НА ИЗУЗЕТАН НАУЧНО-ИСТРАЖИВАЧКИ РАД О АГРЕСИЈИ НАТО НА СРЈ ПАДА ПРАШИНА ВЕЋ 19 ГОДИНА-ИНТЕРВЈУ СА ПРОФ. ДР НЕЂОМ ДАНИЛОВИЋЕМ

„На изузетан научно-истраживачки рад о агресији НАТО на СРЈ пада прашина већ 19 година“

У априлу 2018. године АРС АКАДЕМИЈА из Новог Сада доделила је годишње награде. Награду за животно дело  „За изузетан допринос развоју методологије научних истраживања на пољу друштвено-хуманистичких наука“ добио је проф. др Неђо Даниловић.

Из импресивне радне и животне биографије за разговор сам одабрала следеће теме: анализу данашњег друштвеног стања у Србији са правима грађана, Косово и Метохија, однос државе према војницима. Посебан осврт био је разговор о пројекту истраживања „Отпор НАТО агресији на СРЈ“ чији је проф. Даниловић био руководилац. Ради се о макро научноистраживачком пројекту у којем је учествовао велики број научника и 17 научноистраживачких установа из Србије. Макро пројекат је имао пет научно-истраживачких потпројеката, односно, агресија НАТО на СРЈ сагледана је из пет научних углова (међународно-правног, моралног, социо-психолошког, информативно-пропагандног и оружаног).

За ТВ АРС МЕДИЈУ разговарала новинар Биљана Диковић.

Фотографија са доделе награда Арс академије у Друштву новинара Војводине.

Биљана Диковић: Без обзира на овако импресивну биографију и значајан научни допринос који дајете држави Србији, морам на самом почетку да приметим да сте Ви првенствено један скроман, пристојан и достојанствен човек, а такве професоре смо некад имали у средњим школама и на факултетима. Захваљујем што сте пристали на овај разговор и молим да у неколико реченица кажете нешто више о Вашем научном образовању и области којом се бавите.

Проф. др Неђо Даниловић: Добро сте запазили, ја сам један скроман професор Универзитета, скроман научни радник, који је кроз читав свој радни век водио рачуна о научном уздизању и стручном усавршавању. Релативно рано сам завршио Војну академију ЈНА и као млад академац схватио да друштво иде ка радикалним променама, и да ћу релативно млад завршити са војничком каријером. Тако сам упоредо са Војном академијом студирао Политичке науке, магистрирао и докторирао, први пут на Војној академији ЈНА и стекао звање доктора војних наука из уже научне области социологије морала и други пут на Факултету политичких наука, где сам стекао звање доктора политичких наука из уже научне области методологије политичких наука.

Биљана Диковић: На Политичким наукама сте одабрали докторску дисертацију из уже научне област Методологија научног истраживања. Ви сте потпредседник Међународног удружења методолога и председник удружења методолога друштвених наука Републике Србије, какво је стање у тој области у свету а какво код нас, има ли довољно методолога који се могу ставити у функцију усмеравања науке ка даљем и вишем развоју српског друштва?

Проф. др Неђо Даниловић: Одабрао сам област којом се мало ко бави, чак и у Европи, то је Методологија научног истраживања. Ова област је у великој кризи. Пре двадесет година је престало оспособљавање кадра за научна истраживања. Ми у Србији имамо тренутно већину научних института који у свом саставу немају ниједног методолога. Исто тако, на универзитетима, и државним и приватним, велики је број факултета, а дешава се на целом универзитету да нема ниједног методолога.

Према мојој оцени, у друштвеној пракси Србије и свих земаља у њеном окружењу све је мање ваљаних и поузданих дијагностичких и прогностичких истраживања друштвених кретања, што има за последицу грешке у одлучивању и друштвеном понашању које се осећају деценијама.

Таква друштвена пракса указује да је Методологија, као фундаментална наука, која на факултетима и високим школама оспособљава кадрове за објективна научна истраживања, неразвијена, запуштена и угрожена. Према мојим сазнањима, на већини високо образовних институција не изучава се методологија као нужна наука, а у највећем броју случајева програме наставе методологије израђују и методологију предају некомпетентни наставници који нису магистрирали и докторирали из методологије друштвених наука, односно из методологије посебних наука у корпусу друштвених наука или, још горе, наставници који уопште нису слушали наставу из методологије.

На неким факултетима и високим школама наставну литературу из предмета опште и посебних методологија (скрипте, приручници и уџбеници) објављују, у методолошко-методичком погледу, потпуно некомпетентна лица, па се чак догађа да се према овим изворима изводи и настава из методологије на докторским студијама, што је за науку погубно и неприхватљиво. И тако се догађа да будуће докторе наука образују, методолошки неоспособљени професори и ментори и то је једна од општих карактеристика највишег нивоа високог образовања, не само у Србији, него и у земљама у њеном ближем и даљем окружењу.

О овим и другим проблемима у области методологије наука, посебно о све приметнијом опадању квалитета универзитетске наставе из области опште и посебних методологија наука, у улози подпредседника Међународног удружења методолога и председника Секције методолога друштвених наука Републике Србије упозоравао сам више пута Министарство просвете, науке и технолошког развоја, Национални савет за високо образовање, Комисију за акредитацију Републике Србије и декане државних и приватних факултета. Међународно удружење методолога друштвених наука је чак формулисало и критеријуме које би Министарство просвете, науке и технолошког развоја, Комисија за акредитацију факултета и високих школа и сами факултети требали да поштују у вредновању студијских програма и избору и оспособљавању наставног кадра који изводи универзитетску наставу из опште и посебних методологија наука, али се ти критеријуми не поштују.

Бављење методологијом наука захтева уско стручна методолошка знања, велике напоре, одрицања и опасности, а мало или нимало признања. Отуда, универзитетску наставу из области опште и посебних методологија наука, нарочито на докторским академским студијама, по мом мишљењу, могу да изводе само они наставници и професори:

  • који су докторирали или магистрирали из области методологије наука и посебних методологија унутар њих;
  • који су објавили најмање пет научних радова из уже научне области методологија наука и посебних методологија у признатим научним публикацијама;
  • који имају доказане способности за пројектовање, организацију и извођење научних истраживања, без којих није могуће доћи до поузданих и валидних сазнања која представљају основ развоја друштва, и
  • који ваљаним избором и применом научних метода и техника у пракси стално подстичу поуздана и валидна научна сазнања и унапређују методику рада у областима којима се баве.

Имао сам имао ту привилегију да пре непуних десет година будем изабран за заменика преседника Међународног удружења методолога и председника Секције методолога друштвених наука Републике Србије. Прва ствар коју смо урадили јесте да смо анализирали велики број пројеката у Србији које је финансирало Министарство за науку.

Биљана Диковић: Шта је био циљ тих анализа и до каквих сте резултата дошли?

Проф. др Неђо Даниловић: Циљ нам је био да утврдимо шта је у тим пројектима било фундаментално а шта развојно? Колико у тим пројектима у које је уложен огроман друштвени капитал има прогностичког и футуролошког погледа унапред на развој српског друштва. Морам признати да сам се изненадио. Од великог броја анализираних научних пројеката, финансираних од стране државе у протеклих десет година, веома мали број је био оних који су се бавили фундаментални, нарочито прогностичким истраживањима. Углавном, вечина су дијагностичка истраживања, односно опис постојећег стања које не води друштво напред. Свако друштво, па и наше, ако жели да се развија мора да се развија осмишљено и плански, уз помоћ научних сазнања. Нажалост, у овој нашој Србији, мало се поштује и уважава наука и њена сазнања. Дугогодишњим стихијним развојем српског друштва поремећени су односи између области друштвеног живота, између привреде и друштвених делатности, а унутар привреде – између разних грана привреде и унутар друштвених делатности – између разних делатности…  Тај однос се може довести у склад само уважавајући ресурсе и копаративне предности сваке земље појединачно и строго поштујући законитости друштвеног и привредног развоја које проучава наука.

Биљана Диковић: Исправите ме ако грешим, али мислим да је различита политика доносила и различите приступе одређеним областима, па су тако потпуно поремећене све вредности, на штету нас, људи који би требало да живе у уређеној заједници. Уз сво уважавање научног рада и резултата, и поштовања према академским звањима, морам да приметим да осим појединачних реаговања на неке догађаје, углавном се не чује глас науке која неодговорно ћути… Има ли наде, и како може да се промени овакво стање?

Проф. др Неђо Даниловић: Истина је. Како је која гарнитура политичких елита долазила на власт, после деведесетих година па на овамо, тако су се они који су имали јаче лактове изборили за свој ресор, али не тако што су одвајана већа друштвена средства за ту област привредног и друштвеног живота, него на рачун других области. Таквим стихијним радом и нестручним управљањем, потпуно су поремећени односи између области у друштву, а наука нажалост није уважавана и поштована. После моралне катарзе која је настала распадом бивше СФРЈ, бесмислених ратова који су вођени на нашим просторима у име и за рачун других, силних тешкоћа и тегоба са којима се суочавала не само Србија, него и земље у окружењу, политичке елите су се понашале друштвено неодговорно, у своју корист, а на штету народа и државних и националних интереса друштава којима су управљали. У таквим условима, угледни научни радници су се повлачили у себе и препуштали да државе воде недорасли и неоговорни појединци којима је лични интерес био изнад општег, државног интереса. Једоставно, у таквим околностима, људи од научног и стручног дигнитета нису могли доћи до изражаја.

Сведоци смо, да су скоро две деценије Србију водили потпуно неодговорне политичке елите и нестручни кадрови унутар тих елита, а наука је остала по страни. Штавише, политичке елите нису уважавале ни елементарна научна сазнања и научна упозорења у ком правцу би се требала развијати савремено српско друштво у будућности. Због тога и јесмо у стању у коме се налазимо. Дошло је време транзиције и стабилизације када би наука и научна сазнања заиста морала више да се уважавају у друштву, у смислу да њена упутства, сугестије, сазнања и прогнозе буду саставни део програма политичких елита на власти, како би оне могле усмеравати друштво у правцу развоја слободног тржишта; демократије и демократских механизама власти; једнакости свих грађана пред државом и законом без обзира на њихова лична и колективна својства и обележја; пуног успостављања поделе власти на законодавну, извршну и судску које су међусобно самосталне и једна другу контролишу; у правцу развоја политичког плурализма и слободних избора на којима се вољом народа легитимно бира државна власт, која је ограничена уставом и законима и у којој се поштује начело уставности и законитости; те у правцу изградње независног судства пред којима ће сви носиоци државних и друштвних функција бити правно одговорни; признавања и поштовања људских слобода и права и гарантовања личне и правне сигурност грађана, неповредивости њихове својине и имовине.

Крајње је време да се уз помоћ науке и научних сазнања уведе ред у будући развој државе и друштва. То је био главни мотив, па је у протекле четири године Међународно удружење методолога друштвених наука организовало два значајна међународна научна скупа, један посвећен улози прогностичких истраживања у развоју савременог друштва и други, посвећен улози футурологије у истраживање будућности савремених држава.

Биљана Диковић: У ово данашње време политика се увукла у све поре друштва, у све области, и потпуно девалвирала све вредности. Не познајем методологију, али од ратова и планског растурања велике СФРЈ, до данас је систематски рађено у више праваца, и вишеслојно, свим наоружаним средствима деловано је на друштво и човека појединца. Ми данас немамо ни бесплатно школство и здравство. Данас већа права имају мањине него Срби рођени у Србији – државотворни народ… Ми по Уставу имамо права која су нам ускраћена и обавезе које морамо да поштујемо. И држава има права која стално мења и проширује, али и обавезе које не испуњава према свом народу – да нам обезбеде услове, а да бисмо ми могли да испунимо наше обавезе према држави. Тај узајамни однос не функционише – а то је потребно да би друштво напредовало. Какав је коментар једног искусног методолога на то?

Проф. др Неђо Даниловић: Потпуно сте у праву. Сагласан сам са Вама по многим ставовима које сте изнели у Вашем питању. Додао бих томе, да се у овим тектонским поремећајима изазваним распадом бивше СФРЈ, велики број српског и другог становништва населио у Србију. Они су дошли у Србију и преузели све обавезе и одговорности грађана Србије, али су нажалост њихова есенцијална статусна питања остала нерешена. Држава Србија није до краја испоштовала све обавезе које је имала према новонасељеним грађанима после распада СФРЈ. Несхватљиво је да после петнаест-двадесет година човек нема држављанство, боравиште или радну дозволу која проистиче из тих докумената. Не могу да схватим да администрација у разумном року није могла да реши неколико стотина хиљада докумената…  Колико је данас незапослених високообразованих људи који би могли да се укључе и помогну да се заостали послови у вези са нерешеним статусним питањима досељених лица у Србију брже решавају… Зато мислим да би се уместо постојећег идеала „владавина права“ у Србији морали више залагати за примеренији концепт назван „управљање савременим српским друштвом од стране народа помоћу државе и права“. Суштина овог концепта јесте да су грађани, појединачно и заједно, творци државе и права и да су због тога савремене државе и правни системи у њима дужни да их заштите и омогуће им политички, економски, социјални, културни, технолошки, безбедносни и сваки други просперитет и напредак.

Биљана Диковић: Али, зато се уз свесрдну помоћ ЕУ прво добро припремио терен и обучили људи, а онда Роми увезли у Србију, азиланти (мигранти) се плански насељавају, обезбеђују се стамбено, уписују у школе, чак са повластицама и дискриминацијом наше деце у средње школе и на факултете, њима се издају и личне карте (без обзира одакле су дошли) и изводи из матичних књига и држављанство као да су рођени у Србији… Срби су у Србији дефинитивно, нажалост, постали десета рупа на свирали, нису више ни грађани другог, трећег реда… По којој се то методологији ради?

Проф. др Неђо Даниловић: Нема ту методологије, јер да има онда би се поштовала научна сазнања у демографској и популационој политици. Држава Србија је посебно осетљива према Ромима и азилантима због проблема рата који их је на њиховим територијама задесио, али је то више интенција и сугестија Европске уније. Србија је земља која жели да постане пуноправни члан ЕУ и она мора испуњавати све обавезе и налоге Европске уније. Друга је ствар што она то неједнако ради. Прво би требала да испуни обавезе према својим грађанима, па упоредо са њима и припадника других националности, као и азиланата и свих других грађана који желе да живе у Србији.

Ако се настави са оваквом популационом политиком убрзо би Срби могли постати мањина у Србији, што би било катастрофално. Свака озбиљна државотворна политика мора да води рачуна о својим државним и националним интересима и да креира јавне политике којима ће остварити своје државне и националне интересе на добробит српског народа и свих грађана који живе у Србији. Отуда мислим да је крајње време да се већа пажња посвети креирању сасвим нове демографске политике у Србији и њеној доследној реализацији. И ту наука може много да помогне, али се њена сазнања морају више уважавати и уграђивати у фундаменталне основе свих јавних политика, како би се савремено српско друштво развијало у жељеном правцу. Због тога неки нови импулси у Влади Републике Србије на будући демографски развој Србије охрабрују и треба да се настави са даљом операционализацијом и доследном имплементацијом те политике, трагајући за новим још бољим решењима која ће довести до квалитетнијег живота и значајнијег пораста наталитета.

Дугорочно гледано, без веће материјалне и системске подршке државе и једног научног и осмишљеног приступа у креирању нове демографске јавне политике, нема суштинског напретка друштва ни државе.

Биљана Диковић: Од 2012. године сте активни учесник на светском Форуму за криминал и кривично право у ери глобализације са седиштем у Пекингу. Какав је то Форум, на ком принципу ради, и на ком језику говорите: српском, енглеском или руском?

Проф. др Неђо Даниловић: То је највећи светски Форум за криминал и кривично право у ери глобализације. На Форуму се говори на свим светски признатим језицима. Сваке године се одржавају Форуми у Пекингу, где је присутно преко 150 земаља света. Карактеристика тог Форума је да се сваке године расправља о неком, у тој години најактуелнијем, правно-политичком проблему. Протходних година расправљало се о људским правима, корупцији, примени казни, мигрантској кризи итд. Научници из разних делова света на светском Форуму износе своја сазнања, а по завршетку Форума доносе се закључци који се упућују Генералној скупштини Уједињених нација која их на својој годишњој скупштини усваја и прослеђује свим земљама са препоруком да закључке Форума инкорпорирају у нормативно-правни систем.

Биљана Диковић: Мигранти, азиланти (политички и економски) региструју се у Србији као сигурној земљи, претходно пролазе кроз земље ЕУ – на пример Грчку, или заобиђу земље ЕУ – Румунију, Бугарску и Мађарску… Како Ви гледате на на светску мигрантску кризу?

Проф. др Неђо Даниловић: Ова последња мигрантска криза је посебан случај. Она има дугу предисторију. Гледано у дубљи историјски период узрока њеног настанка, за њу су одговорне земље колонизатори на тим просторима, сада најразвијеније земље западне Европе. Познато је да су Енглеска, Француска, Шпанија биле колонизатор на просторима земаља одакле је потекла мигрантска криза… Шта се ту стварно десило? Док су ове земље биле колонизатори на северу Африке, Блиском и Средњем истоку, оне се нису суштински бавиле јачањем држава и државних институција на просторима које су колонизовали. Оне су се једноставно бавиле извлачењем профита из тих земаља, то им је био главни циљ. Њиховим повлачењем са тих територија, у периоду деколонизације, тај народ је остао сам, са недовршеном државом, са неизграђеним институцијама и слабо изграђеном правном државом. Дошло је до масовних миграција становништва из племенских села у градове, које неизграђене градске власти нису биле у стању да на квалитетан начин интегришу у урбане градске целине. У тај простор су ушли исламисти – екстремисти, разне исламистичке екстремне идеологије и верске секте. Уместо да је држава тај народ после колонизаторске владавине запослила, да их је укључила у државни школски и социјални систем они су били практично препуштени сами себи, што је било добро тло за разне исламистичке екстремне идеологије да пропагирају своја схватања и своје погледе и надзоре на свет. Ауторитарни и недемократски политички режими који су завладали у тим земљама у процесу деколонизације остајали су на власти и по тридесет година.

Када се томе дода и преламање глобалних интереса великих и моћних земаља света преко простора северноафричких, блискоисточних и средњеисточних земаља,  онда се може потпуније сагледати ситуација и сазнати коме је било у интересу да изазове кризу у тим земљама и да доведе до крвавих племенских и верских сукоба који су изазвали принудне миграције становништва ка Европи и другим континентима и вратиле ове земље 100 година у назад. Из искустава из периода колонизације и процеса деколонизације овог простора, као и искустава из геополитичких збивања у северној Африци и на Блиском истоку, од почетка 2011. године до данас, могу се на најбољи начин уочити и сагледати како узроци, тако и последице мигрантске кризе по међународне односе уопште. Од геополитичких збивња на северу Африке и Блиском истоку протекло је седам година, а правдољубиви свет нема довољно информација да мериторно просуђује о узроцима, току и последицама масовних протеста који су изазвали мигрантску кризу. Иако је очигледно да су режими у многим од тих земаља били недемократски, ипак у свим тим земљама и њиховим правним системима постојале су правне норме о заштити поретка и праву државе да у одређеним случајевима употреби легално и легитимно физичку силу (војску, полицију и безбедносне службе) и да спречи насиље, које је довело до анархије.

Ова, у међународним односима потврђена чињеница, отвара нова приблемска правно-политичка питања:

Прво, чије интересе су представљали демонстранти у земљама северне Африке и Блиског истока и које су суштинске одреднице тих интереса заиста биле?

Друго, шта се то догодило у политичко-правним и безбедносним системима земаља северне Африке у којима државна власт није обезбедила „монопол“ силе и насиља у преломним моментима развоја тих држава. За политичко-правну теорију и праксу било би од непроцењиве важности истражити у чему се огледала снага већине у земљама северне Африке и њена надмоћ над оружаном мањином?

Треће, какви су то аутократски политичко-правни системи у 21. веку у којима њихови управљачи после вишедеценијске власти, под масовним притиском народа, нису организовали легалне и легитимне изборе и мирним путем извршили смену власти?

Четврто, да ли су новоуспостављени органи државне власти у земљама северне Африке обезбедили пуну једнакост пред законом представника свргнутих режима и припадника нових режима који су чинили злочине и нехумано поступали?

Пето, да ли су и хоће ли међународне организације (ОУН, ОАЈ, ЕУ, ОЕБС и друге) захтевати доследну примену међународног права у овим и другим сличним случајевима у будућности?

Биљана Диковић: Да ли се на светским форумима и конференцијама на којима Ви учествујете чује глас разума о томе да се прекршило међународно право када је 1999. године НАТО извршио агресију на СРЈ, без одобрења Савета безбедности Уједињених нација и постоји ли после тога међународно право уопште?

Проф. др Неђо Даниловић: То је комплексно питање. Међународно право формално постоји, утврђене су прецизне правне норме, критеријуми, стандарди, механизми и процедуре за њихову реализацију. Није питање да ли међународно право постоји. Оно формално постоји. Проблем настаје у његовом тумачењу и примени. На тумачење и примену међународног права пресудно утичу најмоћније земље света кроз Организацију Уједињених Нација и друге међународне организације, пре свега Североатлански савез НАТО и регионалне међународне организације, као што су Европска Унија, ОЕБС и друге. Све то упућује нас на закључак да је примена међународног права под пресудним утицајем најмоћнијих и најутицајнијих држава света које у практичном геополитичком, геоекономском и геобезбедносном поступању тумаче постојеће норме међународног права у складу са својим интересима, не презајући ни од изазивања локалних и регионалних сукоба. За остваривање својих глобалних интереса оне користе механизме међународних организација и институција, као и механизме утицајних земаља у појединим регионима света.

С jeдне стране, у одређеним моментима велике и моћне земље не примењују или селективно примењују одредбе међународног права, док с друге стране, неке норме тумаче и примењују у складу са својим интересима. Најбољи пример за то су одредбе Повеље ОУН које су омогућиле извођење оружане интервенције на савезну Републику Југославију, Ирак, Либију и Сирију без формалне одлуке Савета безбедности Уједињених нација. Практично поступање и делање моћних земаља у утицајним међународним организацијама уз често коришћење политичких, економских, пропагандних и војних притисака све до извођења оружаних војних интервенција према другим државама, отежава правичну примену стабилног међународно-правног поретка у коме ће сви субјекти међународног права бити једнаки.

Постојеће стање међународних односа које карактерише раздробљеност интереса појединца, група, заједница и држава, њихов наглашени егоизам и склоност ка коришћењу силе и принуде, те вешта интерпретација разлога за предузимање војних интервенција на основу међународног права и по одлуци Савета безбедности, судећи по досадашњој пракси, ствар је односа снага, резултат нагодби великих сила и наглашености интереса моћне државе и коалиције моћних држава.

Пракса међународних односа у дужем временском периоду указује да је тумачење норми међународног права растегљиво и веома еластично, те да је оно углавном пристрасно и оптерећено интересима најмоћнијих држава. То је потврђено у низу конкретних примера, који су показали да тумачење и примена појединих одредаба међународног права нису били у складу са принципима једнакости и правичности, већ су својом еластичношћу омогућавали да их савремене државе „слободно“ и различито тумаче и примењују у складу са својим глобалним интересима.

Честа злоупотреба међународног права зарад остваривања глобалних интереса једне или групе земаља на рачун интереса друге земље у већ нарушеним међународним односима, указује да је на глобалном, па и на регионалном нивоу тешко остварљив принцип „владавине права“. Основни разлог таквог стања у постојећим међународним односима лежи у томе што се прокламовано међународно право неједнако примењује на све субјекте међународних односа. То су потврдили бројни случајеви од краја Другог светског рата до данас, посебно еклакантни примери злоупотребе међународног права начињени у последњих 20 година, пре свега: ваздушна интервенција на Босну и Херцеговину 1995; Савезну Републику Југославију 1999; противправно међународно признање јенострано проглашене независности Косова и Метохије 2008, од стране већег броја држава; напад на Ирак 2003, изазивање наводне „демократске револуције“ назване „Афричко пролеће“ на северу Африке и напад на Либијску Џамахирију 2011, као и војна интервенција на Сирију 2018. године, итд.

Због наведених и других разлога, на садашњем нивоу развоја међународних односа тешко је говорити о постојању међународног права у условима у којима се:

(1) заводе санкције и изводе војне интервенције против једне или више суверених држава без одобрења Савета безбедности УН;

(2) признавају самопроглашене независности појединих територија суверених земаља на којима живе националне мањине;

(3) доносе одлуке од стране извршне гране власти по питањима која су у искључивој надлежности највишег представничког и законодавног тела у савременим државама (учешће у војним интервенцијама на друге суверене државе, завођење санкција другим државама, чланство у међународним организацијама, итд).

Због свега тога је на садашњем степену развоја међународних односа, по мом мишљењу, примереније концепт „владавине права“ на глобалном нивоу, заменити реалистичнијим концептом „управљање међународним поретком“ од стране равноправних и суверених савремених држава уз помоћ реформисаних међународних организација и уз стриктно поштовање међународног права и Повеље Организације Уједињених Нација.

Уколико се то не деси у догледно време, можемо очекивати потпуну анархију у међународним односима, крах међународног права, нефункционисање постојећих међународних организација и све веће захтеве суверених држава за формирањем нових савременијих међународних организација у којима ће суверене државе моћи ефикасније и брже да задовољавају своје интересе на добробит својих грађана.

Биљана Диковић: Ви сте у време НАТО агресије на Савезну Републику Југославију били руководилац државног макро научно-истраживачког пројекта „Отпор НАТО агресији“ у чијој изради сте окупили велики број научних институција и научних радника из Србије и Црне Горе. Објасните, молим Вас, о чему се ради у том научном пројекту „Отпор НАТО агресији на Савезну Републику Југославију“?

Проф. др Неђо Даниловић: У моменту НАТО бомбардовања на СРЈ 1999. године затекао сам се у Штабу Врховне команде на дужности начелника Одељења за морал и психолошку службу. Будући да сам већ од раније истраживао искуства из грађанских ратова, чак и моја магистарска теза је била посвећена емпиријском истраживању Искустава у грађанским ратовима вођеним на просторима претходне Југославије, моја сазнања су говорила да после двадесет дана интензивног психо-физичког напрезања људи у ратовима, посебно после узастопно преживљених стресова, законито долази до промене расположења оних субјеката који учествују у борбеним дејствима.
Када је бомбардовање почело и увелико трајало ја сам очекивао одређене промене код људи и на време сугерисао Штабу Врховне команде да могу очекивати такву врсту промена и предлагао предузимање бројних превентивних мера. Једна од тих мера била је да ми се дозволи да са компетентним истраживачима уђем међу те људе и научним методама прикупим њихове ставове и уверења о томе како гледају на агресују, шта доживљавају и како подносе тешкоће бомбардовања. Врло брзо сам добио одобрење од Штаба врховне команде да истражим морално и социопсихолошко стање нације и ратне војске. Са екипом професора београдског универзитета, научних радника из више научних института, неколико утицајних агенција за истраживање јавног мњења и мојим најближим сарадницима, формирао сам један истраживачки тим и уз примену научних метода, техника, инструмената и научних поступака снимали смо агресију НАТО-а на Савезну Републику Југославију из пет научних углова: социо-психолошког, моралног, међународно-правног, информативно-пропагандног и оружаног угла. Циљ је био да се на поуздан и објективан начин, применом научних метода, сними агресија НАТО и отпор агресији НАТО из пет наведених нучних углова. Нажалост нисмо тада успели у макро пројекат укључити и потпројекат у којем би се истражиле укупне штете које је НАТО начинио Савезној Републици Југославији, али је то касније учињено, као и потпројекат о штетном утицају бомбардовања на здравље грађана Србије и Црне Горе и суседних земаља.

Први потпројекат носио је назив „Социјално, морални и психолошки чиниоци отпора агресији НАТО-а на СРЈ“. Носилац израде овог потпројекта био је Институт за социолошке и криминолошке сту­дије и истраживања. Будући да је потпројектом било предвиђено теренско испитивање ставова грађана на територији целе Савезне Републике Југославије, узорак за ово истраживање у Републици Србији и Црној Гори урадила је група експерата из Савезног завода за статистику. Узорак је обухватао 4.571 пунолетног грађанина Републике Србије старости 18 – 92 године и 794 пунолетна грађанина Републике Црне Горе, такође старости 18 – 90 година.

Инструмент (Анкетни упитник) за мерење социопсихолошког стања пунолетних грађана у Србији и Црној Гори урадили су експерти, психолози и социјални психолози са Београдског универзитета и Више научних института из Београда. Теренско испитивање у Републици Србији, уз претходну припрему, у улози анке­тара, провели су дипломирани психолози, а анкетирање одабраног узорка грађана у Црној Гори спровела је реномирана агенција Strategic Marketing из Београда, преко своје мреже анкетара и контролора у Црној Гори.

Унос података из анкета у програмске статистичке пакете извршио је Републички завод за статистику Србије, као репрезентативна и специјализована институција за ову врсту послова.

Логичку контролу и статистичку обраду података провели су, експерти психолози статистичари, проф. др Коста Момировић и мр Александар Зорић.

У провођењу емпиријског истраживања, анкетарима, контролорима и истраживачима је пружена сва могућа подршка од организовања превоза, смештаја, исхране, обезбеђења сигурног транспорта истраживачког материјала, експертског уноса података у софтверске програме за обраду података, до креирања база података и строге контроле сваке фазе истраживачког процеса. То је вероватно било једно од најзахтевнијих, најсложенијих, али истовремено и најозбиљније и најобјективније проведено емпиријско истраживање на овим просторима.

Други потпројекат носио је радни назив „Морални аспект отпора агресији НАТО“. И у њему је уз ваљану примену поузданих научних метода, техника и инструмената проведено емпиријско истраживање на узорку од 2800 припадника ратне Војске Југославије, и то у два временска периода. Једном, након месец дана од почетка агресије НАТО и други пут, при самом крају агресије НАТО на Савезну Републику Југославију. У узорку припадника Војске Југославије пропорционално су били заступљени припадници Војске на првој линији фронта, другој линији и у позадини, не само на Косову и Метохији, већ и у целој Србији и Црној Гори. Немојте заборавити да је у моменту спровођења емпиријског истраживања у саставу ратне војске било око 350.000 људи под оружјем. То је била моћна војна сила којој НАТО није могао урадити ништа и која је за 78 дана бесомучног бомбардовања са безбедне дистанце, најсавременијим борбеним системима које свет познаје, имала свега око 528 борбених губитака, што се сматра подвигом и примером који ће се изучавати у свим војним историјама и на свом војним и полицијским академијама, па и на факултетима где се изучавају ратовотство, геополитика и стратегија.

Трећи потпројекат обухватао је „Међународно правни аспект отпора агресији НАТО на СРЈ“. Носилац израде овог потпројекта била је група истакнутих и широј јавности познатих експерата међународног права из: Института за међународну политику и привреду, Института за упоредно право и правних факултета у Београду, Крагујевцу и Новом Саду  и то: професори међународног права: др Борис Кривокапић, др Гавро Перазић, др Родољуб Етински, др Ранко Петковић, др Иван Чукаловић, др Милан Пауновић, др Вид Вукосавић, др Владан Јончић, Ивана Родић и др Неђо Даниловић. Руководилац овог подпројекта била је моја маленкост. Резултат рада на овом потпројекту који има изузетну научну вредност је научна студија која носи наслов „Међународно – правни аспект оружаног напада НАТО-а на СРЈ“.

Четврти потпројекат носио је радни назив: „Информисање као вид отпора НАТО агресији – Југословенски медији у отпору агресији – Дневни листови у СРЈ о НАТО агресији у периоду бомбардовања СРЈ“. С обзиром да се радило о масовној друштвеној појави, истраживање је  реализовано применом опште­научне статистичке методе, методе моделовања и хипотетичко-дедуктивне  методе, а предмет и циљеви истраживања, као и дефинисани извори података одредили су да се примени и оперативна метода за прикупљања података – Анализа садржаја докумената, при чему су дневни листови били дефинисани као јавни писани документи.

Пројекат, инструменте  (Кодекс појмова и шифара и Евиденциони образац) за анализу узорка најтиражнијих писаних и електронских медија у Србији, Црној Гори урадили су проф. др Славомир Милосављевић и моја маленкост са групом експерата за јавно мњење са којима је по строгим критеријумима науке анализирано 243 најтиражнија дневна листа и у њима 9021 прилог. Од тога у Србији 7741 прилог или 85,5% и у Црној Гори 1280 прилога или 14,5 %.

Пети научноистраживачки потпројекат у свом предмету истраживања имао је „Оружано супротстављање агресији НАТО-а на СРЈ“, а носилац израде овог потпројекта био је Институт за ратну вештину (сада Институт за стратегијска истраживања) из Београда. Руководилац и аутори на овом потпројекту били су афирмисани научни радници  генерал – потпуковник др Радован Томановић и пуковници: проф. др Митар Ковач, Јан Марчек, Зоран Килибарда, Божидар Форца и Неђо Даниловић.

Биљана Диковић: Каква је судбина тог истраживања, да ли су резултати објављени, употребљени у било ком тренутку?

Проф. др Неђо Даниловић: Нажалост, ти резултати осамнаест година стоје у архиви и на њима се купи прашина. У свим политичким елитама које су вршиле власт у Србији, после 2000. године, није било политичке воље да се резултати истраживања припреме за штампу и објаве.

Резултати макро научноистраживачког пројекта Одбрана Савезне Републике Југославије од агресије НАТО-а“ представљају духовну творевину од посебног државног и националног значаја и просто је несхватљиво зашто они до сада нису објављени. Поставља се питање, има ли ико у Србији право да из било каквих разлога спречава најширу српску и светску јавност да се упозна са погледима српске науке на једну од најмонструознијих друштвених појава у 20. веку – на противправно бомбардовање Савезне Републике Југославије од стране Североатланског савеза – НАТО? Ко то ради, он чини злочин против свога народа и против своје отаџбине, а и против универзалне друштвене и научне истине.

 Биљана Диковић: Да ли можете да кажете, бар по реченицу, до каквих сте закључака дошли, по сваком истраживачком пројекту?

Проф. др Неђо Даниловић: Тешко је резултате једног оваквог мултидисциплинарног макро научноистраживачког пројекта са пет потпројаеката сажети на неколико закључних реченица. То је обиман истраживачки материјал од неколико хиљада страница најозбиљнијег научног садржаја. У интервјуима овакве врсте увек постоји опасност да се изостави неки од круцијалних закључака. Зато, лично мислим да је корисније у закључном делу одговора на Ваше питање, да апелујем на председника Републике Србије, Владу и министра одбране Србије, као и начелника Генералштаба Србије да:

Прво,  донесу одлуку да се са овог научноистраживачког пројекта скине ознака тајности, коју сам ја као руководилац макро пројекта пре 18 година ставио.

Друго, да се дозволи руководиоцу овог пројекта, да од учесника пројекта, формира мањи стручни – експертски тим за припрему студија за штампу које би се објавиле почетком наредне године, поводом обележавања 20 година од бомбардовања СРЈ од стране НАТО-а.

Треће, да се у процесу припреме за штампу ангажују угледни експерти из земље и иностранства који би написали предговор и поговор за сваку студију и једну главу под насловом 20 година после бомбардовања Републике Србије од стране НАТО-а.

Четврто, да се издвоје неопходна материјално-финансијска средства за припрему пет студија макро пројекта „Одбрана Савезне Републике Југославије од агресије НАТО“, студије преведу на два светска језика, одштампају и учине доступним најширој домаћој и светској јавности.

Пето,  да се промоција монографских научних студија изврши на дан почетка или заавршетка бомбардовања СРЈ у храму српске науке – Српској академији наука и уметности.

Биљана Диковић: С обзиром на то да добро познајете стање у безбедносном сектору, да сте радили тако озбиљне научноистраживачке пројекте о понашању и држању припадника безбедносних снага за време агресије НАТО на СРЈ, лично сте видели какви су то храбри били војници и старешине, како гледате на ово непримерено државно (политичко) игнорисање и непризнавање учесника у ратним дејствима, на тај својеврстан државни заборав тих људи који су били борци на страни добра у одбрани своје отаџбине. Они данас немају решени статус, друштвено су и здравствено угрожени, материјално и стамбено необезбеђени, инвалиди рата немају персоналне асистенте, недостојанствено су и потпуно изопштени из друштвеног живота, без признања које би морали да имају… исти је однос према породицама погинулих и несталих… Признаћете да су имали трауме и ране на ратном пољу, ране наравно носе и данас, изгубили су или део тела или најрођенијег, неко и целу фамилију, и поред тога још доживљавају и овакав однос државе према њима. Врхунац је, наравно, испорука часних српских војника у Хаг…

Проф. др Неђо Даниловић: Историја Србијe је потврдила да се према ратницима држава није никада односила онако како то они заслужују. Сетимо се само Војводе Мишића, Војводе Петра Бојовића, и још неких других војсковођа из наше раније славне прошлости, а исто се догодило и са овим садашњим ратницима…   Лично мислим, то је мој познати став од раније, да је српска војничка традиција затрта испоручивањем храбрих ратника и војника Хашком трибуналу. Највећи део њих, де факто и де јуре ни за шта није одговоран и они због неке исконструисане, фантомске, командне одговорности или удруженог злочиначког подухвата нису требали одговарати.
Распадом бивше СФРЈ ти људи су часно обављали свој професионални посао. Они су легално и легитимно извршавали наређења своје Врховне команде. То су по Уставу и законима ове земље морали радити, у противном били би дезертери. Они нису криви за рат, нису ни узрочници нити су последица тога рата. Они су активни актери, учесници тога по свим одредбама међународног ратног и хуманитарног права међуверског и грађанског. Рат се завршио. Многи од њих су дошли у своју матичну земљу – Србију. Тамо, одакле су дошли остали су без ичега. Остали су без станова, без скућених огњишта, најчешће са растуреним породицама, без социјалног окружења у коме су до тада живели. Дошли су у нову средину која их није баш на најбољи начин прихватила и социјално апсорбовала у друштво. Највећи број њих је завршио у колективном смештају, у касарнама, магацинима, складиштима и нужним смештајима. Држава за 20 година није имала адекватна решења за њих. То је понижавајуће стање које је неодрживо у једној социјално одговорној држави. Срце ме боли кад видим да неки од њих и данас са породицом живе у касарни, да су им тамо одрасла деца, да им се тамо рађају унуци… Није држава Србија била толико сиромашна да није могла квалитетније и боље да реши есенцијалне проблеме тих напаћених људи. Ни једна политичка гарнитура на власти после 2000-те године није имала слуха за те људе. Отуда ме веома радује да је постојећа гарнитура на власти чврсто решена да изгради станове за припаднике система безбедности и тиме помогне овој тренутно социјално најугроженијој  категорији грађана Србије.

Биљана Диковић: Није била толико сиромашна да на достојанствен начин помогне својим ратницима и досељеним и расељеним Србима… Била је само заузета, јер је за то време, пресељавала и градила насеља Ромима, а најавили је да ће градити стамбене објекте и азилантима… Срби у Србији и пре ратова, пре избеглих и прогнаних, пре насељених Рома из Европске уније и планског насељавања азиланата, нису имали адекватан социјални смештај и материјално обезбеђење за сиромашне, сада је стање још неповољније, рекла бих веома озбиљно и алармантно… За све, и за Србе који су овде рођени, и за Србе који су избегли из српских земаља и протерани са својих вековних огњишта.

Проф. др Неђо Даниловић: Е, то сте у праву. Управо то поређење је адекватно пређашњем стању о којем смо говорили. Ако се може азилантима обезбедити све за годину дана, зашто за две деценије није ништа урађено по питању обезбеђења пристојног смештаја за Србе, за ратнике. Није им чак ни требало градити станове, можда је било боље да им је држава материјално помогла да сами граде и решавају своје статусне проблеме. То су изузетно поносни, вредни и марљиви људи које је требало уважити, интегрисати у друштво, подстаћи их и помоћи им да стану на своје ноге. Својим нечињењем држава им је повредила достојанство, а то је најјаче осећање код Срба – ратника.

Биљана Диковић: Моје је мишљење да треба опет да се покрене тужба међународном суду правде против НАТО земаља, које су извршиле геноцидно бомбардовање народа и природе Србије 1999. године, да тужбу никад није требало повући. Али нисам сагласна са тим што неки заговарају да само добијемо правду без одштете. Правилно је  да добијемо и правду и одштету, и они сви би од нас исто тражили.

Проф. др Неђо Даниловић: Наравно, у праву сте. Држава Србија стаје на своје ноге и она мора у будућности да тражи и правду и одштету. Повлачење тужбе за НАТО агресију је непромишљена политичка одлука. То може да се увек исправи. Консталација међународних односа је таква да нам иде у прилог. Кривично дело агресије никада не застарева. Агресија на једну суверену, независну државу као што је тада била Савезна Република Југославија, никад не застарева, то каже међународно право.
Кад будемо припремали за штампу горе наведене монографије, укључићемо свакако и штете које су Србији нанешене бомбардовањем 1999. године, као и штете од радијације и од осиромашеног уранијума. Моја је процена, на основу сазнања која ја имам, да директна материјална штета нанешена Србији и Црној Гори за време НАТО агресије 1999. године износи преко 200 милијарди евра, а индиректна, нематеријална штета је немерљива и она се мери билијардама долара. То неко некад мора надокнадити, па макар та обештећење добила деца унука наше деце. Уверен сам да ће правда бити у будућности достижна за све људе, народе и државе на планети.

Биљана Диковић: Можете на интернету прочитати мој разговор са Мирјаном Анђелковић Лукић, која је као и Ви била сведок вештак у Хагу, војни експерт за експлозиве, она је НАТО агресију 1999. године назвала хемијским и еколошким геноцидом над народом и природом СРЈ у наредних десет хиљада година… Чак су погађали плански свако место које је могло да направи што већу и злокобнију последицу по народ и природу. Успут су окупирали и отели, а онда и логистички и на сваки други начин помогли – да се на територији државе Србије, уместо АП Косово и Метохија успостави шиптарска лажна држава Косово… Што тада нису добили ратом, раде на томе да добију политички, у миру, уценама, притисцима и малтретирањем Срба. Иако је Уставни суд рекао да је „Бриселски споразум политички“, све се радило на његовој примени као да је правно обавезујући – а није, значи против уставна је свака одлука која је донета у вези са „Бриселским споразумом“… Немерљив је допринос пуковника Горана Јевтовића о расветљавању теме споразума са НАТО агресором. Како рече проф. др Светозар Радишић – рат према Србима траје, никад није престајао…

Проф. др Неђо Даниловић: Косово и Метохија је стара рак-рана Србије. То је велики проблем који нису могле да реше многе генерације Срба пре нас, али је такво време наступило да ће ова генерација морати бар да почне да решава тај „гордијев чвор“. Десило се оно што није нико очекивао. Косово је самоиницијативно прогласило независност, а то су прихватиле многе земље у свету. Нико данас не зна колико је земаљу у свету легално, на својим највишим представничким и законодавним телима, признало самопроглашену независност Косова. Штавише, ја сумњам да има и половина земаља чланица Уједињених нација које су признале такво Косово. Национални парламенти многих земаља никада нису донели такву одлуку, а такве одлуке су у надлежности националних парламената, а не влада које су то најчешће радиле под притиском својих ментора. И садашња офанзива наше дипломатије иде у добром правцу  да се утврди право стање ствари. Скоро сваког дана нека од земаља преиспитује одлуке своје извршне гране власти и очекивати је да ће се тај процес интензивирати, те да ће ускоро тај број земаља, чланица ОУН, који је признао самопроглашену независност Косова, спасти испод 50%. Тада се може поставити питање признања уопште. Тренутно стање међународних односа је данас сасвим другачије. Уместо једнополарног, свет постаје мултиполарни. Врло брзо можете очекивати да ће се формирати нека нова Организација уједињених суверених држава, нека нова Светска банка, неки нови међународни монетарни фонд. Тада ће се успоставити равнотежа снага, без које нема светског мира.

Биљана Диковић: Још једном Вам честитам на добијеној награди за животно дело. Била ми је изузетна част, најлепше Вам хвала на разговору.

Проф. др Неђо Даниловић: Хвала Вама и АРС АКАДЕМИЈИ која ми је доделила награду. Задовољство је моје што сам данас водио изузетно плодан разговор са Вама о веома озбиљним питањима. Желим Вам пуно успеха у напорном и часном новинарском раду.

***

ИЗВОД ИЗ БИОГРАФИЈЕ (ОБРАЗЛОЖЕЊЕ „АРС АКАДЕМИЈЕ“ приликом доделе награде проф. др Неђу Даниловићу за животно дело 2018.године „За изузетан допринос развоју методологије научних истраживања на пољу друштвено-хуманистичких наука“ у Новом Саду)

Проф. др Неђо Даниловић је завршио Војну Академију ЈНА у Београду 1979.године, Високу школу за војно-социолошке и психолшке студије и истраживања ЈНА 1992.године, Генералштабну школу Војске Југославије 1993.године. Магистрирао је на Високој школи за војно-социолошке и психолошке студије и истраживања 1997.године. Први докторат војних наука  из научне области Социологија морала, стекао је на Војној академији Војске Југославије 2002. Године, а други докторат наука  из области Методологије политичких наука, на Факултету политичких наука у Београду 2004.године.

У процесу академског оспособљавања провео је више година на студијском усавршавању у инострансту (Осло, Берлин, Букурешт, Будимпешта). Поред тога, завршио је пет међународних семинара из области Моделирање организације сложених друштвених система; Кризног менаџмента; Реформе јавног сектора; Цивилне контроле над сектором безбедности, и Стратешког планирања, програмирања и буџетирања.

У науци и високом образовању ангажован је више од 30 година. За то време успешно је прошао пут од доцента до редовног професора у ужим научним областима: етика, политичке науке,  безедносне науке и методологија друштвених наука. На руководећим функцијама у високом образовању успешно је обављао функције, од шефа департмана и генералног менаџера Слобомир П Универзитета у Бјељини, до продекана за науку на Правном факултету , проректора за наставу и заменика ректора Мегатренд Универзитета у Београду. Гостујући је професор на више домаћих и иностраних државних и приватних универзитета.

У научно-истраживачком раду непосредно је руководио са 12 и учествовао у изради још седам научно-истраживачких пројеката од националног и међународног значаја. Био је руководилац макро државног научноистраживачког пројекта „Отпор НАТО агресији на Савезну Републику Југославију“ са пет научно-истраживачких подпројеката у којима је агресија НАТО сагледавана из пет научних углова (међународно правног, моралног, социопсихолошког, информативно-пропагандног и оружаног). У текућем пројектном циклусу од 2015. до 2020.године, ангажован је у изради научноистраживачког пројекта међународног значаја „Knowledge for Resilient Society / K-FORCE“, који финансира ЕУ.

Од 2009. године заменик је председника међународног удружења методолога друштвених наука, а од 2014. године председник је Секције методолога друштвено-хуманистичких наука Републике Србије.

У свом научном опусу, као аутор и коаутор, објавио је осам научно врдних монографија, четири уџбеника, један практикум, једну скрипту, 11 поглавља у књигама, два патента и два техничка решења од изузетног научног значаја. Поред тога, објавио је 125 научних радова у референтним домаћим и иностраним часописима и зборницима радова са научних скупова и са научним саопштењима учествовао на више од 50 научних конференција у земљи и иностранству.

Био је рецезент девет научних монографија националног и међународног значаја и уредник више зборника радова са научних скупова. Члан је уређивачких одбора у више референтних, водећих националних и међународних научних часописа.
Запослен је на Пословном и правном факултету Универзитета Унион „Никола Тесла“ у Београду. Има избор у звање редовног професора у три уже научне области (Методи научно-истраживачког рада, правнополитичке науке и правнобезбедносне науке). Акредитовани је ментор за вођење кандидата на докторским академским студијама. Познаје и служи се енглеским и руским језиком на нивоу вишег степена и у начуном раду користи се литературом на овим језицима.

Текст: Биљана Диковић

Фотографије: Гордана Нејгебауер, Дејан Валек –  Школа фотографије Арс академије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *