Од претрчаних хиљада километара и освајања високих планина до директне помоћи породицама и угроженима — Марко Николић годинама спаја спорт и хуманост. За лечење деце и одраслих до сада је, како наводи, кроз његове хуманитарне подухвате прикупљено око 360.000 евра. Недавно се одазвао и позиву за помоћ током пожара у Делиблатској пешчари, где је са волонтерима и мештанима провео ноћ на терену. За портал Арс Медија говори о мотивима који га покрећу, људима којима помаже и снази заједништва у најтежим тренуцима.
„Када знаш како изгледа немати, онда не можеш мирно да прођеш поред човека који данас нема“
С. Р.: Шта Вас је мотивисало да се бавите хуманитарним радом и колико дуго се њиме бавите?
М. Н.: Мислим да је највећи мотив дошао из мог личног живота. И сам сам прошао кроз веома тежак период. Знам како изгледа када немаш довољно, када мајка ради по два посла да би те прехранила, када се бориш за основне ствари које други можда узимају здраво за готово. Понекад сам јео једном дневно, радио сам различите послове да бих могао да се школујем и управо због свега тога данас веома добро разумем људе којима је тешко.
Хуманитарним радом се бавим годинама, а кроз Фондацију „Заједно можемо“ последње две године све је подигнуто на много озбиљнији ниво. За мене хуманост није посао нити такмичење. То је начин живота. Када знаш како изгледа немати, онда не можеш мирно да прођеш поред човека који данас нема.
„Не успевам ја сам — успевамо сви заједно“
С. Р.: Све је већи број људи којима је потребна помоћ. Како успевате да се ангажујете и помогнете бројним породицама?
М. Н.: Не успевам ја сам — успевамо сви заједно. То је најважније да кажем. Иза сваке куће коју смо изградили или реновирали, сваког пакета хране, сваког детета за чије смо лечење прикупљали средства, стоје добри људи који су веровали у оно што радимо.
За мање од две године помогли смо више од 100 породица. Градили смо и реновирали куће, обезбеђивали храну, намештај, белу технику, помагали деци, старима и самохраним родитељима.
Када се удруже људи који пошаљу СМС, компаније, појединци, наши волонтери и људи из дијаспоре, тада видите колико једна мала помоћ сваког појединца може да постане огромна помоћ за некога коме је потребна.
„Најтеже је када схватите да не можете свима да помогнете“
С. Р.: Који је најдирљивији тренутак у Вашем раду и шта је најизазовније у овом позиву?
М. Н.: Тешко ми је да издвојим један тренутак. Када уведете породицу у нови дом, када дете први пут добије своју собу или када старом човеку који није имао основне услове омогућите да живи достојанствено — такве ствари не можете да заборавите.
Посебно су тешки сусрети са децом. Пред њима покушавам да останем јак, али када одем, неке приче носим са собом данима.
Најтеже је када схватите да не можете свима да помогнете. Имамо много захтева и морате да донесете одлуку коме је помоћ у том тренутку најпотребнија. То је огроман терет и одговорност.
Помоћ током пожара у Делиблатској пешчари
С. Р.: Покренули сте СМС акцију прикупљања помоћи угроженима од пожара у Делиблатској пешчари. Како је све почело?
М. Н.: Да. Када смо видели шта се догађа, нисмо желели само да посматрамо. Покренули смо акцију „ПОЖАРИ“ путем СМС броја 3855 и одмах кренули са конкретном помоћи.
На подручјима погођеним пожарима поделили смо више од четири тоне животних потрепштина. Помоћ је била усмерена на подручје Делиблатске пешчаре.
Нисмо желели да се све заврши само на објавама и апелима. Отишли смо на терен, допремали помоћ, воду и пиће и тамо где је возилима било тешко прићи, а део помоћи достављали смо и квадовима.
Када настане оваква ситуација, најважније је реаговати брзо и бити тамо где си потребан.
„Ватрогасцима који су радили у огромној врућини могу само да скинем капу“
С. Р.: Како изгледа ситуација на терену? Како се понашају мештани, да ли страх и паника јењавају или су у порасту? Колико је домаћинстава угрожено?
М. Н.: Када сам стигао на терен, ситуација је била веома озбиљна. Провели смо скоро целу ноћ са ватрогасцима, добровољцима и мештанима. Улазили смо у густо растиње, дежурали, гасили одређене делове и покушавали да спречимо даље ширење ватре.
Оно што ме је посебно импресионирало јесте заједништво. Људи су једни другима доносили воду, храну и сендвиче, добровољци су долазили из различитих крајева Србије, а ватрогасци су радили у изузетно тешким условима.
Видео сам шта значи носити ту униформу на огромној врућини, поред саме ватре, и тим људима могу само да скинем капу.
Не бих лицитирао бројем угрожених домаћинстава — то је податак који треба да саопште надлежне службе. Оно што могу да кажем јесте оно што сам лично видео: људи су били забринути, али није било одустајања. Сви су се борили заједно.
„Нисам ватрогасац, већ обичан човек који није желео да седи код куће скрштених руку“
С. Р.: Како су мештани реаговали када су сазнали да сте се одазвали да помогнете?
М. Н.: Људи су били захвални, али стално понављам да тамо нисам отишао да би неко захваљивао мени. Отишао сам да помогнем.
Нисам ватрогасац, већ обичан човек који није желео да седи код куће скрштених руку док се други боре.
Од Атине до Аконкагве и Атакаме
С. Р.: Познати сте и по спортско-хуманитарним подухватима. Који су Вам били најзначајнији и колико је новца до сада прикупљено?
М. Н.: Што се спортско-хуманитарних подухвата тиче, иза мене су хиљаде километара трчања, бицикла, кајака, екстремне температуре, пустиње, планине и Арктик.
Хуманитарним радом и екстремним подухватима озбиљније сам почео да се бавим 2018. године, када сам претрчао 1.000 километара од Ниша до Атине како бисмо прикупили 80.000 евра за лечење девојчице Теодоре из Алексинца.
Пењао сам се до око 6.000 метара на Аконкагви, прелазио око 500 километара кроз Атакаму, више од 200 километара на Арктику на екстремно ниским температурама, вукао аутомобил 45 километара и учествовао у бројним другим подухватима.
Кроз све хуманитарне подухвате прикупљено је до сада око 360.000 евра за лечење деце и одраслих путем СМС-а.
Али километри, планине и рекорди нису суштина. Они су само начин да људи застану, погледају и виде да тамо негде постоји дете којем је потребна наша помоћ.
„Хуманост не мерим износом“
С. Р.: Како људи генерално реагују на хуманост и ко су људи који се одазивају акцијама?
М. Н.: Највише ме је овај рад научио да добри људи постоје свуда. Помаже онај ко има много, али и онај ко има веома мало.
Некада неко уплати велики износ, а некада вам приђе човек који једва саставља крај с крајем и да колико може. За мене су обе помоћи једнако вредне, јер хуманост не мерим износом.
Није важно да ли сте некоме обезбедили кућу или однели једну кесу хране. Ако сте некоме олакшали макар један дан живота, урадили сте велику ствар. У хуманости не сме бити подела нити такмичења ко је урадио више.
„Србија има огромно срце“
С. Р.: Када је у питању хуманост, колико је свест о њој развијена у Србији?
М. Н.: Мислим да Србија има огромно срце. То сам видео много пута. Када је најтеже, људи се уједине.
Наравно да можемо још много да радимо на развијању свести, посебно код младих, али верујем у овај народ. Најбољи доказ су ситуације када за неколико дана или недеља хиљаде потпуно непознатих људи стану иза једног детета или једне породице.
Проблем настаје када хуманост почнемо да делимо по именима, организацијама, градовима или било којој другој основи. Хуманост припада свима. Што смо сложнији, више ћемо живота променити и спасити.
„Хуманост није фотографија, предаја помоћи и заборав“
С. Р.: Да ли сте у контакту са породицама којима сте помогли?
М. Н.: Да, са многима остајемо у контакту и након завршетка акције. За мене хуманост није да направите фотографију, предате помоћ и заборавите човека.
Посебно када су у питању деца и породице којима смо градили или реновирали домове, желимо да знамо како живе после тога.
Најлепше је када се вратите након неколико месеци и видите децу насмејану у топлом дому. Тада схватите зашто је вредело све што сте прошли.
„Наши људи из дијаспоре показали су колико им је стало“
С. Р.: Да ли се Срби из дијаспоре одазивају на хуманитарне акције?
М. Н.: Апсолутно. Наши људи из дијаспоре много пута су показали колико им је стало до људи у Србији. Јављају се из различитих земаља, уплаћују помоћ и прате наше акције.
Неки од њих годинама нису у Србији, али када виде дете, породицу, баку или деку којима је потребна помоћ, границе нестају.
И то је управо оно што желим да поручим — под овим небом сви смо људи. Није важно ко смо, одакле долазимо нити колико можемо да дамо. Важно је да не окренемо главу.
„Ми смо само порука“
С. Р.: Шта бисте на крају поручили онима који прате Ваш рад и свима који желе да помогну?
М. Н.: На крају увек кажем исто: ми нисмо битни. Ми смо само порука.
Не желим да ја будем у центру пажње. Желим да ту пажњу усмеримо према детету које треба да спасимо, породици којој треба кров над главом, самохраној мајци, баки или деки који су остали сами.
Ако моји километри, моје име или оно што радим могу да привуку пажњу на њих, онда све ово има смисла.
И зато нећу стати. Идемо даље, јер заједно заиста можемо много.
Интервју: Сузана Рудић
Извор: ТВ Арс Медија