„Na izuzetan naučno-istraživački rad o agresiji NATO na SRJ pada prašina već 19 godina“
U aprilu 2018. godine ARS AKADEMIJA iz Novog Sada dodelila je godišnje nagrade. Nagradu za životno delo „Za izuzetan doprinos razvoju metodologije naučnih istraživanja na polju društveno-humanističkih nauka“ dobio je prof. dr Neđo Danilović.
Iz impresivne radne i životne biografije za razgovor sam odabrala sledeće teme: analizu današnjeg društvenog stanja u Srbiji sa pravima građana, Kosovo i Metohija, odnos države prema vojnicima. Poseban osvrt bio je razgovor o projektu istraživanja „Otpor NATO agresiji na SRJ“ čiji je prof. Danilović bio rukovodilac. Radi se o makro naučnoistraživačkom projektu u kojem je učestvovao veliki broj naučnika i 17 naučnoistraživačkih ustanova iz Srbije. Makro projekat je imao pet naučno-istraživačkih potprojekata, odnosno, agresija NATO na SRJ sagledana je iz pet naučnih uglova (međunarodno-pravnog, moralnog, socio-psihološkog, informativno-propagandnog i oružanog).
Za TV ARS MEDIJU razgovarala novinar Biljana Diković.
Fotografija sa dodele nagrada Ars akademije u Društvu novinara Vojvodine.
Biljana Diković: Bez obzira na ovako impresivnu biografiju i značajan naučni doprinos koji dajete državi Srbiji, moram na samom početku da primetim da ste Vi prvenstveno jedan skroman, pristojan i dostojanstven čovek, a takve profesore smo nekad imali u srednjim školama i na fakultetima. Zahvaljujem što ste pristali na ovaj razgovor i molim da u nekoliko rečenica kažete nešto više o Vašem naučnom obrazovanju i oblasti kojom se bavite.
Prof. dr Neđo Danilović: Dobro ste zapazili, ja sam jedan skroman profesor Univerziteta, skroman naučni radnik, koji je kroz čitav svoj radni vek vodio računa o naučnom uzdizanju i stručnom usavršavanju. Relativno rano sam završio Vojnu akademiju JNA i kao mlad akademac shvatio da društvo ide ka radikalnim promenama, i da ću relativno mlad završiti sa vojničkom karijerom. Tako sam uporedo sa Vojnom akademijom studirao Političke nauke, magistrirao i doktorirao, prvi put na Vojnoj akademiji JNA i stekao zvanje doktora vojnih nauka iz uže naučne oblasti sociologije morala i drugi put na Fakultetu političkih nauka, gde sam stekao zvanje doktora političkih nauka iz uže naučne oblasti metodologije političkih nauka.
Biljana Diković: Na Političkim naukama ste odabrali doktorsku disertaciju iz uže naučne oblast Metodologija naučnog istraživanja. Vi ste potpredsednik Međunarodnog udruženja metodologa i predsednik udruženja metodologa društvenih nauka Republike Srbije, kakvo je stanje u toj oblasti u svetu a kakvo kod nas, ima li dovoljno metodologa koji se mogu staviti u funkciju usmeravanja nauke ka daljem i višem razvoju srpskog društva?
Prof. dr Neđo Danilović: Odabrao sam oblast kojom se malo ko bavi, čak i u Evropi, to je Metodologija naučnog istraživanja. Ova oblast je u velikoj krizi. Pre dvadeset godina je prestalo osposobljavanje kadra za naučna istraživanja. Mi u Srbiji imamo trenutno većinu naučnih instituta koji u svom sastavu nemaju nijednog metodologa. Isto tako, na univerzitetima, i državnim i privatnim, veliki je broj fakulteta, a dešava se na celom univerzitetu da nema nijednog metodologa.
Prema mojoj oceni, u društvenoj praksi Srbije i svih zemalja u njenom okruženju sve je manje valjanih i pouzdanih dijagnostičkih i prognostičkih istraživanja društvenih kretanja, što ima za posledicu greške u odlučivanju i društvenom ponašanju koje se osećaju decenijama.
Takva društvena praksa ukazuje da je Metodologija, kao fundamentalna nauka, koja na fakultetima i visokim školama osposobljava kadrove za objektivna naučna istraživanja, nerazvijena, zapuštena i ugrožena. Prema mojim saznanjima, na većini visoko obrazovnih institucija ne izučava se metodologija kao nužna nauka, a u najvećem broju slučajeva programe nastave metodologije izrađuju i metodologiju predaju nekompetentni nastavnici koji nisu magistrirali i doktorirali iz metodologije društvenih nauka, odnosno iz metodologije posebnih nauka u korpusu društvenih nauka ili, još gore, nastavnici koji uopšte nisu slušali nastavu iz metodologije.
Na nekim fakultetima i visokim školama nastavnu literaturu iz predmeta opšte i posebnih metodologija (skripte, priručnici i udžbenici) objavljuju, u metodološko-metodičkom pogledu, potpuno nekompetentna lica, pa se čak događa da se prema ovim izvorima izvodi i nastava iz metodologije na doktorskim studijama, što je za nauku pogubno i neprihvatljivo. I tako se događa da buduće doktore nauka obrazuju, metodološki neosposobljeni profesori i mentori i to je jedna od opštih karakteristika najvišeg nivoa visokog obrazovanja, ne samo u Srbiji, nego i u zemljama u njenom bližem i daljem okruženju.
O ovim i drugim problemima u oblasti metodologije nauka, posebno o sve primetnijom opadanju kvaliteta univerzitetske nastave iz oblasti opšte i posebnih metodologija nauka, u ulozi podpredsednika Međunarodnog udruženja metodologa i predsednika Sekcije metodologa društvenih nauka Republike Srbije upozoravao sam više puta Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Nacionalni savet za visoko obrazovanje, Komisiju za akreditaciju Republike Srbije i dekane državnih i privatnih fakulteta. Međunarodno udruženje metodologa društvenih nauka je čak formulisalo i kriterijume koje bi Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Komisija za akreditaciju fakulteta i visokih škola i sami fakulteti trebali da poštuju u vrednovanju studijskih programa i izboru i osposobljavanju nastavnog kadra koji izvodi univerzitetsku nastavu iz opšte i posebnih metodologija nauka, ali se ti kriterijumi ne poštuju.
Bavljenje metodologijom nauka zahteva usko stručna metodološka znanja, velike napore, odricanja i opasnosti, a malo ili nimalo priznanja. Otuda, univerzitetsku nastavu iz oblasti opšte i posebnih metodologija nauka, naročito na doktorskim akademskim studijama, po mom mišljenju, mogu da izvode samo oni nastavnici i profesori:
- koji su doktorirali ili magistrirali iz oblasti metodologije nauka i posebnih metodologija unutar njih;
- koji su objavili najmanje pet naučnih radova iz uže naučne oblasti metodologija nauka i posebnih metodologija u priznatim naučnim publikacijama;
- koji imaju dokazane sposobnosti za projektovanje, organizaciju i izvođenje naučnih istraživanja, bez kojih nije moguće doći do pouzdanih i validnih saznanja koja predstavljaju osnov razvoja društva, i
- koji valjanim izborom i primenom naučnih metoda i tehnika u praksi stalno podstiču pouzdana i validna naučna saznanja i unapređuju metodiku rada u oblastima kojima se bave.
Imao sam imao tu privilegiju da pre nepunih deset godina budem izabran za zamenika presednika Međunarodnog udruženja metodologa i predsednika Sekcije metodologa društvenih nauka Republike Srbije. Prva stvar koju smo uradili jeste da smo analizirali veliki broj projekata u Srbiji koje je finansiralo Ministarstvo za nauku.
Biljana Diković: Šta je bio cilj tih analiza i do kakvih ste rezultata došli?
Prof. dr Neđo Danilović: Cilj nam je bio da utvrdimo šta je u tim projektima bilo fundamentalno a šta razvojno? Koliko u tim projektima u koje je uložen ogroman društveni kapital ima prognostičkog i futurološkog pogleda unapred na razvoj srpskog društva. Moram priznati da sam se iznenadio. Od velikog broja analiziranih naučnih projekata, finansiranih od strane države u proteklih deset godina, veoma mali broj je bio onih koji su se bavili fundamentalni, naročito prognostičkim istraživanjima. Uglavnom, večina su dijagnostička istraživanja, odnosno opis postojećeg stanja koje ne vodi društvo napred. Svako društvo, pa i naše, ako želi da se razvija mora da se razvija osmišljeno i planski, uz pomoć naučnih saznanja. Nažalost, u ovoj našoj Srbiji, malo se poštuje i uvažava nauka i njena saznanja. Dugogodišnjim stihijnim razvojem srpskog društva poremećeni su odnosi između oblasti društvenog života, između privrede i društvenih delatnosti, a unutar privrede – između raznih grana privrede i unutar društvenih delatnosti – između raznih delatnosti… Taj odnos se može dovesti u sklad samo uvažavajući resurse i koparativne prednosti svake zemlje pojedinačno i strogo poštujući zakonitosti društvenog i privrednog razvoja koje proučava nauka.
Biljana Diković: Ispravite me ako grešim, ali mislim da je različita politika donosila i različite pristupe određenim oblastima, pa su tako potpuno poremećene sve vrednosti, na štetu nas, ljudi koji bi trebalo da žive u uređenoj zajednici. Uz svo uvažavanje naučnog rada i rezultata, i poštovanja prema akademskim zvanjima, moram da primetim da osim pojedinačnih reagovanja na neke događaje, uglavnom se ne čuje glas nauke koja neodgovorno ćuti… Ima li nade, i kako može da se promeni ovakvo stanje?
Prof. dr Neđo Danilović: Istina je. Kako je koja garnitura političkih elita dolazila na vlast, posle devedesetih godina pa na ovamo, tako su se oni koji su imali jače laktove izborili za svoj resor, ali ne tako što su odvajana veća društvena sredstva za tu oblast privrednog i društvenog života, nego na račun drugih oblasti. Takvim stihijnim radom i nestručnim upravljanjem, potpuno su poremećeni odnosi između oblasti u društvu, a nauka nažalost nije uvažavana i poštovana. Posle moralne katarze koja je nastala raspadom bivše SFRJ, besmislenih ratova koji su vođeni na našim prostorima u ime i za račun drugih, silnih teškoća i tegoba sa kojima se suočavala ne samo Srbija, nego i zemlje u okruženju, političke elite su se ponašale društveno neodgovorno, u svoju korist, a na štetu naroda i državnih i nacionalnih interesa društava kojima su upravljali. U takvim uslovima, ugledni naučni radnici su se povlačili u sebe i prepuštali da države vode nedorasli i neogovorni pojedinci kojima je lični interes bio iznad opšteg, državnog interesa. Jedostavno, u takvim okolnostima, ljudi od naučnog i stručnog digniteta nisu mogli doći do izražaja.
Svedoci smo, da su skoro dve decenije Srbiju vodili potpuno neodgovorne političke elite i nestručni kadrovi unutar tih elita, a nauka je ostala po strani. Štaviše, političke elite nisu uvažavale ni elementarna naučna saznanja i naučna upozorenja u kom pravcu bi se trebala razvijati savremeno srpsko društvo u budućnosti. Zbog toga i jesmo u stanju u kome se nalazimo. Došlo je vreme tranzicije i stabilizacije kada bi nauka i naučna saznanja zaista morala više da se uvažavaju u društvu, u smislu da njena uputstva, sugestije, saznanja i prognoze budu sastavni deo programa političkih elita na vlasti, kako bi one mogle usmeravati društvo u pravcu razvoja slobodnog tržišta; demokratije i demokratskih mehanizama vlasti; jednakosti svih građana pred državom i zakonom bez obzira na njihova lična i kolektivna svojstva i obeležja; punog uspostavljanja podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku koje su međusobno samostalne i jedna drugu kontrolišu; u pravcu razvoja političkog pluralizma i slobodnih izbora na kojima se voljom naroda legitimno bira državna vlast, koja je ograničena ustavom i zakonima i u kojoj se poštuje načelo ustavnosti i zakonitosti; te u pravcu izgradnje nezavisnog sudstva pred kojima će svi nosioci državnih i društvnih funkcija biti pravno odgovorni; priznavanja i poštovanja ljudskih sloboda i prava i garantovanja lične i pravne sigurnost građana, nepovredivosti njihove svojine i imovine.
Krajnje je vreme da se uz pomoć nauke i naučnih saznanja uvede red u budući razvoj države i društva. To je bio glavni motiv, pa je u protekle četiri godine Međunarodno udruženje metodologa društvenih nauka organizovalo dva značajna međunarodna naučna skupa, jedan posvećen ulozi prognostičkih istraživanja u razvoju savremenog društva i drugi, posvećen ulozi futurologije u istraživanje budućnosti savremenih država.
Biljana Diković: U ovo današnje vreme politika se uvukla u sve pore društva, u sve oblasti, i potpuno devalvirala sve vrednosti. Ne poznajem metodologiju, ali od ratova i planskog rasturanja velike SFRJ, do danas je sistematski rađeno u više pravaca, i višeslojno, svim naoružanim sredstvima delovano je na društvo i čoveka pojedinca. Mi danas nemamo ni besplatno školstvo i zdravstvo. Danas veća prava imaju manjine nego Srbi rođeni u Srbiji – državotvorni narod… Mi po Ustavu imamo prava koja su nam uskraćena i obaveze koje moramo da poštujemo. I država ima prava koja stalno menja i proširuje, ali i obaveze koje ne ispunjava prema svom narodu – da nam obezbede uslove, a da bismo mi mogli da ispunimo naše obaveze prema državi. Taj uzajamni odnos ne funkcioniše – a to je potrebno da bi društvo napredovalo. Kakav je komentar jednog iskusnog metodologa na to?
Prof. dr Neđo Danilović: Potpuno ste u pravu. Saglasan sam sa Vama po mnogim stavovima koje ste izneli u Vašem pitanju. Dodao bih tome, da se u ovim tektonskim poremećajima izazvanim raspadom bivše SFRJ, veliki broj srpskog i drugog stanovništva naselio u Srbiju. Oni su došli u Srbiju i preuzeli sve obaveze i odgovornosti građana Srbije, ali su nažalost njihova esencijalna statusna pitanja ostala nerešena. Država Srbija nije do kraja ispoštovala sve obaveze koje je imala prema novonaseljenim građanima posle raspada SFRJ. Neshvatljivo je da posle petnaest-dvadeset godina čovek nema državljanstvo, boravište ili radnu dozvolu koja proističe iz tih dokumenata. Ne mogu da shvatim da administracija u razumnom roku nije mogla da reši nekoliko stotina hiljada dokumenata… Koliko je danas nezaposlenih visokoobrazovanih ljudi koji bi mogli da se uključe i pomognu da se zaostali poslovi u vezi sa nerešenim statusnim pitanjima doseljenih lica u Srbiju brže rešavaju… Zato mislim da bi se umesto postojećeg ideala „vladavina prava“ u Srbiji morali više zalagati za primereniji koncept nazvan „upravljanje savremenim srpskim društvom od strane naroda pomoću države i prava“. Suština ovog koncepta jeste da su građani, pojedinačno i zajedno, tvorci države i prava i da su zbog toga savremene države i pravni sistemi u njima dužni da ih zaštite i omoguće im politički, ekonomski, socijalni, kulturni, tehnološki, bezbednosni i svaki drugi prosperitet i napredak.
Biljana Diković: Ali, zato se uz svesrdnu pomoć EU prvo dobro pripremio teren i obučili ljudi, a onda Romi uvezli u Srbiju, azilanti (migranti) se planski naseljavaju, obezbeđuju se stambeno, upisuju u škole, čak sa povlasticama i diskriminacijom naše dece u srednje škole i na fakultete, njima se izdaju i lične karte (bez obzira odakle su došli) i izvodi iz matičnih knjiga i državljanstvo kao da su rođeni u Srbiji… Srbi su u Srbiji definitivno, nažalost, postali deseta rupa na svirali, nisu više ni građani drugog, trećeg reda… Po kojoj se to metodologiji radi?
Prof. dr Neđo Danilović: Nema tu metodologije, jer da ima onda bi se poštovala naučna saznanja u demografskoj i populacionoj politici. Država Srbija je posebno osetljiva prema Romima i azilantima zbog problema rata koji ih je na njihovim teritorijama zadesio, ali je to više intencija i sugestija Evropske unije. Srbija je zemlja koja želi da postane punopravni član EU i ona mora ispunjavati sve obaveze i naloge Evropske unije. Druga je stvar što ona to nejednako radi. Prvo bi trebala da ispuni obaveze prema svojim građanima, pa uporedo sa njima i pripadnika drugih nacionalnosti, kao i azilanata i svih drugih građana koji žele da žive u Srbiji.
Ako se nastavi sa ovakvom populacionom politikom ubrzo bi Srbi mogli postati manjina u Srbiji, što bi bilo katastrofalno. Svaka ozbiljna državotvorna politika mora da vodi računa o svojim državnim i nacionalnim interesima i da kreira javne politike kojima će ostvariti svoje državne i nacionalne interese na dobrobit srpskog naroda i svih građana koji žive u Srbiji. Otuda mislim da je krajnje vreme da se veća pažnja posveti kreiranju sasvim nove demografske politike u Srbiji i njenoj doslednoj realizaciji. I tu nauka može mnogo da pomogne, ali se njena saznanja moraju više uvažavati i ugrađivati u fundamentalne osnove svih javnih politika, kako bi se savremeno srpsko društvo razvijalo u željenom pravcu. Zbog toga neki novi impulsi u Vladi Republike Srbije na budući demografski razvoj Srbije ohrabruju i treba da se nastavi sa daljom operacionalizacijom i doslednom implementacijom te politike, tragajući za novim još boljim rešenjima koja će dovesti do kvalitetnijeg života i značajnijeg porasta nataliteta.
Dugoročno gledano, bez veće materijalne i sistemske podrške države i jednog naučnog i osmišljenog pristupa u kreiranju nove demografske javne politike, nema suštinskog napretka društva ni države.
Biljana Diković: Od 2012. godine ste aktivni učesnik na svetskom Forumu za kriminal i krivično pravo u eri globalizacije sa sedištem u Pekingu. Kakav je to Forum, na kom principu radi, i na kom jeziku govorite: srpskom, engleskom ili ruskom?
Prof. dr Neđo Danilović: To je najveći svetski Forum za kriminal i krivično pravo u eri globalizacije. Na Forumu se govori na svim svetski priznatim jezicima. Svake godine se održavaju Forumi u Pekingu, gde je prisutno preko 150 zemalja sveta. Karakteristika tog Foruma je da se svake godine raspravlja o nekom, u toj godini najaktuelnijem, pravno-političkom problemu. Prothodnih godina raspravljalo se o ljudskim pravima, korupciji, primeni kazni, migrantskoj krizi itd. Naučnici iz raznih delova sveta na svetskom Forumu iznose svoja saznanja, a po završetku Foruma donose se zaključci koji se upućuju Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija koja ih na svojoj godišnjoj skupštini usvaja i prosleđuje svim zemljama sa preporukom da zaključke Foruma inkorporiraju u normativno-pravni sistem.
Biljana Diković: Migranti, azilanti (politički i ekonomski) registruju se u Srbiji kao sigurnoj zemlji, prethodno prolaze kroz zemlje EU – na primer Grčku, ili zaobiđu zemlje EU – Rumuniju, Bugarsku i Mađarsku… Kako Vi gledate na na svetsku migrantsku krizu?
Prof. dr Neđo Danilović: Ova poslednja migrantska kriza je poseban slučaj. Ona ima dugu predistoriju. Gledano u dublji istorijski period uzroka njenog nastanka, za nju su odgovorne zemlje kolonizatori na tim prostorima, sada najrazvijenije zemlje zapadne Evrope. Poznato je da su Engleska, Francuska, Španija bile kolonizator na prostorima zemalja odakle je potekla migrantska kriza… Šta se tu stvarno desilo? Dok su ove zemlje bile kolonizatori na severu Afrike, Bliskom i Srednjem istoku, one se nisu suštinski bavile jačanjem država i državnih institucija na prostorima koje su kolonizovali. One su se jednostavno bavile izvlačenjem profita iz tih zemalja, to im je bio glavni cilj. Njihovim povlačenjem sa tih teritorija, u periodu dekolonizacije, taj narod je ostao sam, sa nedovršenom državom, sa neizgrađenim institucijama i slabo izgrađenom pravnom državom. Došlo je do masovnih migracija stanovništva iz plemenskih sela u gradove, koje neizgrađene gradske vlasti nisu bile u stanju da na kvalitetan način integrišu u urbane gradske celine. U taj prostor su ušli islamisti – ekstremisti, razne islamističke ekstremne ideologije i verske sekte. Umesto da je država taj narod posle kolonizatorske vladavine zaposlila, da ih je uključila u državni školski i socijalni sistem oni su bili praktično prepušteni sami sebi, što je bilo dobro tlo za razne islamističke ekstremne ideologije da propagiraju svoja shvatanja i svoje poglede i nadzore na svet. Autoritarni i nedemokratski politički režimi koji su zavladali u tim zemljama u procesu dekolonizacije ostajali su na vlasti i po trideset godina.
Kada se tome doda i prelamanje globalnih interesa velikih i moćnih zemalja sveta preko prostora severnoafričkih, bliskoistočnih i srednjeistočnih zemalja, onda se može potpunije sagledati situacija i saznati kome je bilo u interesu da izazove krizu u tim zemljama i da dovede do krvavih plemenskih i verskih sukoba koji su izazvali prinudne migracije stanovništva ka Evropi i drugim kontinentima i vratile ove zemlje 100 godina u nazad. Iz iskustava iz perioda kolonizacije i procesa dekolonizacije ovog prostora, kao i iskustava iz geopolitičkih zbivanja u severnoj Africi i na Bliskom istoku, od početka 2011. godine do danas, mogu se na najbolji način uočiti i sagledati kako uzroci, tako i posledice migrantske krize po međunarodne odnose uopšte. Od geopolitičkih zbivnja na severu Afrike i Bliskom istoku proteklo je sedam godina, a pravdoljubivi svet nema dovoljno informacija da meritorno prosuđuje o uzrocima, toku i posledicama masovnih protesta koji su izazvali migrantsku krizu. Iako je očigledno da su režimi u mnogim od tih zemalja bili nedemokratski, ipak u svim tim zemljama i njihovim pravnim sistemima postojale su pravne norme o zaštiti poretka i pravu države da u određenim slučajevima upotrebi legalno i legitimno fizičku silu (vojsku, policiju i bezbednosne službe) i da spreči nasilje, koje je dovelo do anarhije.
Ova, u međunarodnim odnosima potvrđena činjenica, otvara nova priblemska pravno-politička pitanja:
Prvo, čije interese su predstavljali demonstranti u zemljama severne Afrike i Bliskog istoka i koje su suštinske odrednice tih interesa zaista bile?
Drugo, šta se to dogodilo u političko-pravnim i bezbednosnim sistemima zemalja severne Afrike u kojima državna vlast nije obezbedila „monopol“ sile i nasilja u prelomnim momentima razvoja tih država. Za političko-pravnu teoriju i praksu bilo bi od neprocenjive važnosti istražiti u čemu se ogledala snaga većine u zemljama severne Afrike i njena nadmoć nad oružanom manjinom?
Treće, kakvi su to autokratski političko-pravni sistemi u 21. veku u kojima njihovi upravljači posle višedecenijske vlasti, pod masovnim pritiskom naroda, nisu organizovali legalne i legitimne izbore i mirnim putem izvršili smenu vlasti?
Četvrto, da li su novouspostavljeni organi državne vlasti u zemljama severne Afrike obezbedili punu jednakost pred zakonom predstavnika svrgnutih režima i pripadnika novih režima koji su činili zločine i nehumano postupali?
Peto, da li su i hoće li međunarodne organizacije (OUN, OAJ, EU, OEBS i druge) zahtevati doslednu primenu međunarodnog prava u ovim i drugim sličnim slučajevima u budućnosti?
Biljana Diković: Da li se na svetskim forumima i konferencijama na kojima Vi učestvujete čuje glas razuma o tome da se prekršilo međunarodno pravo kada je 1999. godine NATO izvršio agresiju na SRJ, bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i postoji li posle toga međunarodno pravo uopšte?
Prof. dr Neđo Danilović: To je kompleksno pitanje. Međunarodno pravo formalno postoji, utvrđene su precizne pravne norme, kriterijumi, standardi, mehanizmi i procedure za njihovu realizaciju. Nije pitanje da li međunarodno pravo postoji. Ono formalno postoji. Problem nastaje u njegovom tumačenju i primeni. Na tumačenje i primenu međunarodnog prava presudno utiču najmoćnije zemlje sveta kroz Organizaciju Ujedinjenih Nacija i druge međunarodne organizacije, pre svega Severoatlanski savez NATO i regionalne međunarodne organizacije, kao što su Evropska Unija, OEBS i druge. Sve to upućuje nas na zaključak da je primena međunarodnog prava pod presudnim uticajem najmoćnijih i najuticajnijih država sveta koje u praktičnom geopolitičkom, geoekonomskom i geobezbednosnom postupanju tumače postojeće norme međunarodnog prava u skladu sa svojim interesima, ne prezajući ni od izazivanja lokalnih i regionalnih sukoba. Za ostvarivanje svojih globalnih interesa one koriste mehanizme međunarodnih organizacija i institucija, kao i mehanizme uticajnih zemalja u pojedinim regionima sveta.
S jedne strane, u određenim momentima velike i moćne zemlje ne primenjuju ili selektivno primenjuju odredbe međunarodnog prava, dok s druge strane, neke norme tumače i primenjuju u skladu sa svojim interesima. Najbolji primer za to su odredbe Povelje OUN koje su omogućile izvođenje oružane intervencije na saveznu Republiku Jugoslaviju, Irak, Libiju i Siriju bez formalne odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Praktično postupanje i delanje moćnih zemalja u uticajnim međunarodnim organizacijama uz često korišćenje političkih, ekonomskih, propagandnih i vojnih pritisaka sve do izvođenja oružanih vojnih intervencija prema drugim državama, otežava pravičnu primenu stabilnog međunarodno-pravnog poretka u kome će svi subjekti međunarodnog prava biti jednaki.
Postojeće stanje međunarodnih odnosa koje karakteriše razdrobljenost interesa pojedinca, grupa, zajednica i država, njihov naglašeni egoizam i sklonost ka korišćenju sile i prinude, te vešta interpretacija razloga za preduzimanje vojnih intervencija na osnovu međunarodnog prava i po odluci Saveta bezbednosti, sudeći po dosadašnjoj praksi, stvar je odnosa snaga, rezultat nagodbi velikih sila i naglašenosti interesa moćne države i koalicije moćnih država.
Praksa međunarodnih odnosa u dužem vremenskom periodu ukazuje da je tumačenje normi međunarodnog prava rastegljivo i veoma elastično, te da je ono uglavnom pristrasno i opterećeno interesima najmoćnijih država. To je potvrđeno u nizu konkretnih primera, koji su pokazali da tumačenje i primena pojedinih odredaba međunarodnog prava nisu bili u skladu sa principima jednakosti i pravičnosti, već su svojom elastičnošću omogućavali da ih savremene države „slobodno“ i različito tumače i primenjuju u skladu sa svojim globalnim interesima.
Česta zloupotreba međunarodnog prava zarad ostvarivanja globalnih interesa jedne ili grupe zemalja na račun interesa druge zemlje u već narušenim međunarodnim odnosima, ukazuje da je na globalnom, pa i na regionalnom nivou teško ostvarljiv princip „vladavine prava“. Osnovni razlog takvog stanja u postojećim međunarodnim odnosima leži u tome što se proklamovano međunarodno pravo nejednako primenjuje na sve subjekte međunarodnih odnosa. To su potvrdili brojni slučajevi od kraja Drugog svetskog rata do danas, posebno eklakantni primeri zloupotrebe međunarodnog prava načinjeni u poslednjih 20 godina, pre svega: vazdušna intervencija na Bosnu i Hercegovinu 1995; Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999; protivpravno međunarodno priznanje jenostrano proglašene nezavisnosti Kosova i Metohije 2008, od strane većeg broja država; napad na Irak 2003, izazivanje navodne „demokratske revolucije“ nazvane „Afričko proleće“ na severu Afrike i napad na Libijsku Džamahiriju 2011, kao i vojna intervencija na Siriju 2018. godine, itd.
Zbog navedenih i drugih razloga, na sadašnjem nivou razvoja međunarodnih odnosa teško je govoriti o postojanju međunarodnog prava u uslovima u kojima se:
(1) zavode sankcije i izvode vojne intervencije protiv jedne ili više suverenih država bez odobrenja Saveta bezbednosti UN;
(2) priznavaju samoproglašene nezavisnosti pojedinih teritorija suverenih zemalja na kojima žive nacionalne manjine;
(3) donose odluke od strane izvršne grane vlasti po pitanjima koja su u isključivoj nadležnosti najvišeg predstavničkog i zakonodavnog tela u savremenim državama (učešće u vojnim intervencijama na druge suverene države, zavođenje sankcija drugim državama, članstvo u međunarodnim organizacijama, itd).
Zbog svega toga je na sadašnjem stepenu razvoja međunarodnih odnosa, po mom mišljenju, primerenije koncept „vladavine prava“ na globalnom nivou, zameniti realističnijim konceptom „upravljanje međunarodnim poretkom“ od strane ravnopravnih i suverenih savremenih država uz pomoć reformisanih međunarodnih organizacija i uz striktno poštovanje međunarodnog prava i Povelje Organizacije Ujedinjenih Nacija.
Ukoliko se to ne desi u dogledno vreme, možemo očekivati potpunu anarhiju u međunarodnim odnosima, krah međunarodnog prava, nefunkcionisanje postojećih međunarodnih organizacija i sve veće zahteve suverenih država za formiranjem novih savremenijih međunarodnih organizacija u kojima će suverene države moći efikasnije i brže da zadovoljavaju svoje interese na dobrobit svojih građana.
Biljana Diković: Vi ste u vreme NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju bili rukovodilac državnog makro naučno-istraživačkog projekta „Otpor NATO agresiji“ u čijoj izradi ste okupili veliki broj naučnih institucija i naučnih radnika iz Srbije i Crne Gore. Objasnite, molim Vas, o čemu se radi u tom naučnom projektu „Otpor NATO agresiji na Saveznu Republiku Jugoslaviju“?
Prof. dr Neđo Danilović: U momentu NATO bombardovanja na SRJ 1999. godine zatekao sam se u Štabu Vrhovne komande na dužnosti načelnika Odeljenja za moral i psihološku službu. Budući da sam već od ranije istraživao iskustva iz građanskih ratova, čak i moja magistarska teza je bila posvećena empirijskom istraživanju Iskustava u građanskim ratovima vođenim na prostorima prethodne Jugoslavije, moja saznanja su govorila da posle dvadeset dana intenzivnog psiho-fizičkog naprezanja ljudi u ratovima, posebno posle uzastopno preživljenih stresova, zakonito dolazi do promene raspoloženja onih subjekata koji učestvuju u borbenim dejstvima.
Kada je bombardovanje počelo i uveliko trajalo ja sam očekivao određene promene kod ljudi i na vreme sugerisao Štabu Vrhovne komande da mogu očekivati takvu vrstu promena i predlagao preduzimanje brojnih preventivnih mera. Jedna od tih mera bila je da mi se dozvoli da sa kompetentnim istraživačima uđem među te ljude i naučnim metodama prikupim njihove stavove i uverenja o tome kako gledaju na agresuju, šta doživljavaju i kako podnose teškoće bombardovanja. Vrlo brzo sam dobio odobrenje od Štaba vrhovne komande da istražim moralno i sociopsihološko stanje nacije i ratne vojske. Sa ekipom profesora beogradskog univerziteta, naučnih radnika iz više naučnih instituta, nekoliko uticajnih agencija za istraživanje javnog mnjenja i mojim najbližim saradnicima, formirao sam jedan istraživački tim i uz primenu naučnih metoda, tehnika, instrumenata i naučnih postupaka snimali smo agresiju NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju iz pet naučnih uglova: socio-psihološkog, moralnog, međunarodno-pravnog, informativno-propagandnog i oružanog ugla. Cilj je bio da se na pouzdan i objektivan način, primenom naučnih metoda, snimi agresija NATO i otpor agresiji NATO iz pet navedenih nučnih uglova. Nažalost nismo tada uspeli u makro projekat uključiti i potprojekat u kojem bi se istražile ukupne štete koje je NATO načinio Saveznoj Republici Jugoslaviji, ali je to kasnije učinjeno, kao i potprojekat o štetnom uticaju bombardovanja na zdravlje građana Srbije i Crne Gore i susednih zemalja.
Prvi potprojekat nosio je naziv „Socijalno, moralni i psihološki činioci otpora agresiji NATO-a na SRJ“. Nosilac izrade ovog potprojekta bio je Institut za sociološke i kriminološke studije i istraživanja. Budući da je potprojektom bilo predviđeno terensko ispitivanje stavova građana na teritoriji cele Savezne Republike Jugoslavije, uzorak za ovo istraživanje u Republici Srbiji i Crnoj Gori uradila je grupa eksperata iz Saveznog zavoda za statistiku. Uzorak je obuhvatao 4.571 punoletnog građanina Republike Srbije starosti 18 – 92 godine i 794 punoletna građanina Republike Crne Gore, takođe starosti 18 – 90 godina.
Instrument (Anketni upitnik) za merenje sociopsihološkog stanja punoletnih građana u Srbiji i Crnoj Gori uradili su eksperti, psiholozi i socijalni psiholozi sa Beogradskog univerziteta i Više naučnih instituta iz Beograda. Terensko ispitivanje u Republici Srbiji, uz prethodnu pripremu, u ulozi anketara, proveli su diplomirani psiholozi, a anketiranje odabranog uzorka građana u Crnoj Gori sprovela je renomirana agencija Strategic Marketing iz Beograda, preko svoje mreže anketara i kontrolora u Crnoj Gori.
Unos podataka iz anketa u programske statističke pakete izvršio je Republički zavod za statistiku Srbije, kao reprezentativna i specijalizovana institucija za ovu vrstu poslova.
Logičku kontrolu i statističku obradu podataka proveli su, eksperti psiholozi statističari, prof. dr Kosta Momirović i mr Aleksandar Zorić.
U provođenju empirijskog istraživanja, anketarima, kontrolorima i istraživačima je pružena sva moguća podrška od organizovanja prevoza, smeštaja, ishrane, obezbeđenja sigurnog transporta istraživačkog materijala, ekspertskog unosa podataka u softverske programe za obradu podataka, do kreiranja baza podataka i stroge kontrole svake faze istraživačkog procesa. To je verovatno bilo jedno od najzahtevnijih, najsloženijih, ali istovremeno i najozbiljnije i najobjektivnije provedeno empirijsko istraživanje na ovim prostorima.
Drugi potprojekat nosio je radni naziv „Moralni aspekt otpora agresiji NATO“. I u njemu je uz valjanu primenu pouzdanih naučnih metoda, tehnika i instrumenata provedeno empirijsko istraživanje na uzorku od 2800 pripadnika ratne Vojske Jugoslavije, i to u dva vremenska perioda. Jednom, nakon mesec dana od početka agresije NATO i drugi put, pri samom kraju agresije NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju. U uzorku pripadnika Vojske Jugoslavije proporcionalno su bili zastupljeni pripadnici Vojske na prvoj liniji fronta, drugoj liniji i u pozadini, ne samo na Kosovu i Metohiji, već i u celoj Srbiji i Crnoj Gori. Nemojte zaboraviti da je u momentu sprovođenja empirijskog istraživanja u sastavu ratne vojske bilo oko 350.000 ljudi pod oružjem. To je bila moćna vojna sila kojoj NATO nije mogao uraditi ništa i koja je za 78 dana besomučnog bombardovanja sa bezbedne distance, najsavremenijim borbenim sistemima koje svet poznaje, imala svega oko 528 borbenih gubitaka, što se smatra podvigom i primerom koji će se izučavati u svim vojnim istorijama i na svom vojnim i policijskim akademijama, pa i na fakultetima gde se izučavaju ratovotstvo, geopolitika i strategija.
Treći potprojekat obuhvatao je „Međunarodno pravni aspekt otpora agresiji NATO na SRJ“. Nosilac izrade ovog potprojekta bila je grupa istaknutih i široj javnosti poznatih eksperata međunarodnog prava iz: Instituta za međunarodnu politiku i privredu, Instituta za uporedno pravo i pravnih fakulteta u Beogradu, Kragujevcu i Novom Sadu i to: profesori međunarodnog prava: dr Boris Krivokapić, dr Gavro Perazić, dr Rodoljub Etinski, dr Ranko Petković, dr Ivan Čukalović, dr Milan Paunović, dr Vid Vukosavić, dr Vladan Jončić, Ivana Rodić i dr Neđo Danilović. Rukovodilac ovog podprojekta bila je moja malenkost. Rezultat rada na ovom potprojektu koji ima izuzetnu naučnu vrednost je naučna studija koja nosi naslov „Međunarodno – pravni aspekt oružanog napada NATO-a na SRJ“.
Četvrti potprojekat nosio je radni naziv: „Informisanje kao vid otpora NATO agresiji – Jugoslovenski mediji u otporu agresiji – Dnevni listovi u SRJ o NATO agresiji u periodu bombardovanja SRJ“. S obzirom da se radilo o masovnoj društvenoj pojavi, istraživanje je realizovano primenom opštenaučne statističke metode, metode modelovanja i hipotetičko-deduktivne metode, a predmet i ciljevi istraživanja, kao i definisani izvori podataka odredili su da se primeni i operativna metoda za prikupljanja podataka – Analiza sadržaja dokumenata, pri čemu su dnevni listovi bili definisani kao javni pisani dokumenti.
Projekat, instrumente (Kodeks pojmova i šifara i Evidencioni obrazac) za analizu uzorka najtiražnijih pisanih i elektronskih medija u Srbiji, Crnoj Gori uradili su prof. dr Slavomir Milosavljević i moja malenkost sa grupom eksperata za javno mnjenje sa kojima je po strogim kriterijumima nauke analizirano 243 najtiražnija dnevna lista i u njima 9021 prilog. Od toga u Srbiji 7741 prilog ili 85,5% i u Crnoj Gori 1280 priloga ili 14,5 %.
Peti naučnoistraživački potprojekat u svom predmetu istraživanja imao je „Oružano suprotstavljanje agresiji NATO-a na SRJ“, a nosilac izrade ovog potprojekta bio je Institut za ratnu veštinu (sada Institut za strategijska istraživanja) iz Beograda. Rukovodilac i autori na ovom potprojektu bili su afirmisani naučni radnici general – potpukovnik dr Radovan Tomanović i pukovnici: prof. dr Mitar Kovač, Jan Marček, Zoran Kilibarda, Božidar Forca i Neđo Danilović.
Biljana Diković: Kakva je sudbina tog istraživanja, da li su rezultati objavljeni, upotrebljeni u bilo kom trenutku?
Prof. dr Neđo Danilović: Nažalost, ti rezultati osamnaest godina stoje u arhivi i na njima se kupi prašina. U svim političkim elitama koje su vršile vlast u Srbiji, posle 2000. godine, nije bilo političke volje da se rezultati istraživanja pripreme za štampu i objave.
Rezultati makro naučnoistraživačkog projekta „Odbrana Savezne Republike Jugoslavije od agresije NATO-a“ predstavljaju duhovnu tvorevinu od posebnog državnog i nacionalnog značaja i prosto je neshvatljivo zašto oni do sada nisu objavljeni. Postavlja se pitanje, ima li iko u Srbiji pravo da iz bilo kakvih razloga sprečava najširu srpsku i svetsku javnost da se upozna sa pogledima srpske nauke na jednu od najmonstruoznijih društvenih pojava u 20. veku – na protivpravno bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije od strane Severoatlanskog saveza – NATO? Ko to radi, on čini zločin protiv svoga naroda i protiv svoje otadžbine, a i protiv univerzalne društvene i naučne istine.
Biljana Diković: Da li možete da kažete, bar po rečenicu, do kakvih ste zaključaka došli, po svakom istraživačkom projektu?
Prof. dr Neđo Danilović: Teško je rezultate jednog ovakvog multidisciplinarnog makro naučnoistraživačkog projekta sa pet potprojaekata sažeti na nekoliko zaključnih rečenica. To je obiman istraživački materijal od nekoliko hiljada stranica najozbiljnijeg naučnog sadržaja. U intervjuima ovakve vrste uvek postoji opasnost da se izostavi neki od krucijalnih zaključaka. Zato, lično mislim da je korisnije u zaključnom delu odgovora na Vaše pitanje, da apelujem na predsednika Republike Srbije, Vladu i ministra odbrane Srbije, kao i načelnika Generalštaba Srbije da:
Prvo, donesu odluku da se sa ovog naučnoistraživačkog projekta skine oznaka tajnosti, koju sam ja kao rukovodilac makro projekta pre 18 godina stavio.
Drugo, da se dozvoli rukovodiocu ovog projekta, da od učesnika projekta, formira manji stručni – ekspertski tim za pripremu studija za štampu koje bi se objavile početkom naredne godine, povodom obeležavanja 20 godina od bombardovanja SRJ od strane NATO-a.
Treće, da se u procesu pripreme za štampu angažuju ugledni eksperti iz zemlje i inostranstva koji bi napisali predgovor i pogovor za svaku studiju i jednu glavu pod naslovom 20 godina posle bombardovanja Republike Srbije od strane NATO-a.
Četvrto, da se izdvoje neophodna materijalno-finansijska sredstva za pripremu pet studija makro projekta „Odbrana Savezne Republike Jugoslavije od agresije NATO“, studije prevedu na dva svetska jezika, odštampaju i učine dostupnim najširoj domaćoj i svetskoj javnosti.
Peto, da se promocija monografskih naučnih studija izvrši na dan početka ili zaavršetka bombardovanja SRJ u hramu srpske nauke – Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.
Biljana Diković: S obzirom na to da dobro poznajete stanje u bezbednosnom sektoru, da ste radili tako ozbiljne naučnoistraživačke projekte o ponašanju i držanju pripadnika bezbednosnih snaga za vreme agresije NATO na SRJ, lično ste videli kakvi su to hrabri bili vojnici i starešine, kako gledate na ovo neprimereno državno (političko) ignorisanje i nepriznavanje učesnika u ratnim dejstvima, na taj svojevrstan državni zaborav tih ljudi koji su bili borci na strani dobra u odbrani svoje otadžbine. Oni danas nemaju rešeni status, društveno su i zdravstveno ugroženi, materijalno i stambeno neobezbeđeni, invalidi rata nemaju personalne asistente, nedostojanstveno su i potpuno izopšteni iz društvenog života, bez priznanja koje bi morali da imaju… isti je odnos prema porodicama poginulih i nestalih… Priznaćete da su imali traume i rane na ratnom polju, rane naravno nose i danas, izgubili su ili deo tela ili najrođenijeg, neko i celu familiju, i pored toga još doživljavaju i ovakav odnos države prema njima. Vrhunac je, naravno, isporuka časnih srpskih vojnika u Hag…
Prof. dr Neđo Danilović: Istorija Srbije je potvrdila da se prema ratnicima država nije nikada odnosila onako kako to oni zaslužuju. Setimo se samo Vojvode Mišića, Vojvode Petra Bojovića, i još nekih drugih vojskovođa iz naše ranije slavne prošlosti, a isto se dogodilo i sa ovim sadašnjim ratnicima… Lično mislim, to je moj poznati stav od ranije, da je srpska vojnička tradicija zatrta isporučivanjem hrabrih ratnika i vojnika Haškom tribunalu. Najveći deo njih, de fakto i de jure ni za šta nije odgovoran i oni zbog neke iskonstruisane, fantomske, komandne odgovornosti ili udruženog zločinačkog poduhvata nisu trebali odgovarati.
Raspadom bivše SFRJ ti ljudi su časno obavljali svoj profesionalni posao. Oni su legalno i legitimno izvršavali naređenja svoje Vrhovne komande. To su po Ustavu i zakonima ove zemlje morali raditi, u protivnom bili bi dezerteri. Oni nisu krivi za rat, nisu ni uzročnici niti su posledica toga rata. Oni su aktivni akteri, učesnici toga po svim odredbama međunarodnog ratnog i humanitarnog prava međuverskog i građanskog. Rat se završio. Mnogi od njih su došli u svoju matičnu zemlju – Srbiju. Tamo, odakle su došli ostali su bez ičega. Ostali su bez stanova, bez skućenih ognjišta, najčešće sa rasturenim porodicama, bez socijalnog okruženja u kome su do tada živeli. Došli su u novu sredinu koja ih nije baš na najbolji način prihvatila i socijalno apsorbovala u društvo. Najveći broj njih je završio u kolektivnom smeštaju, u kasarnama, magacinima, skladištima i nužnim smeštajima. Država za 20 godina nije imala adekvatna rešenja za njih. To je ponižavajuće stanje koje je neodrživo u jednoj socijalno odgovornoj državi. Srce me boli kad vidim da neki od njih i danas sa porodicom žive u kasarni, da su im tamo odrasla deca, da im se tamo rađaju unuci… Nije država Srbija bila toliko siromašna da nije mogla kvalitetnije i bolje da reši esencijalne probleme tih napaćenih ljudi. Ni jedna politička garnitura na vlasti posle 2000-te godine nije imala sluha za te ljude. Otuda me veoma raduje da je postojeća garnitura na vlasti čvrsto rešena da izgradi stanove za pripadnike sistema bezbednosti i time pomogne ovoj trenutno socijalno najugroženijoj kategoriji građana Srbije.
Biljana Diković: Nije bila toliko siromašna da na dostojanstven način pomogne svojim ratnicima i doseljenim i raseljenim Srbima… Bila je samo zauzeta, jer je za to vreme, preseljavala i gradila naselja Romima, a najavili je da će graditi stambene objekte i azilantima… Srbi u Srbiji i pre ratova, pre izbeglih i prognanih, pre naseljenih Roma iz Evropske unije i planskog naseljavanja azilanata, nisu imali adekvatan socijalni smeštaj i materijalno obezbeđenje za siromašne, sada je stanje još nepovoljnije, rekla bih veoma ozbiljno i alarmantno… Za sve, i za Srbe koji su ovde rođeni, i za Srbe koji su izbegli iz srpskih zemalja i proterani sa svojih vekovnih ognjišta.
Prof. dr Neđo Danilović: E, to ste u pravu. Upravo to poređenje je adekvatno pređašnjem stanju o kojem smo govorili. Ako se može azilantima obezbediti sve za godinu dana, zašto za dve decenije nije ništa urađeno po pitanju obezbeđenja pristojnog smeštaja za Srbe, za ratnike. Nije im čak ni trebalo graditi stanove, možda je bilo bolje da im je država materijalno pomogla da sami grade i rešavaju svoje statusne probleme. To su izuzetno ponosni, vredni i marljivi ljudi koje je trebalo uvažiti, integrisati u društvo, podstaći ih i pomoći im da stanu na svoje noge. Svojim nečinjenjem država im je povredila dostojanstvo, a to je najjače osećanje kod Srba – ratnika.
Biljana Diković: Moje je mišljenje da treba opet da se pokrene tužba međunarodnom sudu pravde protiv NATO zemalja, koje su izvršile genocidno bombardovanje naroda i prirode Srbije 1999. godine, da tužbu nikad nije trebalo povući. Ali nisam saglasna sa tim što neki zagovaraju da samo dobijemo pravdu bez odštete. Pravilno je da dobijemo i pravdu i odštetu, i oni svi bi od nas isto tražili.
Prof. dr Neđo Danilović: Naravno, u pravu ste. Država Srbija staje na svoje noge i ona mora u budućnosti da traži i pravdu i odštetu. Povlačenje tužbe za NATO agresiju je nepromišljena politička odluka. To može da se uvek ispravi. Konstalacija međunarodnih odnosa je takva da nam ide u prilog. Krivično delo agresije nikada ne zastareva. Agresija na jednu suverenu, nezavisnu državu kao što je tada bila Savezna Republika Jugoslavija, nikad ne zastareva, to kaže međunarodno pravo.
Kad budemo pripremali za štampu gore navedene monografije, uključićemo svakako i štete koje su Srbiji nanešene bombardovanjem 1999. godine, kao i štete od radijacije i od osiromašenog uranijuma. Moja je procena, na osnovu saznanja koja ja imam, da direktna materijalna šteta nanešena Srbiji i Crnoj Gori za vreme NATO agresije 1999. godine iznosi preko 200 milijardi evra, a indirektna, nematerijalna šteta je nemerljiva i ona se meri bilijardama dolara. To neko nekad mora nadoknaditi, pa makar ta obeštećenje dobila deca unuka naše dece. Uveren sam da će pravda biti u budućnosti dostižna za sve ljude, narode i države na planeti.
Biljana Diković: Možete na internetu pročitati moj razgovor sa Mirjanom Anđelković Lukić, koja je kao i Vi bila svedok veštak u Hagu, vojni ekspert za eksplozive, ona je NATO agresiju 1999. godine nazvala hemijskim i ekološkim genocidom nad narodom i prirodom SRJ u narednih deset hiljada godina… Čak su pogađali planski svako mesto koje je moglo da napravi što veću i zlokobniju posledicu po narod i prirodu. Usput su okupirali i oteli, a onda i logistički i na svaki drugi način pomogli – da se na teritoriji države Srbije, umesto AP Kosovo i Metohija uspostavi šiptarska lažna država Kosovo… Što tada nisu dobili ratom, rade na tome da dobiju politički, u miru, ucenama, pritiscima i maltretiranjem Srba. Iako je Ustavni sud rekao da je „Briselski sporazum politički“, sve se radilo na njegovoj primeni kao da je pravno obavezujući – a nije, znači protiv ustavna je svaka odluka koja je doneta u vezi sa „Briselskim sporazumom“… Nemerljiv je doprinos pukovnika Gorana Jevtovića o rasvetljavanju teme sporazuma sa NATO agresorom. Kako reče prof. dr Svetozar Radišić – rat prema Srbima traje, nikad nije prestajao…
Prof. dr Neđo Danilović: Kosovo i Metohija je stara rak-rana Srbije. To je veliki problem koji nisu mogle da reše mnoge generacije Srba pre nas, ali je takvo vreme nastupilo da će ova generacija morati bar da počne da rešava taj „gordijev čvor“. Desilo se ono što nije niko očekivao. Kosovo je samoinicijativno proglasilo nezavisnost, a to su prihvatile mnoge zemlje u svetu. Niko danas ne zna koliko je zemalju u svetu legalno, na svojim najvišim predstavničkim i zakonodavnim telima, priznalo samoproglašenu nezavisnost Kosova. Štaviše, ja sumnjam da ima i polovina zemalja članica Ujedinjenih nacija koje su priznale takvo Kosovo. Nacionalni parlamenti mnogih zemalja nikada nisu doneli takvu odluku, a takve odluke su u nadležnosti nacionalnih parlamenata, a ne vlada koje su to najčešće radile pod pritiskom svojih mentora. I sadašnja ofanziva naše diplomatije ide u dobrom pravcu da se utvrdi pravo stanje stvari. Skoro svakog dana neka od zemalja preispituje odluke svoje izvršne grane vlasti i očekivati je da će se taj proces intenzivirati, te da će uskoro taj broj zemalja, članica OUN, koji je priznao samoproglašenu nezavisnost Kosova, spasti ispod 50%. Tada se može postaviti pitanje priznanja uopšte. Trenutno stanje međunarodnih odnosa je danas sasvim drugačije. Umesto jednopolarnog, svet postaje multipolarni. Vrlo brzo možete očekivati da će se formirati neka nova Organizacija ujedinjenih suverenih država, neka nova Svetska banka, neki novi međunarodni monetarni fond. Tada će se uspostaviti ravnoteža snaga, bez koje nema svetskog mira.
Biljana Diković: Još jednom Vam čestitam na dobijenoj nagradi za životno delo. Bila mi je izuzetna čast, najlepše Vam hvala na razgovoru.
Prof. dr Neđo Danilović: Hvala Vama i ARS AKADEMIJI koja mi je dodelila nagradu. Zadovoljstvo je moje što sam danas vodio izuzetno plodan razgovor sa Vama o veoma ozbiljnim pitanjima. Želim Vam puno uspeha u napornom i časnom novinarskom radu.
***
IZVOD IZ BIOGRAFIJE (OBRAZLOŽENJE „ARS AKADEMIJE“ prilikom dodele nagrade prof. dr Neđu Daniloviću za životno delo 2018.godine „Za izuzetan doprinos razvoju metodologije naučnih istraživanja na polju društveno-humanističkih nauka“ u Novom Sadu)
Prof. dr Neđo Danilović je završio Vojnu Akademiju JNA u Beogradu 1979.godine, Visoku školu za vojno-sociološke i psiholške studije i istraživanja JNA 1992.godine, Generalštabnu školu Vojske Jugoslavije 1993.godine. Magistrirao je na Visokoj školi za vojno-sociološke i psihološke studije i istraživanja 1997.godine. Prvi doktorat vojnih nauka iz naučne oblasti Sociologija morala, stekao je na Vojnoj akademiji Vojske Jugoslavije 2002. Godine, a drugi doktorat nauka iz oblasti Metodologije političkih nauka, na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 2004.godine.
U procesu akademskog osposobljavanja proveo je više godina na studijskom usavršavanju u inostranstu (Oslo, Berlin, Bukurešt, Budimpešta). Pored toga, završio je pet međunarodnih seminara iz oblasti Modeliranje organizacije složenih društvenih sistema; Kriznog menadžmenta; Reforme javnog sektora; Civilne kontrole nad sektorom bezbednosti, i Strateškog planiranja, programiranja i budžetiranja.
U nauci i visokom obrazovanju angažovan je više od 30 godina. Za to vreme uspešno je prošao put od docenta do redovnog profesora u užim naučnim oblastima: etika, političke nauke, bezednosne nauke i metodologija društvenih nauka. Na rukovodećim funkcijama u visokom obrazovanju uspešno je obavljao funkcije, od šefa departmana i generalnog menadžera Slobomir P Univerziteta u Bjeljini, do prodekana za nauku na Pravnom fakultetu , prorektora za nastavu i zamenika rektora Megatrend Univerziteta u Beogradu. Gostujući je profesor na više domaćih i inostranih državnih i privatnih univerziteta.
U naučno-istraživačkom radu neposredno je rukovodio sa 12 i učestvovao u izradi još sedam naučno-istraživačkih projekata od nacionalnog i međunarodnog značaja. Bio je rukovodilac makro državnog naučnoistraživačkog projekta „Otpor NATO agresiji na Saveznu Republiku Jugoslaviju“ sa pet naučno-istraživačkih podprojekata u kojima je agresija NATO sagledavana iz pet naučnih uglova (međunarodno pravnog, moralnog, sociopsihološkog, informativno-propagandnog i oružanog). U tekućem projektnom ciklusu od 2015. do 2020.godine, angažovan je u izradi naučnoistraživačkog projekta međunarodnog značaja „Knowledge for Resilient Society / K-FORCE“, koji finansira EU.
Od 2009. godine zamenik je predsednika međunarodnog udruženja metodologa društvenih nauka, a od 2014. godine predsednik je Sekcije metodologa društveno-humanističkih nauka Republike Srbije.
U svom naučnom opusu, kao autor i koautor, objavio je osam naučno vrdnih monografija, četiri udžbenika, jedan praktikum, jednu skriptu, 11 poglavlja u knjigama, dva patenta i dva tehnička rešenja od izuzetnog naučnog značaja. Pored toga, objavio je 125 naučnih radova u referentnim domaćim i inostranim časopisima i zbornicima radova sa naučnih skupova i sa naučnim saopštenjima učestvovao na više od 50 naučnih konferencija u zemlji i inostranstvu.
Bio je recezent devet naučnih monografija nacionalnog i međunarodnog značaja i urednik više zbornika radova sa naučnih skupova. Član je uređivačkih odbora u više referentnih, vodećih nacionalnih i međunarodnih naučnih časopisa.
Zaposlen je na Poslovnom i pravnom fakultetu Univerziteta Union „Nikola Tesla“ u Beogradu. Ima izbor u zvanje redovnog profesora u tri uže naučne oblasti (Metodi naučno-istraživačkog rada, pravnopolitičke nauke i pravnobezbednosne nauke). Akreditovani je mentor za vođenje kandidata na doktorskim akademskim studijama. Poznaje i služi se engleskim i ruskim jezikom na nivou višeg stepena i u načunom radu koristi se literaturom na ovim jezicima.
Tekst: Biljana Diković
Fotografije: Gordana Nejgebauer, Dejan Valek – Škola fotografije Ars akademije.