Угледна награда „Сретен Марић“ за најбољу есејистичку књигу у 2025. и 2026. години припала је Мирјани Д. Стефановић за целокупан есејистички, књижевнотеоријски и књижевноисторијски научни опус, поводом монографије „Увод у српско просветитељство. Предговор као поетика“, као и Ђорђу Матићу за књигу есеја „Спасени од бродолома. Огледи о српској култури“.
Угледна награда „Сретен Марић“ за најбољу есејистичку књигу у 2025. и 2026. години припала је Мирјани Д. Стефановић за целокупан есејистички, књижевнотеоријски и књижевноисторијски научни опус, поводом монографије „Увод у српско просветитељство. Предговор као поетика“, у издању Издавачке књижарнице Зорана Стојановића и Архива Војводине, и Ђорђу Матићу за књигу есеја „Спасени од бродолома. Огледи о српској култури“, у издању Orion Art.
Једногласну одлуку донео је жири у саставу: Катарина Марић-Леобарди, Радован Поповић и Гојко Тешић.
Мирјана Д. Стефановић – „Увод у српско просветитељство. Предговор као поетика“
Монографија „Увод у српско просветитељство. Предговор као поетика“, чији су издавачи Издавачка књижарница Зорана Стојановића и Архив Војводине, представља значајан допринос проучавању српског просветитељства.
Мирјана Д. Стефановић, универзитетска професорка која је током вишедеценијског предавачког рада деловала у Новом Саду, Сегедину, Бечу, Регенсбургу и Гетингену, истраживала је српско просветитељство, као и српску лирику, народну и уметничку. Призната је и као стручњак за историју и теорију стиха, што потврђују њени радови објављени у међународним академијама наука, као и монографије и критички прикази у домаћој и међународној периодици.
У образложењу жирија истиче се да, након књижевноисторијских радова Јована Скерлића, није постојала систематска монографија посвећена овој изузетно важној епоси, готово одлучујућој за развој нове српске културе и књижевности.
Ауторка полази од другачије периодизације српске књижевности, засноване на поетичким начелима. Она та начела проналази и тумачи у предговорима српских писаца белетристичког усмерења у периоду од 1690. до 1818. године, посматрајући их као облик имплицитне поетике.
Грађа предговора сврстана је жанровски, чиме се показује како су се појавиле и развијале нове књижевне врсте, од којих неке имају утемељење и у средњовековној књижевности: естетика, роман, аутобиографија, комедија, пословица, басна, мемоари, лирика, сатиричко-буколичко песништво, трагедија, пастирска игра, биографија, поетика превода, путопис, еп и сатиричка прича.
Жири посебно истиче теоријски приступ ауторке питању шта је књижевност, као и њено настојање да одговори на питање шта представља српско просветитељство.
Како се наводи у образложењу, реч је о драгоценој монографији која теоријски преиспитује методологију српске књижевне историографије. Полазиште је установљавање поетике, а потом и контекстуализација српског просветитељства унутар целокупне српске књижевности као недељиве целине.
Жири је оценио да је реч о капиталном делу и изузетном доприносу књижевној науци, посебно у проучавању раздобља које и данас зрачи својом културном и духовном снагом.
Истовремено је истакнуто да је Мирјана Д. Стефановић изузетна познавалац и поштовалац дела Сретена Марића, о чему сведочи и више њених есеја уз студије које је својевремено, као појединачне свеске из опуса Сретена Марића, објавио Службени гласник под уредништвом Слободана Гавриловића.
Ђорђе Матић – „Спасени од бродолома. Огледи о српској култури“
Други добитник награде је Ђорђе Матић, песник, есејиста, романсијер и критичар, који својим делом на просторима некадашњег југословенског заједништва отвара бројна питања од значаја за културу, историју и књижевност.
У књизи „Спасени од бродолома“, у издању Orion Art, сабрани су есеји о великим писцима, музичким уметницима, књигама и значајним догађајима који имају важност за српску, али и ширу културу.
Иако Матић своје огледе описује као поетско-критичке импресије, у образложењу жирија се истиче да његови текстови далеко превазилазе ту одредницу. Есеји откривају аутора као познаваоца историје, писане речи, музичке уметности и културне историје, али истовремено поседују и изражену филозофску димензију.
У својим есејима Матић се бави темама које су данас често предмет различитих тумачења и спорова, указујући на промену статуса истине, њено кривотворење, релативизацију, погрешне интерпретације и прећуткивања.
У образложењу се наводи да се Матићеви огледи могу посматрати и у контексту савременог „постфактичког друштва“, у којем на формирање јавног мњења утичу лична уверења, емоције и ставови, поред самих чињеница. Његови текстови, како се истиче, не почивају на полемичком или осуђујућем тону, већ настоје да скрену пажњу на чињенице и културне вредности које се потискују, прећуткују или добијају другачија тумачења.
Посебно се истичу есеји који указују на културне и уметничке вредности које се не могу свести искључиво на национални или идеолошки оквир. Матић се осврће и на историјске трагове српско-хрватског, односно хрватско-српског културног заједништва, подсећајући на Бечки књижевни договор, Доситеја Обрадовића и друге личности и догађаје значајне за културну историју ових простора.
Зато се, како се наводи у образложењу, ова књига не посматра као прекор, већ као опомена која „вриједи за све овдашње народе“. Она представља позив читаоцу на одговорно и етичко, а не идеолошки обојено, промишљање чињеница из културне историје, као и отпор забораву и некритичком односу према прошлости.
У књизи је, истовремено, исказана и нада да и данас постоје они који разумеју речи Доситеја, Његоша и Киша и који у њима могу препознати путоказ против подела, примитивне догматике и, како пише Матић, „барбарске тупости“.
Награда „Сретен Марић“ тако је ове године припала двојици аутора чија дела, сваки на свој начин, доприносе проучавању и разумевању књижевности, културе и њиховог места у савременом друштву.
Извор: Медија тим Библиотеке Матице српске