ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА “ПРУГА БЕЗ ПОВРАТКА“ У МУЗЕЈУ СЕМБЕРИЈЕ У БИЈЕЉИНИ

Пред бројном бијељинском публиком у Музеју Семберије, у четвртак 5.8.2021. године у 20.00 сати, отворена је изложба “Пруга без повратка“.

На отварању, публици су се обратили: Момчило Копривица, директор Музеја Семберије, Тања Лазић, документариста, један од аутора изложбе, а након свог обраћања публици, изложбу је отворио Љубиша Петровић, градоначелник Бијељине.


Момчило Копривица, директор Музеја Семберије након што је поздравио публику, у свом говору између осталог истакао је: „…Значај бијељинске, односно семберске и мајевичке жељезнице је велики како у привредном и економском смислу тако и у културном односно социјалном и политичком смислу. Ова жељезница је повезивала два града у двије Социјалистичке републике Југославије, Бијељину у Социјалистичкој републици БИХ  и Шид у Социјалистичкој републици Србији. Касније је то прешло у двије државе, Босну и Херцеговину, односно Републику српску и Србију. Ово је  била врло важна жила куцавица, али ево дошао је крај и томе…ово је IN МЕМОRIАМ жељезници  на овим просторима…“

Директор је рекао да захваљујући овој изложби “ПРУГА БЕЗ ПОВРАТКА“ можемо да се присјетимо како је то некада било.

Тања Лазић говорећи о изложби “ПРУГА БЕЗ ПОВРАТКА“ нагаласила је да поменута изложба не би могла бити реализована без фото, архивске и друге грађе, коју су  Музеју Семберије претходних деценија, за време припреме изложбе, поклонили, уступили или позајмили, некадашњи службеници жељезнице у Бијељини. Наслов изложбе преузет је  из истименог текста уз одобрење аутора Јусуфа Трбића…

Тања Лазић се јавно захвалила свима који су помогли реализацију изложбе.

Љубиша Петровић, градоначелник Бијељине поздравивши присутне, похвалио је  организаторе изложбе и рекао  да је част и задовољство налазити се у просторијама нашег Музеја  и изразити захвалност вама на фантастичној посјети.

Градоначелник Бијељине је истакао како се треба угледати на генерације које су стварале те жељезнице и рекао: “…када су они могли тако снажно стварати и градити, онда и ми морамо наставити тим путем…“ Позвавши посјетиоце да уживају у изложби, исту је отворио.


Изложба траје до 5 октобра.

На изложби посјетиоци су у прилици да виде одјевне предмете жељезничара, маркице, фотографије, торбице, путне исправе и разна документа које свједоче о том времену.

Текст: Жељко Савић

Фото: ТВ Арс Медија

 

Стручни текст који прати изложбу „ПРУГА БЕЗ ПОВРАТКА“, у цјелости преноси портал ТВ Арс Медија уз одобрење Музеја Семберије.

ПРУГА БЕЗ ПОВРАТКА[1]

Прве трачнице у Семберији положила је Aустроугарска 1916. године од Босанске Раче до Бијељине а затим до Угљевика, за ефикаснији транспорт ‘земаљских добара’ и мрког угља из угљевичког рудника. Путнички саобраћај на истој дионици успоставља се по окончању 1. свјетског рата, а године 1950. повезују се једним непрекинутим колосијеком градови Бијељина (данас држава РС/БиХ) и Шид (Република Србија). Изградњом Термоелектране Угљевик 1979. године укида се пруга Мезграја-Бијељина (крак за Угљевик је престао са радом већ 1967), док је дионица Бијељина-Шид угашена 2005. године.

Изградњом нове аутобуске станице на некадашњем земљишту жељезничке станице у Бијељини, године 2020,  уклоњени су последњи трагова жељезнице у Семберији.

Изложбом подсјећамо јавност на непун вијек семберске жељезнице и значај који је у том периоду имала за наш крај.

Истовремено се придружујемо обиљежавању актуелне Европске године жељезнице проглашене од стране Вијећа ЕУ у циљу промоције и унапређења овог еколошког, удобног и сигурног начина путовања.

Пруга у најави

Прва пруга у Босни и Херцеговини изграђена је 1872. године, током османске управе, на траси Добрљин – Бања Лука као дио будуће Оријенталне жељезнице – “Цариградске магистрале”, која би повезала Цариград – Беч.

Иако се од 1878. године широм Босне и Херцеговине гради више пруга уског колосијека /760мм/, тек је у оквиру великог жељезничког програма с почетка 1912. године, планирана изградња нормалне пруге Тузла – Брчко са огранком према Бијељини и Босанској Рачи. Остварење овог програма, за који су већ била осигурана финансијска средства, омело је избијање 1. свјетског рата.

1916-1918.

Током 1. свјетског рата, преласком Румуније 1916. године на страну земаља Антанте, прекинуто је снабдијевање унутрашњости Аустроугарске житарицама из Румуније. С обзиром да су Посавина и Семберија одувијек имале вишкова хране, власт је донијела одлуку да се постави 17 км дуга пољска пруга уског колосијека /600мм/ од Бијељине до луке у Босанској Рачи одакле би се роба пребацивала узводно ријеком Савом до Славонског Брода, а одатле даље жељезницом. За само неколико мјесеци од септембра 1916. до фебруара 1917. планирана траса је била у погону,

Током 1917. године, када се у први план ставља повећање експлоатације угља у руднику Угљевик (отворен 1899) предлаже се нова траса пруге до Бијељине. План је одобрен у септембру 1917. године. Због околности урађена је поново варијанта пруге од 600 мм, дужине 22 км. С обиром на околности, први угаљ новом жељезницом превезен вјероватно тек почетком љета 1918. године.

Уз све тешкоће и бројне техничке слабости, возови на релацији Угљевик – Бијељина – Босанска Рача су до краја рата и пораза Аустроугарске саобраћали четири пута дневно.

 

1919-1941

По окончању 1. свјетског рата, у Краљевини СХС/Југославији. жељезничка пруга уског колосијека 600 мм у дужини од 44 км на релацији Угљевик – Бијељина – Босанка Рача својим типом и квалитетом не задовољава стандарде за регуларан саобраћај ни потребе у погледу експлоатације угља у Угљевику. Умјесто планиране замјене пруге нормалним колосијеком слиједи реконструкција у нови узани колосијек од 760 мм која ће потрајати од 1920. до 1925. године и коштати 3.144.540 динара.

Нова стара ‘семберска пруга’ поред теретних добија и возове за путнички саобраћај до Босанске Раче гдје путници скелом прелазе ријеку Саву до Сремске Раче, а одатле настављају пругом нормалног колосијека до Шида и даље на одредишта.

Путовање од Угљевика до Босанске Раче одвијало се следећим правцем Угљевик – Модран – Равно Поље – Дринско Сухо Поље – Јабануша – Финцијев салаш – Бијељина – Дворови – Трњаци – Ружин Хан – Балатун – Босанка Рача и трајало је нешто преко три сата са одморима на успутним станицама.

За пренос угља и другог товара преко Саве користила се двоужетна жичара изграђена 1927. године.

Пред 2. свјетски рат 1938/39. године, рудник Угљевик проширује откопе и добија нови крак пруге дужине 12 км који повезује Модран и Мезграју.

1941-1945.

Током 2. свјетског рата, поред путног и теретног саобраћаја, жељезница служи за превоз окупаторских војних јединица и наоружања, као и за транспорт војних заробљеника. Између 1941. и 1945. године, пружни правци у Семберији и Подмајевици трпе честe нападе и разарања у акцијама које су предузимале партизанске снаге, посебно током 1943. године, као и приликом повлачења окупационих трупа из Семберије пред крај рата.

1946-1992.

Након 2. свјетског рата, указала се потреба да се изолована Семберија што боље уклопи у жељезнички систем нове Југославије Стога се оштећени друмски мост на ријеци Сави из 1934. године (Мост Краљице Марије), реконструише у мост за жељезнички и друмски саобраћај.

Нова пруга од села Трњаци мијења трасу и иде ка ријеци Сави правцем Доњи Бродац – Велино Село и тако заобилази насеље Босанска Рача, што уз гашење луке доводи до потпуног застоја у развоју овог мјеста. Да би се пружна траса повезала са равни савског моста, подиже се на земљани насип који су градили семберски омладинци распоређени у више радних бригада.

Године 1950. Бијељина и Шид напокон се повезују нормалним колосијеком, а Семберија остварује везу са жељезничком магистралом Београд-Загреб, и цијелом југословенском жељезничком мрежом.

Нормализовање пружног система у Семберији није у потпуности завршено 1950. године јер је дио пруге од Бијељине до Угљевика и Мезграје остао неизмијењен, односно уског колосијека.

У складу са првим урбанистичким планом Бијељине из 1957. промијењена је локација жељезничке станице у Бијељини. Тако је Бијељина добила двије жељезничке станице Стару и Нову.

С обзиром на локални карактер правца од Шида до Бијељине и дужину пруге од само 18 км, њиме су од почетка саобраћале композиције са вучом на угаљ и дизел, а најдуже тзв. шинобус.

Иако је бијељинска жељезница имала велики значај за становнике Семберије и југозападног Срема доприносећи размјени добара и људи и међусобном економском и друштвеном утицају и прожимању, у систему Југословенске Државне Жељезнице већ шездесетих година 20. вијека она представља својеврсно „слијепо цријево“, односно споредни колосијек оптерећен тешкоћама и нерентабилношћу, посебно у дијелу пруге према Угљевику.

Упркос слабој рентабилности пруга Мезграја-Угљевик-Бијељина од 760 мм остаје још цијелу деценију у функцији. Путнички саобраћај и даље се одвија на старој жељезничкој станици у граду, док се угаљ транспортује до нове станице и тамо пребацује у вагоне нормалног колосијека. Крак пруге од Модрана до Угљевика укида се 1967. године због затварања старог угљенокопа, док жељезница Мезграја – Бијељина функционише до 1979. године када почиње експлоатација нових копова и подизање Термоелектране “Угљевик”.

Уз овај велики подухват и побољшање друмске мреже, спори воз са парном локомотивом није имао шансе за будућност. Последња вожња популарним “Ћиром” на релацији Бијељина-Мезграја-Бијељина уприличена је 26. маја 1979. године.

1992-2005

Ратни догађаји и распад Југославије 1992-1995. године утицали су на слабљење жељезничког саобраћаја на релацији Бијељина – Шид. Како-тако он ће наставити да функционише и по успостављању државне границе између Србије и БиХ /Босанска Рача и Сремска Рача/. Ипак, 12. октобра 1994. године жељезнички саобраћај на релацији Бијељина – Шид бива обустављен.

Седамнает мјесеци касније, 3. априла 1996. године, након престанка ратних дејстава у БиХ и потписивања Дејтонског споразума (21.11.1995), поново је успостављен путнички и теретни жељезнички саобраћај између Бијељине и Шида.

Велики напредак друмског саобраћаја и масовно коришћење путничких возила представљали су превелику конкуренцију нерентабилном и за 21. вијек непримјерено спором превозу. Као последица крајем 2005. године долази до потпуне обуставе путничког саобраћаја на прузи Бијељина – Шид. Пруга добија статус “манипулативне пруге” на којој се обавља само теретни саобраћај и то према потребама. С обзиром на крах невелике индустрије у Семберији која је једина била озбиљан корисник жељезничког транспорта роба и сировина, бијељинска пруга је остала без возова.

Епилог

Након укидања пруге уског колосијека 1979. године, у Бијељини су остали локомотива са пратећим вагонетом за угаљ и два путничка вагона. Тадашња јединица ЖТП “Рума” поклања композицију Музеју Семберије уз припадајуће земљиштем са помоћном пругом. Године 1999. локална заједница је Музеју одузела земљиште, а композицију пребацила у круг предузећа “Елвако”. Нешто касније управа музеја уз подршку градских власти поклања путничке вагоне ЈЖТП “Београд” за потребе пруге “Шарганска осмица” /заузврат је обећана рестаурација локомотиве и њено постављање у граду као музејског експоната која никада није обављена/. Године 2012. управа музеја локомотиву уступа Општини Угљевик која је након уређења премјешта на локацију код реконструисане зграде управе Рудника Угљевик у Новом Угљевику.

Пруга Бијељина –  Шид остала је и након успостављања границе између држава Србије и БиХ под јурисдикцијом ЈЖТП “Београд” – секције за саобраћајно транспортне послове Рума, односно касније “Железница Србије”. У току деценије по укидању пруге (2005 – 2015. године), у више наврата је на званичним сусретима власти Републике Србије и БиХ/РС изражавана жеља и намјера да се овај пружни правац поново оспособи за путнички саобраћај.

  1. априла 2016. године, влада Србије дала је сагласност да се 18,467 км дионице пруге Шид – Бијељина, укњижи на предузеће “Жељезнице Републике Српске”. Министарство саобраћаја и веза Републике Српске је тим поводом још једном обећало ревитализацију поменутог жељезничког правца.

Убрзо се показало да стогодишња семберска пруга остаје само ‘пруга без повратка’.

Некадашњи пруга Угљевик – Бијељина – Босанска Рача – Шид, подијелила је судбину многих сличних жељезничких праваца у бившем систему југословенске жељезнице који су напуштани, укидани и демонтирани из разлога непрофитабилности и техничке заосталости.

Истовремено се може констатовати да је поменута пруга као дио културно-историјског и индустријског наслеђа Семберије олако препуштена властитој судбини и да локалне заједнице на чијој се територији налази(ла) нису препознале значај и потенцијал који она као културно добро у области транспорта (може да) има.  О томе најбоље свједочи примјер воза “Ћире” кога се град Бијељина одрекао у корист пројекта изван Семберије, а чија је самоодрживост, профитабилност и допринос културном туризму као елемента културне баштине одавно потврђена.

Изјаве захвалности:

Изложба „Пруга без повратка“ не би могла бити реализована без фото, архивске и друге грађе коју су нам током претходних деценија и у вријеме припреме изложбе поклонили, уступили или позајмили некадашњи службеници жељезнице у Бијељини, Иван Пот, Ратко Новаковић, Шефкет Мунџић, Душан Миљковић и Јованка Маринковић Јовић, као и чланови породица некадашњих жељезничара Бранко Поповић, Стоја Бојанић, Ваја и Владо Бојанић, Жељка Тодорков.

У недостатку адекватне грађе за неке периоде, коришћен је дио фото-материјала из монографије др Владе Јосиповића „ДОКУМЕНТАЦИЈА ЖЕЉЕЗНИЦЕ 600 мм, 750 мм и 1400 мм“, као и илустрације и фотографије преузете са појединих интернет страница (https://www.zeleznice.in.rs/forum/, https://dobrljin.at.ua/, https://noviglas.info/, https://ro-ro.facebook.com/kolonabb/, http://kulturaugljevik.net/cuveni-ciro-ponovo-u-ugljeviku/, https://www.novosti.rs/srbija/vesti/947772/voz-nostalgija-snezna-sarganska-osmica-novoj-turistickoj-sezoni, https://www.flickr.com/photos/jag9889/49786033732, https://visegradturizam.com/atrakcije/turisticka-pruga/, https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Hotham_Valley_Railway-Wizards_Express.jpg, https://www.southdevonrailway.co.uk/, https://westcoastrailways.co.uk/,https://www.whr.co.uk/)

Свим дародавцима, сарадницима, ауторима фотографија и интернет прилога које смо користили, упућујемо најискренију захвалност на помоћи.

[1]Наслов изложбе према истоименом тексту Јусуфа Трбића (Pruga bez povratka. <http://preporodbn.com/pruga-bez-povratka/>), преузет је уз одобрење аутора

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *