У СПОМЕН-УЧИОНИЦИ ИВЕ АНДРИЋА У ВИШЕГРАДУ

Вишеград је често место посете на туристичким путовањима. Сем уобичајеног, у Вишеграду се може посетити и спомен-учионица Иве Андрића. Она се налази на мање од 500 метара од чувене ћуприје, са десне стране речице Рзав која се улива у Дрину управо кад цркве у Андрићграду.

Учионицом управља суседни Дом културе у Вишеграду, основана је 2008. а улаз у њу кошта свега једну марку или 60 динара. Кустоска прича траје око 15-ак минута и тамо нас обично чека господин Никола Ђукановић. Кад једном ту свратите, после се враћате као да посећујете драгог рођака. Тако беше и овaj пут.

Наш нобеловац свакако заслужује да се редовито присећамо његовог и књижевног и друштвеног доприноса. Овај други Андрићев ангажман, углавном је непознат широј јавности, али, зато је ту господин Ђукановић. Сазнајемо да је Иво Андрић рођен у селу Долац код Травника и то док је мајка Катарина била у гостима код родбине. Тако је, стицајем околности у Травнику и уписан у црквене књиге као Иван.

Родитељи малог Иве потекли су из сарајевских породица. Кад је Иво имао две године, од туберкулозе му умире отац, исто као и сви стричеви. У недостатку средстава, мајка даје сина јединца у Вишеград заови Ани и њеном супругу Ивану, Чеху који је у то време радио као командир жандармерије. Они нису имали деце а били су бољег материјалног стања. Теча и тетка су одиграли значајну улогу у Ивином животу, а њихове фотографије се могу видети у меморијалној учионици.

Будући да нису знали да подижу дете а желели су да му пруже негу, унајмили су дадиљу Ајкуну (Телић?!) која је била муслиманка. Њу је Иво звао другом мајком. Кад год је касније навраћао у Вишеград, старао се да се сретне са њом а она је њему увек даривала вунене чарапе. Поживела је 96 година, није се удавала и није имала деце, али је волела Иву као своје дете.

Четврта особа важна за Иву је његов друг Стеван са којим је седео у последњој клупи а пета – учитељ Љубомир Поповић коме је посветио приповетку.

Године 1903. Иво се враћа мајци у Сарајево и уписује вишу гимназију. Занимљиво је да је изгубио шести разред, и то због математике! Каже у шали господин Ђукановић да ко добро пише – лоше рачуна! Његов таленат препознаје Тугомир Алауковић, Ивин професор језика који му помаже три пута у животу: 1911. да објави своју прву песму у прози у књ. часопису Босанска вила и 1912. да добије ступендију када је уписао Филозофски факултет у Загребу.

Године 1913. Андрић је у Бечу а 1914. у Кракову где га затиче почетак Првог светског рата. Био је члан Младе Босне и дружио се са Гаврилом Принципом. Из Кракова оде у Сплит код друга да преноћи, где га ујутру хапси жандар и спроводи у Марибор. После пола године, пребацују га у други затвор, неку врсту самостана између Травника и Зенице где је заточен до краја 1917. Крхког је здравља а ратне су године. Следеће године се опоравља код тетке и тече, а 1919. постаје грађанин Београда. Ту му професор Тугомир помаже трећи пут, да се запосли у Министарство вера где ради две године. Да би напредовао у служби, одлази у Грац да заврши факултет а 1924. и докторира на тему Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине. Познавао је 12 а користио седам језика. Био је фанатик у читању и истраживању по архивама за грађу својих дела. У некој бечкој старинарници пронашао је и фигуру Омер-паше Латаса, кога је описао у својим делима.

Ступа у дипломатију и ради у Француској, Шпанији, Италији, Мађарској и Румунији, да би га почетак Другог светског рата затекао у Берлину као амбасадора Краљевине Југославије. Немци му нуде могућност да оде у Швајцарску, што Иво одбија. Долази у Београд, закупљује стан, повлачи се у миран живот али зато пише. За време рата написао је своја три капитална дела На Дрини ћуприја, Травничка хроника и Госпођица.

Што се тиче поменутог друштвеног залагања, од господина Ђукановића смо чули да је Иво Андрић половину вредности Нобелове награде 1961. уступио библиотеци Босне и Херцеговине за књижни фонд, што би сада било око пола милиона евра помоћи, а другу половину 1964. дарује Србији за исту намену.

И кућу тече и тетке поклонио је општини Вишеград. У недостатку новца, општина прода ту кућу, Иво се мало љутнуо али и опростио. Сада кућа припада приватном власнику који живи у иностранству и не жели да је прода.

И новчану награду за роман Госпођица проследио је вишеградској гимназији. Године 1958. са својих 66 година, Андрић се жени са Милицом Бабић, удовицом свог пријатеља, костимографкињом Народног позоришта. Каже у шали наш кустос да је Иво имао особину коју желе воле: пуно слушања а мало приче. Након седам година брака, Милица је преминула а Иво њену кућу у Херцег Новом препушта свастици.

Андрић је био члан СКЈ до 1955. године а пре тога један мандат и посланик. Одрекао се посланичке надокнаде, а касније и пензије. Како је био дипломата, искористио је контакте да његова дела одмах након рата буду превођена на стране језике, те је од тога живео. За време рата, молио је издавача да не објављује његова дела док народ пати и страда а кад год је требало изјаснити се, изјашњавао се као Србин. Дела су му преведена на укупно 49 језика.

Занимљивост о Јапанцу који се заљубио у дела Иве Андрића у тој мери да је уписао славистику како би Андрића директно преводио, као и епизоду о Густаву Крклецу – препуштамо читаоцима када буду на пропутовању кроз Вишеград, као и да виде мноштво изложених експоната. Подсећамо да у Београду постоји Спомен-музеј и задужбина Иве Андрића.

И за крај, када је 7. марта 1975. Иво Андрић напустио овоземаљски свет у 83. години, његова смрт је објављена 6 дана касније како та вест не би прекрила чињеницу да је 7. марта преминуо Вељко Влаховић, чему се давао приоритет.

На нама је да чувамо сећање на овог великана, јер је по речима академика Матије Бећковића, заједно са Вуком и Његошем – Андрић трећи стуб српске културе. Најмање што се може у Вишеграду – свратити у његову спомен-учионицу под брдом Бикавац!

 

Текст и фотографије: В. Раонић

Извор: ТВ Арс Медија

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *