Налазите се овде
Почетна > Култура > Књиге – Промоције > ПРОМОВИСАНА МОНОГРАФИЈА О АНАСТАСУ ЈОВАНОВИЋУ

ПРОМОВИСАНА МОНОГРАФИЈА О АНАСТАСУ ЈОВАНОВИЋУ

Публикација Идентитети и медији – уметност Анастаса Јовановића и његово доба, промовисана је осмог марта 2019. у 18 сати у Галерији Матице српске у Новом Саду.

У уводној речи, управник Галерије др Тијана Палковљевић Бугарски, истакла је да је: „…Музеј града Београда одлучио да обележи велики јубилеј 200 година од рођења Анастаса Јовановића, и то уврсти у свој програм рада за 2017. Као резултат настала је изложба, али и публикација коју представљамо. Матица српска је прихватила да буде суиздавач ове изузетне публикације и стога је то наш заједнички пројекат.”

Као додатни разлог што новосадска публика заслужује промоцију ове изузетне књиге, др Бугарски наводи то што је: „ова књига добила награду националног комитета ИКОМ за најбољу музејску публикацију у прошлој 2018. години, што и јесте најбоља препорука за њено представљање.”

У име Одељења за ликовну уметност Матице српске, о публикацији је говорио историчар уметности, рецензент књиге проф. др Владимир Симић. Он је истакао да „ову монографију чини пре свега скуп радова више писаца-истраживача из Србије и Хрватске. Да су овде присутни уредници успели да из тако композитних радова створе језгро текстова који нама данас пружају другачији увид о животу и делу овог великана из српске историје и културе. Ранији покушаји стварања биографије Анастаса Јовановића били су условљени визуром и формалним образовањем, одн. пољем деловања и дисциплином из које писац долази. Историчари уметности су се махом фокусирали на литографије или фотографије а остали елементи су остајали углавном ван домена интересовања, чекајући неке нове истраживаче.”

Проф. Симић навео је да је „пред овим зборником био изазов како осмислити структуру и саставити радове у целину, а да се та целина не распе у низ малих екскурса који неће моћи да фигурирају као монографија, као нови целовити поглед. Стога су уредници покушали да дефинишу нове категорије које би могле да обухвате сву целину Анастасовог опуса. Зато се књига састоји из две целине: Идентитети и Медији.”

„Део Идентитети садржи мноштво поткатегорија који су аутори обрађивали: најпре, ту је његов лични живот, породични живот, његов лични грађански идентитет, његов однос према породици (Анастас је имао троје деце од којих је двоје оставило велики траг у каснијој историји уметности и историји књижевности). Поред личног идентитета, аутори су покушали да објасне његов социјални идентитет, који је био сложен, нејасан. Он је пореклом из Бугарске, читав свој живот је провео међу Србима, неговао је везе са Грцима у Бечу, који нису тако лако примали придошлице, па чак ни оне истородне, али је Анастас Јовановић био признат и успевао је да реализује своје идеје и своје утицаје. Ту је, затим и питање његовог политичког идентитета, јер је он свој живот и своју каријеру везао за династију Обреновић. Све време је био уз Милоша Обреновића, пратио га, вршио различите послове за њега, како уметничке, тако и дипломатске. Са друге стране, Анастас Јовановић је одржавао чврсте везе са црногорском владарском породицом Петровић. Он је портретисао Петра II Петровића Његоша.” Поред овог аспекта, проф. Симић истиче да је „Анастас Јовановић радио и одређене представе које су биле изузетно важне за хрватску историју, поготово у вези са баном Јелачићем.”

Затим следи и појашњење да је „други део монографије који се односи на поглавље Медији, дат је у новој методологији, са новим резултатима. Поред литографија, цртежа и скица, подаци који говоре о аутору су допринели да се добије једна нова и целовита слика. Стога је резултат ове монографије тако импресиван и далекосежан, те да ће бити тешко премашити овај стандард који је постигнут, за шта треба захвалити најпре уредницима, а затим и издавачима”, нагласио је проф. Симић.

Трећи учесник на представљању овог важног рада била је историчарка уметности Данијела Ванушић, некада кустос Музеја града Београда и главни „кривац” зачетка овог пројекта и његове успешне реализације. Она је казала да је „почетку рада претходило сагледавање онога што музеј уопште и поседује о Анастасу Јовановићу. Музеј града Београда баштини највећи фонд овог уметника. Тај фонд броји око 1575 дела а с обзиром на комплексност његове личности, његовом уметничком стваралаштву али и о његовом друштвеном ангажовању, то је врло разнолик фонд. Ту се налази велики број литографија, фотографија на стаклу, записа, али такође и један део преписке и неких предмета који су припадали династији Обреновић, с обзиром да је он био двороуправитељ кнеза Михајла.”

Данијела Ванушић каже да је рад на прикупљању грађе трајао три године. Истакла је да је стицајем срећних околности, Музеј града Београда током 60-тих и 70-тих година највише откупљивао дела Анастаса Јовановића. При раду је откривено да „многе литографије нису у целини представљене, нису сређиване, делимично је посматрана његова делатност… Појавиле су се различите личности и показала се уметничка веза између фотографије и литографије. Анастас је био пионир светске фотографије и можда и први који се у Србији бавио фотографијом. Забележио је све виђене личности свога времена, и онда је из фотографије чија је израда тада била скупа, пребацивао те записе у литографију која је имала могућност умножавања, што је било и револуционарно у то време.” Међу материјалом, занимљиво је, пронађена је и чаша кнеза Михајла и кнегиње Јулије са венчања.

„Анастас Јовановић, као угледан грађанин, имао је своју кућу у Београду, у Косовској 23. Његови наследници нису живели у Србији, одн. у Београду. Ћерка Катарина Јовановић, као средње дете, остала је последњи наследник. Када су им конфисковали имовину, она је била увређена 50-тих година, да је све завештала свом пријатељу инж. Сави Величковићу, који је то продавао музеју, те је тако музеј и долазио до грађе. Срећа је да је музеј располагао средствима за куповину и тако у највећем броју сачува те предмете на једном месту. Затим је ова грађа класификована, подељена, фотографисана и на основу тога укључени сарадници на пројекту, чији је резултат изложба, али и овако један шири увид у дело и уметност Анастаса Јовановића”, истиче Данијела Ванушић, тренутно запослена у Министарству културе и информисања на пословима помоћника за културно наслеђе.

Сарадник и други уредник монографије проф. др Игор Борозан са Филозофског факултета у Београду, захвалио је Матици српској на знаку који су дали на коришћење и помогли Музеју града Београда да се подичи тим симболом најстарије српске институције. Његов задатак био је да публици кратко представи заступљенe текстoве, које су написали следећи аутори: др Игор Борозан, мср Златан Стојадиновић, др Радомир Поповић, мср Данијела Ванушић, др Звонко Маковић, др Ивана Манце, др Јелена Пераћ, др Миланка Тодић, др Тијана Борић, др Саша Брајовић, мср Исидора Савић, мср Јована Миловановић, др Милан Попадић, мср Вељко Џикић, др Чедомир Васић. Ови текстови доносе нове и до сада непознате закључке и рашчитавају сложену симболику споменика српских, а сваки заступљени текст је нов и оригиналан. Др Борозан потврдио је да у 19. веку нема боље галерије портрета него што је код Анастаса Јовановића!

Промоцији ове изванредне публикације присуствовао је и председник Матице српске проф. др Драган Станић, као и садашњи директор Музеја града Београда госпођа Јелена Медаковић, која је одала признање ауторима и сарадницима монографије, чије је издавање помогло и Министарство културе.

Читаоцима, истраживачима и љубитељима фотографије препоручујемо ово монументално дело са фантастичним портретом на насловној корици, делом сликара Уроша Предића.

Текст и фотографије: В. Раонић;

Извор: ТВ Арс Медија

Оставите одговор

Top