Ове године навршава се 70 година од смрти наше знамените суграђанке Јелице Беловић Бернаџиковска (Bernadzikowska). Tим поводом Музеј града Новог Сада организоваће
– предавање Јелица Беловић Бернаџиковска (1870-1946), предавач виши кустос Душанка Марковић и
– пројекцију документарног филма „Јелица Беловић – благо народне традиције“, снимљену у сарадњи са РТВ-е.
Предавање и пројекција ће бити организовани у простору Збирке стране уметности у Новом Саду 30. јуна 2016, са почетком у 19 часова.
Међу бројним заслужним ствараоцима који су, крајем 19. и у првој половини 20. века, установљавали темеље нашег књижевног, културног, просветног, привредног, политичког и друштвеног живота било је мало жена, иако су, врло често, имале веома важне и запажене улоге. Једна од њих јесте Јелица Беловић Бернаџиковска (Бернадзиковска), жена која је рођена у Осијеку, радила у Загребу, Сарајеву, Бања Луци, Сплиту, Руми, а последње деценије свога живота провела у нашем граду. У Нови Сад се доселила после Првог светског рата, сахрањена је на Успенском гробљу, на коме не постоји ни гробно обележје нити је уврштена у списак знаменитих личности које су сахрањене на овом гробљу.
Јелица Беловић Бернадзиковска (Осијек, 25.02.1870 – Нови Сад, 30.06.1946), педагог, етнограф, музеолог, књижевник и преводилац, најбољи познавалац српског народног ткања и веза на прелазу из 19. у 20. век и једна од зачетница модерне етнологије на просторима Јужних Словена. Своје прво образовање стиче у Осијеку, а убрзо прелази у Ђаково где се упознаје са народним животом, народном ношњом и обичајима. Учитељску школу завршава у Загребу, а усавршавање наставља у Бечу и Паризу. Професионалну каријеру учитељице и управитељице обављала је у Загребу, Руми, Осијеку, Мостару, Сарајеву и Бања Луци где је била постављена за управитељицу Више девојачке школе. Новосађанка је постала по завршетку Првог светског рата, када се запошљава као професор у Женској грађанској школи у којој је дочекала и пензију.
Прве књижевне радове објављује у омладинским листовима још 1885. године. Своја, на терену прикупљена знања, преточила је у десетине књига и на стотине радова из области ткачке и везилачке делатности, етнографије, педагогије, дечије психологије, женске еманципације, народне и ауторске књижевности. Радови су јој објављени не српскохрватском, немачком, француском, пољском, чешком, руском језику што не изненађује ако се зна да је течно говорила, писала и читала девет језика. Њени текстови су штампани у хиљадама километара удаљеним градовима (Загреб, Сарајево, Петроград, Праг, Лајпциг, Беч, Дрезден, Копривица, Нови Сад, Сремски Карловци…). Највећи допринос дала је у упознавању, како домаће тако и светске, јавности са српском народном домаћом текстилном радиношћу и симболиком наше народне орнаментике. Њена најзначајнија дела, до данас непревазиђено, јесу епохално етнографско дело Građa za tehnološki rječnik ženskog ručnog rada (1906), Српски народни вез и текстилна орнаментика (1907), Хрватски народни везови, О развитку текстилне орнаментике код Срба и алманах Српкиња – њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна уметност до данас (1913), Југословенски народни везови (Нови Сад 1933), а израдила је и Албум српских везова (1906). Када је етнологија у питању најзначајнија дела су јој 110 народних игара (1909), Културна историја Јужних Словена објављена на немачком језику (1927).
Као врстан познавалац етнолошке текстилне грађе, ангажована је и учествовала у оснивању и уређењу најважнијих музејских институција Јужних Словена: два музеја у Загребу, етнографског и обртничко-уметничког за које је урадила изузетно квалитетне каталоге, Музеја у Сплиту, Музеја Матице српске у Новом Саду (касније Музеј Војводине). Беловић је била стручни сарадник бечког професора Фридриха Крауса, почасни члан Бечког фолклорног друштва и један од организатора изложбе „Српска жена“ у Прагу 1910. године. Један део њене заоставштине налази се и у нашем граду: у Музеју Војводине и у Рукописном одељењу Матице српске.
Овим путем позивамо Вас да присуствујете најављеном догађају, да се подсетимо на рад ове значајне списатељице и врлог научног радника чији рад је цењен и изван граница Балкана, и да одамо омаж жени вредној поштовања.
Извор и фото: Музеј града Новог Сада