После успешног првог издања у Католичкој порти, Летњи фестивал књиге 29. и 30. августа сели се у Петроварадин, у простор Комуна концепт. Фестивал, који организује Удружење издавача Војводине, окупиће издаваче, ауторе и читаоце, уз књижевне разговоре, радионице, програме за децу и одрасле, као и филмске и музичке садржаје. Ове године посетиоце очекују и нови програмски формати – размена књига и „Састанак на слепо са књигом“. О фестивалу, његовој идеји, читању и савременом издаваштву, новинар наше редакције Жељко Савић разговарао је са Кораном Боровић, уредницом у Прометеју.
Новинар: Прошлогодишње, прво издање фестивала показало је да постоји публика за један овакав догађај. Шта сте из тог искуства научили и шта сте пожелели да буде другачије у другом издању?
К. Б.: Пре свега желим да Вам се захвалим на интересовању, значи нам што на овај начин доприносите да вести о нашем догађају дођу до што шире публике. Прошле године одважили смо се да се по први пут упустимо у организацију фестивала који по обиму није био велики, али није био ни без изазова. Ипак, показало се да се уложени труд исплатио и фестивал је посетило више хиљада Новосађана, одржано је 18 програма за децу и одрасле, а своја издања представило је више од 15 издавача и организација. Закључак је да Новом Саду недостаје оваквих догађаја и то је оно што нас је охрабрило да и ове године осмислимо програме и окупимо колеге издаваче на једном месту. Програм за децу ове године је сличан прошлогодишњем, са едукативним и креативним радионицама, док је програм за одрасле ове године окренут нешто млађој публици и покрива савремену домаћу књижевну сцену, па нам тако у госте долази награђивана ауторка Милица Вучковић како би представила свој нови роман „Родитељи кућних љубимаца“. Као и прошле године, ту је Клуб кратких прича, сусрет на којем се дискутује о прочитаној причи, затим чајанка посвећена Марији Трандафил, али и разговор о настанку језика и о савременој новосадској књижевној сцени.
Новинар: Фестивал се ове године сели из Католичке порте у Петроварадин, у простор Комуна концепт. Колико избор новог простора мења сам карактер фестивала и шта сте желели да добијете овом променом?
К. Б.: Ове године желели смо да фестивал изместимо из центра и на тај начин књигу приближимо удаљенијим градским квартовима, како бисмо допрли и до оне публике која нужно не долази до центра града. Комуна је новоотворени простор намењен управо догађајима који повезују културу и субкултуру, место где можете сести на кафу, погледати филм или, као што је то случај овог викенда, купити књигу и чути неки занимљив разговор.Идеја је да у наредним годинама фестивал мења локације, па тако за места одржавања планирамо Футошки и Лимански парк, СПЕНС…
Новинар: Као уредница и неко ко свакодневно ради са књигама, како видите разлику између књиге као производа и књиге као повода за сусрет, разговор и размену идеја?
К. Б.: Као и многе ствари данас, и књига јесте производ и као неко ко свакодневно ради на њеној видљивости, веома добро знам колико је труда потребно да она дође до читаоца. Али оно што књигу разликује од других производа јесте живот који почиње тек када је неко прочита. Она може да нас натера да променимо мишљење, да пожелимо да разговарамо са неким, да откријемо нешто ново или да се препознамо у туђој причи.
Зато сматрам да су живи сусрети са књигом и разговори о књижевности важни. На таквим местима књига није тек нешто што купимо и понесемо кући, већ и повод да се покренемо, сретнемо друге људе и разговарамо о нечему што нам је важно.
Новинар: Ове године уводите програм „Састанак на слепо са књигом“. Читалац не зна шта је изабрао све док не отвори пакет. Да ли нам је, у времену када пре читања често погледамо оцене, рецензије и препоруке, потребно више оваквих непланираних сусрета са књигом?
К. Б.: Мислим да су нам такви сусрети потребни управо зато што смо данас навикли да пре читања о књизи већ много тога знамо. Погледамо оцену, прочитамо неколико рецензија, потражимо препоруке и већ прилично добро знамо шта да очекујемо. Све то може да буде корисно, али понекад нам одузме оно важно осећање радозналости. „Састанак на слепо са књигом“ осмишљен је као мала читалачка авантура. Идеја је да читалац изабере књигу не знајући њен наслов и да се препусти изненађењу. Можда ће то бити књига коју иначе никада не би одабрао, а можда и потпуни промашај. И једно и друго је део читања. Понекад треба дати прилику књизи да нас сама пронађе.
Ту је и размена књига, а преостали наслови биће донирани библиотеци. Да ли је идеја размене и поновног кружења књиге својеврстан одговор на питање доступности књига, посебно у времену када су цене издања све важнија тема за читаоце?
Мислим да размена књига може бити одговор и на питање доступности, али и на нашу навику да књигу посматрамо као нешто што једном купимо и онда задржимо на полици. Књига не мора да заврши свој пут код првог читаоца. То се посебно лепо види код деце, која неке књиге брзо прерасту, па оно што је неком детету превазиђено, за друго може постати омиљено штиво. Али исто важи и за одрасле: свако од нас има књиге које је прочитао и којима се вероватно више неће вратити, а неко други би их можда радо прочитао.
Зато нам је важно да књиге круже, да се размењују, поклањају и прелазе из руке у руку. Порука је и та да не морамо увек да купимо нешто ново да бисмо дошли до добре књиге. А књиге које остану после размене донираћемо библиотеци или некој другој организацији како би наставиле да стижу до нових читалаца.
Новинар: Када гледате из перспективе уреднице, шта је данас највећи изазов: пронаћи добру књигу, објавити је, допрети до читалаца или задржати њихову пажњу у мору различитих садржаја?
К. Б.: Рекла бих да је то комбинација свега што сте навели. Избори су велики свуда, почевши од одласка у кућну набавку, па до онога на шта ћемо потрошити своје слободно време, где спада и књига. А када говоримо из перспективе издавача, чини ми се да је и понуда рукописа данас већа него раније. Све више људи се одважује да пише и објави књигу, па се и ми као уредници налазимо у својеврсном шуму различитих рукописа и наслова. То значи да је потребно издвојити много више времена за читање, истраживање и тражење оних књига за које заиста верујемо да имају књижевну вредност и да могу да пронађу своје читаоце.
А онда долази други изазов: како ту књигу представити. То никада није било једноставно када је реч о квалитетној књижевности, јер добра књига често не може да се сведе на једну реченицу или неколико атрактивних речи. Данас су нам друштвене мреже дале могућност за непосредан контакт са читаоцима какав издавачи раније нису имали. Можемо да им покажемо како књига настаје, представимо аутора, разговарамо са читаоцима и створимо интересовање за наслов који им можда иначе не би био у видокругу. Али истовремено постоји и опасност да, у жељи да нешто буде што пријемчивије на друштвеним мрежама, превише поједноставимо садржај или књигу сведемо на неку њену лако препознатљиву страну.
Зато је данас можда највећи изазов направити праву меру: привући пажњу читаоца, а притом не потценити ни њега ни књигу.
Новинар: На фестивалу ће се представити бројни војвођански издавачи. Шта сматрате највећом снагом овдашње издавачке сцене? И постоји ли нешто што јој недостаје?
К. Б.: Мислим да је највећа снага војвођанске издавачке сцене управо у њеној разноврсности. Имамо издаваче са врло различитим профилима, али и врло јасном уређивачком политиком. Агора, рецимо, има снажан профил у преводној и савременој књижевности; Академска књига објављује капитална дела из друштвених и хуманистичких, али и природних наука, уз веома озбиљну књижевну продукцију; Прометеј је препознатљив по историјским и лингвистичким издањима, а последњих година све више и по едицији „Река“ и савременој књижевности; Православна реч има своје место у објављивању монографија и књига које су замишљене да трају, да се чувају у кућним библиотекама и преносе даље.
Добрих књига и квалитетних издавача нам не недостаје али оно што нам, по мом мишљењу недостаје јесте више заједничког наступа и сарадње. Сваки издавач има своју публику и свој програм, али када бисмо чешће наступали заједно, верујем да бисмо много снажније показали колико је овдашња издавачка сцена жива и разноврсна. Управо је један од циљева Удружења издавача Војводине да те везе ојачамо.
Новинар: Програм је намењен свим генерацијама, а посебна пажња посвећена је деци. Колико је за вас важно да се навика читања гради од најранијег узраста и да књига детету буде представљена као задовољство, а не као обавеза?
К. Б.: То нам је изузетно важно и један од главних циљева Удружења издавача Војводине јесте управо промоција књиге и читања код најмлађих, већ од прве године живота. Навика читања требало би да се гради много пре поласка у школу, кроз заједничко читање, разговор о сликама и причама и кроз осећање да је књига нешто чему се радујемо и чему се враћамо.
Зато мислим да је важно да дете књигу не упозна прво кроз лектиру и обавезу, већ кроз уживање и игру. Да има прилику да само бира, да листа, пита, машта, да му нека књига буде смешна, друга необична, трећа можда и досадна. И да читање не буде још једна ствар коју „мора“ да уради, већ време које проводи са родитељима или касније само са собом.
Потрудили смо се и ове године да фестивалским програмом омогућимо деци да књига буде својеврстан доживљај, кроз дружење са ауторима, радионице и приче.
Новинар: Поред књижевних разговора, фестивал доноси и филмски и музички програм. Да ли данас књижевни фестивал мора да изађе изван својих традиционалних оквира како би привукао ширу публику?
К. Б.: Књижевност је одувек била повезана са филмом, музиком, позориштем и другим облицима уметности. Зато смо и на нашем фестивалу желели да направимо програм у којем ће се различити садржаји допуњавати. Неко ће можда доћи због филма или концерта, а успут погледати шта се нуди на штандовима, чути разговор о књизи или открити аутора за којег раније није знао. И обрнуто, неко ко дође због књиге остаће на неком другом програму. Не видим то као начин да књигу учинимо „прихватљивијом“, већ као прилику да различите публике доведемо на исто место.
Новинар: Често чујемо да се све мање чита. Да ли је то заиста тако из ваше перспективе или се, заправо, више мењају начин на који читамо и путеви којима долазимо до књига него само интересовање за њих?
К. Б.: Сигурно је да је конкуренција за слободно време данас много већа и да су се променили начини на које људи долазе до књига и бирају шта ће читати. Али када погледате интересовање за књиге, број нових наслова, не бих рекла да је интересовање нестало. Пре бих рекла да се читалачке навике мењају и да је наш задатак да пронађемо нове начине да књига дође до читалаца.
Прометеј је један од издавача који ће се представити на фестивалу. Када данас бирате шта ће бити објављено, шта је оно што вас као уредницу највише привуче неком рукопису или аутору?
Најпре ме привуче нешто што препознам већ у првим страницама: глас, реченица, неки посебан поглед на свет. То не мора нужно да буде нека потпуно нова тема, али мора да постоји нешто аутентично у ауторовом погледу и стилу. Важно ми је и да осетим да књига има своју визију, да иза ње стоји нешто о чему ће читалац размишљати и после читања.
Важно је и да ли нас рукопис на неки начин изненади. Ако препознамо само нешто што смо већ много пута видели, чак и ако је добро написано, није увек довољно. Увек постављамо питање: шта је овде ауторово? Шта ова књига доноси што нисмо већ прочитали? А онда долази и уреднички део посла и питање можемо ли да замислимо ту књигу у нашем издавачком програму, њене читаоце и начин на који бисмо је представили.
Али први импулс ипак мора да буде књижевни: морам да пожелим да ту књигу читам до краја.
Новинар: Колико је уреднички посао данас ствар интуиције, а колико анализе тржишта и ослушкивања читалаца?
К. Б.: Мислим да једно без другог не иде. Интуиција је важна, али она би требала да је код уредника грађена током година читања, искуства и познавања књига и читалаца. Када ме неки рукопис привуче, онда следи анализа: коме је та књига намењена, шта већ постоји на тржишту и има ли она нешто аутентично да понуди. Тржиште нам може помоћи да донесемо одлуку, али мишљења сам да добру књигу може препознати само добар уредник.
Новинар: Да ли се дешава да објавите књигу у коју искрено верујете, иако нисте сигурни како ће је публика прихватити?
К. Б.: Да, и на памет ми падају управо примери књига у које као уредница можете искрено да верујете, иако у тренутку објављивања није лако објаснити где их тачно сместити и како их представити читаоцу. „Ј као јастреб“ је књига која спаја мемоар, писање о природи, књижевност и биографију, док „Потрошена светлост“ полази од форме романа, али отвара много шири простор за размишљање о историји, предметима које користимо и свету у којем живимо.Такве књиге су захтевније за промоцију јер не можете лако да их представите једном реченицом или једном жанровском одредницом. Међутим, управо зато је важно да такве књиге буду објављене. Не мислим да издавач треба увек да се води само оним што је најлакше објаснити или продати. Понекад је посао уредника и да препозна књигу за коју верује да заслужује читаоца, а онда да тражи прави начин да до тог читаоца дође.
Новинар: Ако упоредимо прво и друго издање фестивала, да ли већ сада видите да се рађа нешто што би могло да постане традиција? Како бисте волели да Летњи фестивал књиге изгледа за пет година?
К. Б.: Чини се да већ сада можемо рећи да фестивал има потенцијал да постане традиција. Прво издање нам је показало да публика жели овакве сусрете, а ове године смо направили искорак и променили локацију, те приближили фестивал и другим деловима града, увели смо неке нове садржаје… Жеља нам је да за пет година Летњи фестивал књиге буде препознат као једна од градских манифестација које се у Новом Саду очекују сваког лета. План је да се сваке године одржи на другом месту, да издавачи и читаоци знају да их фестивал чека, а да истовремено сваки пут донесе нешто ново. Ако за пет година будемо имали фестивал који је прошао кроз различите делове града и успео да књигу доведе до публике која иначе ређе долази на овакве програме, успећемо у својој намери.
Новинар: И за крај, једно лично питање: када бисте морали да изаберете једну књигу за овогодишњи „Састанак на слепо“ – књигу за коју неко можда никада није чуо, а волели бисте да је открије – коју бисте изабрали?
К. Б.: То би дефинитивно била књига „Госпођица Папијон“ белгијске ауторке Алије Кардин. У питању је роман заснован на животу Терезе Папијон, болничарке која је после Првог светског рата основала санаторијум за сиромашну и болесну децу и деценијама је била посвећена онима којима је помоћ била најпотребнија. Кардин је до приче о њој дошла случајно, а затим је годинама истраживала њен живот, разговарала са људима који су је познавали и прикупљала архивску грађу. Ова књига има моју препоруку зато што говори о нечему што нам је, чини ми се, данас посебно потребно, а то је прича о људима који су спремни да учине нешто добро за другог без интереса и без потребе да буду виђени. Иако није била позната и славна личност, Тереза Папијон је својим животом оставила траг у животима великог броја деце. Зато ми се допада и идеја да ову књигу неко открије на „Састанку на слепо“: да закорачи у причу о особи за коју можда никада није чуо, а из ње изађе са мало више вере у људе.
Извор: ТВ Арс Медија – портал