Тело и простор – метафизички смисао акта

-осврт на докторски уметнички пројекат Угљеше Цолића-

Различите аспекте проблематике женског тела млади сликар Угљеша Цолић је преточио у лични, јединствен, али свеобухватан систем. У намери да дефинише сву комплексност теме, уметник се определио за приказивање серије женских актова које је, путем сложених визуелних објашњења, уздигао до метафизичког нивоа. Полазећи од идеје да савремени свет банализује и комерцијализује, како наше окружење, тако и телесност, закључио је да се у том процесу губи и банализује и сама лепота изгледа. Тему „тела“ – женског акта као визуелног знака уграђеног у простор слике (односно различитих сликовних медија) осмислио је као представу анонимног фрагмента женског тела, „ослобођеног“ руку, ногу и главе. То му је омогућило да успостави креативно-емотивну дистанцу у односу на феномен третмана женског акта у досадашњем току уметности, али и у његовом тематском значењу у елементарном уметничком едукативном процесу. Без обзира што је његов акт на известан начин касније претрпео „сакаћење“, у првој фази рада нацртан је „по живом моделу“. У следећој етапи тај цртеж бива преточен у слику (условно речено реализовану у класичном сликарском медију). Поменута слика је, у процесу мултипликације, и сама доживела сложене промене, захваљујући мењању поетичких вредности, колористичког миљеа, саме технологије и фактуре, а у неким тренуцима добијала тактилни карактер. Било је сасвим логично да у наредној етапи аутор посегне за трећом димензијом и да том креативно модификованом мотиву подари изгубљену волуминозност и телесност. Да је тиме процес завршен, могло би се говорити о троделном циклусу, али би спирални приступ представљао јаснију формулацију за његову целину, имајући у виду чињеницу да рељефна структура не представља завршетак, већ тек једну фазу, за којом следи поновни настанак цртежа. Потом, нацртана тродимензионална представа преточена је у слику – све се одвија у духу бескрајне дечје песмице у којој се, након низа обрта, увек долази до почетног стиха. Да би на уверљив начин оправдао идеју „тела у простору“ уметник не мења само изглед самих тела, већ и простора који их окружује, као и међусобни однос тела у различитим просторним констелацијама.

У том смислу, простор у који смешта представе мења своје координате, од златног пресека, квадрата, до издуженог правоугаоника, а истовремено се мењају и димензије – од сасвим малих до крајње монументалних. Само однос пуног и празног, присуства и одсуства, мења се од слике до слике, од цртежа до цртежа, као и од једног до другог графичког отиска. Тако имамо потпуну испуњеност плохе, или тежњу за изласком из правоугаоне димензије, на рам или чак изван њега, на празнину која окружује мотив, или поигравање различитим односима више мотива, уз примену различитих перспективних принципа. У објашњењу свог сликарског рада, аутор се позива на различита схватања појма перспективе у различитим културним и историјским периодима, али у свом раду у највећој мери примењује тековине инверзне перспективе. У композиционој организацији слике какву омогућава овај вид перспективе, мења се „тачка мотришта“, односно место самог уметника који „улази“ у простор слике, а димензије облика се одређују другачијом логиком од оне на коју смо навикли у постренесансној култури запада. Осим ове својеврсне интервенције у оквиру поретка у слици, и основни мотив циклуса – тело, добило је у неким етапама своју историјску основу. Наиме, у објашњењу филозофско-естетичких и емотивних значења мотива, уместо да читав циклус заснује на интерпретацији једног мотива, Угљеша Цолић се упустио у интерпретирање релевантних тема аутора одавно потврђених у историји уметности. Посвећеност Тулуза Лотрека, или Амедеа Модиљанија теми женског акта је нешто што се подразумева када се ова имена помену. Са друге стране, име Франца Марка асоцира на активности Плавог јахача и окупираност сликара представама животиња чије су стилизоване фигуре складно уклопљене у формате слика. Да би створио полазни мотив, Цолић је прерадио актове Модиљанија и Тулуз Лотрека и они су наставили да живе кроз различите етапе његовог циклуса упоредо са осталим фигурама.

Када је о Францу Марку реч, у питању је далеко сложенија трансформација – захваљујући сагледавању женског принципа и чулности у поетизованим представама животиња, као и симболичком значењу боје у изражавању емоција. Треба нагласити да је процес настајања целокупног циклуса трајао пуне три године – од 2013. до данас, колико је било неопходно за артикулацију почетне идеје. У том периоду, у свакој фази је долазило до очигледних промена у „изгледу“ мотива и њему припадајућег простора – тако што је успостављан склад суживота једног и другог, или би креативни чин одвео у другом правцу, ка ултимативном контрасту. Полазећи од „класичног“ сликарског поступка, Цолић се, негде постепено, негде радикално, упуштао у интервенције различитим материјалима, комбинацијама процеса рада, променама тоналитета и других хроматских вредности. У настојању да се осврне на различите поетике, од поентилистичког приказа мотива, преко експресивног, до различитих фактура које је постизао аплицирањем алтернативних материјала, скулпторалне форме и живе слике, уз комбиновање свих ових и многих других процеса, добијен је коначан производ сасвим новог идентитета и чулних вредности. То јесте оно исто тело из почетне фазе, заводљиво и пријемчиво, али истовремено и трансформисано у чисту визуелну структуру.Утисак измењене ликовности је константан, без обзира да ли се ради о слици реализованој експрсивним гестом и колоритом, тачкастој или енформелистичкој површини, „белим“ или „мрачним“ делима, живом или усахлом маховином обраслој фигури или коначно, али не стварно на последњем месту, студијама малог формата које су довеле почетну идеју до завршнице. Ту завршницу је могуће сагледати кроз поставку која је пред нама, али само као крај једног циклуса који ће свакако, будући да је омеђен строгим концептуалним оквирима, тек отворити путеве нове слободе за свог аутора.