Налазите се овде
Почетна > Културна Политика > МУШКЕ ТРАУМЕ У САВРЕМЕНОМ ДРУШТВУ

МУШКЕ ТРАУМЕ У САВРЕМЕНОМ ДРУШТВУ

Koмплементаристички одговор на радикални феминизам (5)

МУШКЕ ТРАУМЕ У САВРЕМЕНОМ ДРУШТВУ

На много начина жене осећају већу беспомоћност него мушкарци. Оне могу осећати страх од трудноће, силовања и физичког малтретирања. Могу осећати притисак због мањег избора занимањâ која омогућавају издржавање. Неке девојке осећају притисак родитеља да оформе породицу и прекину каријеру због деце. Жене могу осећати бројне страхове.

На сву срећу, све индустријализоване нације признале су та женска искуства. На несрећу, оне су признале само женска искуства и закључиле: жене имају проблем, мушкарци су проблем.

Међутим, мушкарци имају другачије искуство. Мушкарац који је доживео да му се брак претвори у плаћање алиментације, дом у женин дом, а деца у децу коју издржава иако су се окренула против њега – осећа да троши свој живот радећи за људе који га мрзе. Очајно осећа потребу за љубављу, али се боји да му се и други брак не претвори у смртоносна плаћања. Може се бојати да му се и друга деца не окрену против њега. Све га то води у очај. Још га више погађа кад му кажу да избегава брак, јер наводно не уме да воли.

  1. Ко води бригу о мушким траумама?

Када мушкарац покушава да се избори са плаћањем силних рачуна радећи цео дан, кажу му да је „неосетљив”. Када покуша да реши стрес пићем, кажу му да је „пијаница”. Све му то не даје осећај моћи, већ немоћи. Када покуша некоме да се пожали, онда му кажу да је слабић и кукавица. Када покуша да побегне од свега покушавајући да изврши самоубиство, он једноставно изврши самоубиство.

Феминизам сматра да друштво недовољно признаје женске трауме. То није тачно. Друштво врло много пажње поклања женским траумама. Друштво недовољно признаје мушке трауме. Дошло је време да се призна да и мушкарци имају трауме и да су оне често много драматичније и смртоносније него женске. Пред мушким траумама не смемо затварати очи.

  1. Дискриминација мушкараца

Данас су мушкарци ти који су заправо социјално дискриминисани. Размислите о абортусу. Данас је право на прекид трудноће искључиво право жене. Али тиме се повређује уставна одредба о равноправности полова. Код зачећа детета учествују оба пола, а код абортуса одлуку доноси само жена.

Савремено породично право је дискриминаторно према мушкарцима. Приликом раставе брака или доделе деце закон првенствено штити интерес супруге и мајке. Приликом раставе брака, бригу о деци у 80% случајева преузимају мајке. Очеви су очигледно дискриминисани. Њихова реч се ретко кад узима у обзир.

Савремено радно право такође је дискриминаторно према мушкарцима. Жене иду у редовну и инвалидску пензију раније од мушкараца. Тиме се такође крши уставна одредба о равноправности полова. Јер чим један пол има привилегије, други трпи дискриминацију. Ако желимо равноправност, онда одлазак у пензију треба да буде једнак за оба пола.

Закон изричито забрањује женама рад на опасним и исцрпљујућим пословима. Тиме се такође крши уставна одредба о равноправности полова. Ако се један пол поштеђује таквих послова, неминовно се други на њих осуђује.

Закон пружа и посебна права трудницама и мајкама. Тиме се такође привилегује један пол. Та привилегованост се правда биолошким својствима жена. Али аргумент је циничан. Јер позивање на биологију као разлог за привилегованост мушкараца било је управо оно против чега су се огорчено бориле либералне феминисткиње. Сада се радикалне феминистиње управо позивају на биолошке разлике да би њима оправдале женске привилегије. Феминизам чини све да увећа друштвену моћ жена, па и по цену да је противречан. Час одбацује биологију, час се позива на њу, а све са циљем да увећа женску социјалну моћ. Све је то врло лицемeрно.

  1. Женске бенефиције

Основна последица чињенице да радно право даје знатне привилегије женама јесте та да су жене неконкурентне на тржишту рада. Разумљиво је што послодавци избегавају да запосле жене, јер је то финансијски ризично. Претерана „заштита” жена тако чини штете и женама. Због њих се оне теже запошљавају. Лакше би се запошљавале када би на тржишту рада заиста биле изједначене са мушкарцима.

Али чињеница да су жене неконкурентне не тржишту рада управо користе феминисткиње као оправдање за још веће социјалне привилегије. Тако се вртимо у зачараном кругу. Жене добијају економске привилегије, које их чине неконкурентним, па се та чињеница користи као оправдање за давање нових привилегија. И тако у круг.

  1. Ванбрачне заједнице

Члан 62 Устава Републике Србије гласи: „Ванбрачна заједица се изједначава са браком, у складу са законом.” Тиме се обесмишљава брак. Ако су брачна и ванбрачна заједница правно изједначане, чему онда уопште брак? Брак је у великој кризи, а томе допрноси и феминистики Устав.

  1. Антинаталитетна политика

Државни закони дају привилегије трудницама и мајкама. То се правда повећањем наталитета. Али те мере не доводе до повећања наталитета, него до повећања броја ванбрачне деце. Када држава финансира труднице и мајке, улога очева се смањује. Очеви су данас изгубили улогу заштитника и финансијера породица. Осећају се запостављени и занемарени. Државни закони их чине сувишнима.

Парадоксално, што закон даје веће привилегије трудницама и мајкама, све их је мање. Што држава више финансира труднице и мајке, то наталитет више опада. Што очеви више финансирају труднице и мајке, то наталитет више расте. Државни закони делују против брака и породице. Они су номинало пронаталитетни, а фактички су антинаталитетни.

  1. Самохране мајке

Држава све више помаже самохране мајке и тиме подстиче пораст те групе становништва. Будући да држава подупире самохране мајке, девојке имају све мање разлога да се удају и рађају брачну децу. Савремено законодавство је усмерено против мушкараца и очева, а тиме моногмане породице.

  1. Војска

Размислите и о служењу војног рока. Када је донесен закон по којем жене могу бити подофицири и официри, то се узело као знак равноправности. Али током дужег периода времена жене нису морале да служе војску. Мушкарци су морали. Оно што је за мушкарца била дужност, то је сад и за једне и за друге опција.

Данас је у Војсци Србије ангажована 181 жена на дужности официра, подофицира и војника, што је 0,3% професионалних припадника војске. То можда није много, али могућност за жене ипак постоји. А зашто је онда жене чешће не користе? С обзиром да је Србија у латентном ратном стању, није чудо што жене нису одушевљене војним позивом. Њихово устручавање пре је плод рационалне и промишљене одлуке, него постојања дискриминације. У земљама где је војна ситуација много повољнија проценат жена у војсци је већи. У војскама земаља НАТО пакта има око 10% жена. Највише их има војска Мађарске 17,5%, следе Летонија са 16%, Француска са 13%, Велика Британија са 10,5% и САД са 9%.

Али жене су и у војсци привилеговане. Оне се уписују на војне академије по нижим критеријумима, а унапређују лакше и брже. И у војсци су дискиминисани мушкарци.

  1. Зашто „привилеговани пол” живи краће?

Најјаснији вид моћи у друштву јесте просечна дужина живота. Да је у Србији просечна дужина живота мушкараца 6 година дужа него жена, не сумњам да би нам феминисткиње објасниле да је то најјаснији доказ постојања социјалне дискриминације жена. Али када мушкарци у Србији у просеку живе 6 година краће, онда нико у томе не види знак социјалне дискриминације мушкараца.

  1. Да ли само мушкарци манипулишу?

Феминизам потенцира мушку манипулативност. Али и жене манипулишу. Многе девојке и жене мушкарцима лажно приписују очинство. Мушкарци су с правом узнемирени могућношћу да им партнерке (првенствено изван брака, али и у браку) уваљују „кукавичије јаје”. Због тога је све више оних који се обраћају Институту за судску медицину у Београду са жељом да провери своје очинство у ДНК лабораторији.

Ово су њихова искуства. Трећина неожењених мушкараца открију да нису очеви детета које им девојке приписују. Десетина ожењених мушкараца такође открије да нису очеви детета које им жене приписују. Ако ишта мушкарац мрзи, онда је то могућност да буде обманут у погледу очинства.

  1. Љубомора

Жена која добије дете готово увек зна да је дете њено. Мушкарац ту сигурност нема. Жене никада неће искусити психичке импликације те неизвесности. Основна импликација те несигурности јесте та да су мушкарци сексуално љубоморнији. А основна импликација чињенице да су сексуално љубоморнији јесте та да су склони агресивном понашању када код својих партнерки уоче понашање које указује на сексуално неверство.

Нажалост, савремени феминизам подстиче женску сексуалану манипулативност и тиме мушку насилну реакцију. Главни агенс разбијања брака и породице је феминистичко подстицање женске пермисивности.

  1. Закључак

Женске трауме се истичу на сваком кораку. О њима се прича. Оне изазивају саосећање и сажаљење. Али и мушкарци имају трауме. Оне су често болније и дубље. Али о њима се много не говори. Социјални систем мушкарце слабије штити. Њима се додељују најлошији послови. Лишавају се права на децу после раставе бракова. Судови и медији воде хистеричне нападе на њих. Дошло је крајње време да се о свему томе отворено говори.

 

Tекст: Владислав Ђорђевић

Фотографија: Жељко Савић

Оставите одговор

Top