предаје теорију књижевности и креативно писање. 

Пише поезију, прозу, драмске и критичке текстове, бави се проучавањем српске књижевности и културе. Објавио је преко 250 критичких, теоријских и књижевноисторијских текстова у периодици и научним зборницима. Радовима из области пруочавања књижевности учествовао је на преко 50 научних скупова у земљи и иностранству.

Објавио је књиге песама: Трула јабука (1981, Награда „Горан” за младе песнике); Ракљар. Желудац (1983); Земљопис (1986); Топло, хладно (1990); Абракадабра (1990, Награда Друштва књижевника Војводине за књигу године); Хоп (1993); Везници (1995, Награда „Ђура Јакшић”); Прилози (2002); Потајник (2007, Змајева награда Матице српске); Светилник (2010, Награде „Раде Драинац”, „Бранко Ћопић” и Жичка хрисовуља и Грачаничка повеља), Камена чтенија (2013, 2014, Награде “Меша Селимовић”, Печат времена, Печат вароши сремскокарловачке, Велика базјашка повеља и Повеља Мораве), Чтенија (изабране песме, 2015),Матични млеч (2016), Изложба облака (изабране и нове песме, 2017, Награде “Деспотица Ангелина Бранковић” и “Златни крст кнеза Лазара”), Огледала Ока Недремана (2019). Публиковао је роман Анђели умиру (1998), као и драме: Фреди умире (1987); Куц-куц (1989); Истрага је у току, зар не? (2000); Видиш ли свице на небу? (2006, Награда „Unirex” за драму).

Објавио критичке монографије: Легитимација за бескућнике. Српска неоавангардна поезија: поетички идентитет и разлике (1996), Лирска аура Јована Дучића (2009), Истрага предака: Искушења колективног и индивидуалног опстанка (2018, Награда “Слободан Костић” и специјална награда Сајма књига у Вишеграду) и Његошевски покрет отпора (2020).

    Текстови су му превођени на енглески, француски, немачки, мађарски, румунски, македонски, словеначки, чешки, грчки, албански, кинески. Добитник је и других награда и признања.

    Четири деценије песничког присуства Ивана Негришорца сведоче о његовој песничкој снази и поетичкој уверљивости, али и о његовим песничким, односно поетичким преображајима који нису само формалне природе, него и суштинске, суштаствене. Из простора неоавангарде и постмодернизма, ка спевовима по узору на оне средњовековне, религиозне природе, на једној и појединих нео/симболистичких примера. 

      Нова песничка књига Ивана Негришорца, Огледала Ока Недремана, чија лирска узвишења налазимо у циклусима “На далеке путе”, “Члан хора”, “Тамна светлост”, “Облаци и пепео”, а њену емотивно-лирку кулминацију у завршној песми “Ко је то у нама?”може се читати као песнички путопис. Са формалног аспекта, за ове стихове карактеристични су традиционални поетички поступци и лирски тон, честа опкорачења, наративност, сликовитост, рима и, повремена, онеобичена интерпункција, којом се постиже експресивност и драматичност исказа. 

     Када је у питању религиозни аспект ових стихова, као и у претходним књигама, песник и његова поезија доспели су у стање јединства са митопејски опеваним Свевишњим и Универзумом – сакрално се изједначава са естетским. Певање на међи овоземаљског и оностраног наговештава могућност путовања и путописања у оба правца – и сагледавање и лица и наличја егзистенције. 

    Лирски субјекат поседује високу дозу емпатије према свету и његовим појавама. Како се крећемо кроз странице књиге ово осећање нараста до димензија стапања „ја“ и „не ја“. Разумевање, саосећање и прихватање другог и другачијег знак је просвећене перцепције, песникове потребе за хармоничним стапањем са Апсолутним. 

  „С обзиром да је ово путописни роман, текстове треба читати са радошћу и са тугом“, каже аутор на почетку књиге сакривен у скромни „коментар једног анонимног доушника“. То нас наводи да његово певање у овој књизи доживимо као путописање овог и оног света. Путовање је за песника духовно искуство, мада путује (према називу прве песме из ове збирке) „од немила до недрага“. Било да иде само ту негде близу – у Вишеград или Темишвар, било да оде у својим трагањима мало даље – до Прага, или још даље – у Париз, Торонто, Колорадо, Сан Франциско, Техеран, Исфахан или стварно далеко у Пекинг – свугде проналази за себе и човечанство релевантне саговорнике и у тим живим духовним сусретима са интелектуалним величинама доживи спознајно искуство. Ова путовања обједињује потрага за одговорима на лична питања, унутрашња запитаност лирског субјекта и претходно формиран однос у менталном пртљагу.  Путовање на онај свет праћено је вером у Божји наум и самопрекором због повремених сумњи. 

        У овим песмама кретање се одиграва и кроз време – у ширим цивилизацијским раздобљима или само у границама личне прошлости. Сећање је кретање које је у стању да превали велике удаљености. Да би се безбедно путовало овом димензијом код Негришорца долази до срећног укрштања разума и емоције. Свевременост интелектуалног наслеђа изузетних појединаца прожима благонаклоност, поштовање, чак и љубав „без које ништа постојало не би“ (“Из које таме допире ова светлост”). Овако срећан спој као да ствара временске капсуле у којима се лирски субјекат смешта у ауру великих мислиоца и бива награђен предахом – као највећом наградом савременог живљења.

Оставите одговор

Top